Svakog meseca od posledica nasilja, najčešće porodičnog, u Srbiji život izgubi najmanje jedna žena. Za poslednjih deset godina život je izgubilo oko 330 žena.
Broj femicida ne opada. Raste. Ovome doprinosi kultura nasilja koja se neguje i plasira u medijima, posebno u tabloidima i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zatim nasilje psihičko, verbalno, pa i fizičko koje se neguje u najvišim državnim institucijama, nasilje koje se toleriše u onim institucijama koje bi po svojoj nadležnosti morale da se staraju o redu i miru. Jednom rečju na nasilje su nas vremenom navikli.
U junu je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici u kojem se, između ostalog, nalaže da svako ima obavezu da prijavi nasilje ako je svedok nasilja ili ako sumnja da nasilje postoji.
Međutim, prateći samo “senzacije” koje do detalja opisuju pojedine slučajeve nasilja, možemo pročitati ili čuti da ljudi iz neposredne okoline žrtve često znaju da se nasilje dešavalo, svedoče da su čuli “buku iz stana”, da su videli partnere koji se svađaju ili koji su jedno prema drugom bili izrazito nasilni, ali isto tako saznajemo da su svi oni u najvećem broju slučajeva ćutali.
Dakle, za sve što je dovelo do tragičnih ishoda najčešće saznajemo kada u medijima dobijemo sve gotovo forenzičke detalje o tome kako je žrtva nastradala i kako se borila za život i preživljavanje. Zašto tek kada, kada je kasno, oni lako govore o svemu?
Plašim se da neću pogrešiti ako zaključim da je razlog zašto okolina ne reaguje – upravo strah da institucije sistema neće učiniti ništa ili neće učiniti dovoljno da zaštite žrtvu i da će zbog svoje blagovremene reakcije i sebe dovesti u neposrednu opasnost od nasilnika.
Drugi razlog bi mogao biti očekivanje da će neko umesto njih prijaviti nasilje čime se reakcija neposredne okoline nažalost svede na očekivanje – to će neko drugi sigurno, ne moram ja. Ne, neće niko drugi. Moramo mi.
Moja poruka danas ima za cilj da pozove i ohrabri sve one koji imaju saznanja o nasilju i nasilnicima da slučajeve nasilja prijavljuju. Posebno ako su svedoci da se nasilje ponavlja, da je žrtva nasilja bespomoćna i uplašena.
Sa druge strane, apelujem na sve institucije sistema koje se direktno bave slučajevima nasilja da pruže sigurnost onima koji mogu potencijalnu žrtvu spasiti od toga da postane “dnevna senzacija”, a samim tim i da pruže odgovorajuću pomoć žrtvi.
Tatjana Macura
narodna poslanica Dosta je bilo
predsednica Foruma žena
Komentariši