Док је у младости распиривао ултра-национализам, председник сада чланство у ЕУ сматра катализатором економских реформи.
С балкона своје председничке канцеларије у београдском Новом двору, Александар Вучић надгледа свеже уређену башту у дворишту. На овом месту, шапуће ми, српски краљ Александар и краљица Драга бачени су кроз прозор током војног пуча 1903. године. Када се краљ ухватио за ограду балкона, одсекли су му прсте; тело његове жене било је искасапљено. “Не постоји Александар који је преживео власт”, каже господин Вучић с дозом мелодраме.
Његове речи грубо подсећају на ограничења с којима се овај самопрокламовани модернизатор сусреће на путу економских реформи, политичке стабилизације и, једног дана, потенцијалног чланства у ЕУ. Претходног српског про-западно орјентисаног лидера Зорана Ђинђића ликвидирали су 2003. године, како се сумња, припадници организованог криминала. Западњачка судбина Србије је и даље неизвесна: као “променљива држава” Балкана, током 19. века традиционално је седела на две столице европских моћника, Русије и Отоманске Турске.
Господин Вучић, иначе медвед од човека висине 1.99 м, остаје нејасна фигура. Политичку каријеру почео је као ултра-националистички хушкач који се непосредно након масакра у Сребреници 1995. године клео “за сваког убијеног Србина, убићемо 100 муслимана”. Био је министар информисања у влади Слободана Милошевића, српског лидера оптуженог за ратне злочине и заговорника српског експанзионизма у бившој Југославији.
Међутим, 2008. године господин Вучић се, с одређеним бројем колега, одвојио од Војислава Шешеља, радикалног српског националног идеолога, и основао про-ЕУ настројену Српску напредну странку. “Запитате се да ли су те (радикалне) идеје једине вредне борбе”, каже за своју шаролику прошлост. Данас подржава чланство у ЕУ, што је коначни доказ да је Србија побегла од ноћне море Милошевићевог доба које су одликовали фанатични национализам, НАТО бомбардовање Југославије, хиперинфлација и обесне војсковође. “Још један рат би упропастио ову земљу и заувек уништио будућност српског народа.”
Међутим, да би се квалификовао за чланство у ЕУ, господин Вучић прво мора да разреши проблематичан статус Косова, јужне покрајине с већинском албанском популацијом, чију је независност од Београда, прокламовану 2008. године, признала велика већина западних земаља. Већина Срба је, ипак, и даље сматра колевком нације и Српске православне цркве. Одлучно се противе отцепљењу. “Опседнут сам Косовом”, признаје господин Вучић. “Ако се тај проблем не реши, све што сам до сад постигао биће неодрживо. Убиће нас прва криза.”
Док му се удварају Кина и Уједињени Арапски Емирати, као и повремени савезник Русија, четрдесетосмогодишњег господина Вучића ЕУ лидери, нарочито немачка канцеларка Ангела Меркел, сматрају најбољом шансом да се његова земља уведе у европске токове. Критичари одговарају да је ЕУ склопила пакт с ђаволом. Сви се надају да ће шаргарепа чланства подстаћи реформе, уз могућност прикључивања ЕУ до 2025. године. Међутим, то подразумева испуњавање услова као што су снажење демократских институција и борба против корупције, уз проналажење решења за Косово. Ова година би се могла показати као преломни тест, почев од самита ЕУ и лидера западног Балкана у Софији, који почиње у четвртак и намерава да обезбеди свежу ињекцију за увећање блока.
Циници верују да господин Вучић пристаје на ту игру – као и да ће му ЕУ удовољити зарад очувања регионалне сигурности. С обзиром да је на прошлогодишњим председничким изборима освојио 55% гласова, несумњиво је мајстор у политичкој арени. Девет телевизијских екрана у његовој канцеларији сведоче о човеку који прати све – и сваког. Неки се плаше да ће се изродити у још једног Виктора Орбана, мађарског либерала који се изметнуо у националистичког лидера и који се повиновао ЕУ правилима како би дошао до чланства, само да би потом изнутра напао ЕУ. Господин Вучић тврди да је ова паралела “99% будалаштина”. Други повлаче аналогију с Виктором Јануковићем, бившим председником Украјине, који је завадио ЕУ и Русију – све док није свргнут народним бунтом. Господин Вучић је прошле недеље био почасни гост Владимира Путина на паради поводом Дана победе у Москви. Свој радни дан, иначе, почиње у 6.30 ујутро, лекцијом руског језика. Међутим, одбацује сугестију да би могао постати “Путинова пета колона у Европи”. Каже да је одувек руском председнику јасно говорио да “Србија остаје на свом путу ка ЕУ”. Све у свему, приступ господина Вучића подсећа на завештање маршала Тита, југословенског лидера након Другог светског рата, који је основао Покрет несврстаних и балансирао између западних сила и Кремља.
Оптимисти који трагају за доказима посвећености Србије Европској унији указују на Нови Сад, други највећи град у земљи који се налази у северној равници. Овде је Аустроугарско царство оставило већег трага него Отоманско. Нови Сад ће 2022. године бити европска престоница културе, што је шанса да прикаже своју богату уметничку сцену и креативну индустрију. Док седимо на тераси градске Петроварадинске тврђаве и посматрамо Дунав, Душан Ковачевић се присећа “експлозије енергије” током студентских протеста у граду против Милошевића 1998. године, који су обележили почетак његовог пада.
Господин Ковачевић сада води музички фестивал ЕXИТ, један од највећих у Европи са око 150.000 посетилаца. Овај фестивал, који подсећа на Гластонбури фестивал на Дунаву, окупира целу тврђаву. ЕXИТ одражава младалачки, мултикултурални град који је избегао сецесионистичко насиље којим је био обузет већи део бивше Југославије. У стотинак километара јужно удаљеном Београду, на обалама реке имамо сасвим другачију слику. На 100 хектара земљишта уклоњене су бараке и запуштене зграде како би се направио простор за модерне станове, луксузне хотеле и тржни центар.
Пројекат Београда на води, вредан 3,5 милијарде евра, подржан је новцем из Емирата. У круговима српске Владе спомиње се “Његово Величанство”, при чему се не мисли на српског престолонаследника принца Александра, већ на принца предстолонаследника Мухамеда бин Заједа из Абу Дабија, с ким се господин Вучић, како сам каже, сусрео 20 пута. Међутим, након што су булдожери послати да сравне зграде са земљом, при чему су силеџије полупале и пар туђих глава, овај развојни пројекат покренуо је највеће анти-владине протесте у последњих 20 година. Док стоји на тераси крова недовршеног стамбеног блока, млади градоначелник Београда, Синиша Мали, одбацује ову статистику у маниру трговца некретнинама с Менхетна. Господин Мали, који је некада радио за Цредит Суиссе, важи за Вучићевог партијског колегу у успону.
“У корену овог пројекта је идеја стварања симбола промене у Србији. За нас ово представља прекретницу.” За критичаре господина Вучића, Београд на води представља тек бљештаву фасаду која одвлачи пажњу од економије на самрти, оптерећене непотизмом, корупцијом и мутним финансијама. Господин Вучић одговара да је остварио фискални суфицит три године за редом, након ММФ програма којим су смањене пензије и замрзнуте плате. Незапосленост је преполовљена на 12,9 посто. Влада се нада расту БДП од 4 посто у 2018. години, након што је умногоме заостајала за већим делом источне Европе. Страни инвеститори трагају за повољним приликама у секторима попут рударства. Уз охрабрење Београда и Пекинга, кинески Хебеи Стеел преузео је највећу српску челичану у Смедереву, источно од престонице, услед чега је сачувано на хиљаде радних места. Господин Вучић негује имиџ човека који постиже резултате. Неки пословни људи се с тим слажу, а његове противнике сматрају слабим, подељеним и упрљаним корупцијом. “Лако је људима да само критикују и не раде ништа”, каже Бранко Зечевић, предузетник у металној и рударској индустрији. Једна светла тачка је и ИТ сектор у Београду, који цвета и остварује раст од 30% годишње.
За многе је то, међутим, тек изузетак који потврђује правило: за раст је умногоме заслужан високообразовани српски кадар који ради за стране клијенте по основу страних уговора, те их не дотичу ни држава ни владине партократе. Реч је о “ПаyПал пословима”, каже писац Горан Гоцић. Оно што забрињава је број младих Срба који напуштају земљу – који већ достиже цифру од 30.000 годишње, на популацију од 7 милиона. Овај егзодус, тврде критичари председника, представља тмурну пресуду данашњој Србији. Упркос фискалној консолидацији и приватизацији – што нису мала постигнућа – господин Вучић је избегавао да се обрачуна с корупцијом.
Процењује се да владајућа партија има око 600.000 чланова, што је скоро једна десетина популације, а то је уједно и већина свих запослених у јавном сектору. Из тога произилази да чланство – као и плаћање партијских накнада – представљају предуслов за запошљавање, унапређење или уговарање неког посла. “Уколико желите да постојите, морате да уђете у коруптивни систем”, каже Даница Поповић, професор економије на Београдском Универзитету. “Све остаје исто, само се ликови мењају.”
Саша Радуловић је поднео оставку на функцију министра привреде након четири месеца, пошто је претходна коалициона влада блокирала његове реформске планове. Као некадашњи бизнисмен, Србију назива “партократијом” у којој “владајућа партија тежи да стави шапе на све институције, све веће изворе новца и све развојне планове који би могли ослабити њихову моћ.” Он каже да та свеобухватна политичка контрола значи “да је Србија прилично мртва”. Велики песимизам господина Радуловића одсликава и фрустрацију опозиције коју је Вучић немилосрдно гушио, ускраћујући јој медијски простор и контролишући слање политичких порука мудрим техникама за испитивање јавног мњења.
Међутим, председник признаје да је исељавање озбиљан проблем, док економија остаје рањива за промене расположења страних инвеститора, наоричито у случају да нарасту регионалне тензије. “Морамо то просто решити и кренути даље”, каже господин Мали, градоначелник Београда, док прича о решавању проблема Косова. “У супротном, све ће стати.” Могућност чланства Србије у ЕУ, мада далека, остаје централни фактор. За господина Вучића, то представља цивилизацијски утицај не само на његову земљу, већ на цео регион Западног Балкана који представља неискоришћено тржиште од 18 милиона људи, само када би се уклониле политичке и економске баријере.
За Брисел чланство у ЕУ представља основ да захтева испуњење демократских стандарда, као што су то медијске слободе, плурализам и владавина права, за које неки тврде да нису били довољно у фокусу током последње рунде проширивања ЕУ на истоку, нарочито у случају Бугарске и Румуније. Тања Мишчевић, некадашњи академик који сада представља главног преговарача Србије са ЕУ, каже да ће стандарди за Србији бити на вишем нивоу него у случају других источноевропских држава. “Ми приступамо касније”, каже она. “С једне стране, због тога је тај процес дужи. С друге стране, то је нешто што због себе морамо да урадимо.” Најхитнији тест је Косово. Званичници ЕУ желе да господин Вучић направи нацрт свог предлога решења током наредних месеци, како би отпочели разговори с лидерима Косова.
Европски блок од 28 земаља не намеће своје решење, зато што Шпанија и још четири државе одбијају да признају независност Косова, углавном из страха да би на тај начин направиле сецесионистички преседан у сопственој држави. Српски патријарх Иринеј каже: “Ми смо за приступање ЕУ, али не по цену Косова”. Српски министри спољних послова и одбране отворено су подржали идеју поделе и припајања северног дела Косова у коме живи већи део српске популације. За западне силе то је неприхватљиво јер се плаше да би тиме отворили Пандорину кутију граничних спорова у региону. Такође нису спремни да се предомисле око признавања независности, као што то неки Срби замишљају.
Највероватније решење би обухватало аутономију и поделу власти на подручјима у којима доминирају Срби, налик на оне у Северној Ирској, а заузврат би дошло до признања државности Косова, мада је и то за многе Србе сувише велики корак и захтевало би прескакање препреке на референдуму на коме би се господин Вучић могао суочити са жестоким отпором из неколико кругова, укључујући и Српску православну цркву. “Хелло”, обратио нам се осамдесетседмогодишњи патријарх, дочекавши нас у Београду. “Да ли сте ви Британац или Американац? Хоћете ли нам узети Косово? Нећемо дати Косово ни по коју цену. Ми смо Европљани. Подржавамо прикључивање ЕУ, али не уколико је цена Косово.” Господин Вучић би ипак могао однети превагу на референдуму, с обзиром на политичку доминацију и контролу медија, каже један стручњак за Косово који је замолио да га не именујемо, из безбедносних разлога. Прошлог марта, рекао нам је, ухапшен је један православни свештеник који је био у друштву вероучитеља прерушеног у женску особу. У њиховим колима полиција је открила 27 килограма канабиса.
За грозничаве српске таблоиде та вест је била сувише добра да би била истинита – а послужила је и као порука Цркви: супротставите нам се и дискредитоваћемо вас. Господин Вучић каже да се не труди победити на такмичењу у популарности и да нема никакву жељу да се “људима свиди или да га заволе”. Не представља се као последња, већ свакако као најбоља нада за ову земљу. “Србија је произвела више историје него што може поднети”, каже док цитира Винстона Черчила: “Најважније је одржати мир и спокојство.”
Коментариши