Dok nisam ostala u drugom stanju, pojma nisam imala da rastući stomak ima da mi služi i kao poštarska torba. S obzirom na to koliko sam papira i uputa raznela po različitim zdravstvenim ustanovama, i redova se načekala da iste isporučim, sigurno sam zaradila bar jednu poštarsku platu.
Kao Matoru-Kenguricu-Prvorotku pre svega me uputiše na amniocentezu, koja ima utvrditi da li mi plod pati od nekih genetskih abnormalnosti. I to uz povike „Hitno! Hitno!“
Ispostavilo se da je termin za amniocentezu maltene trebalo da zakažem i pre nego što sam ostala u drugom stanju, jer isti se mora uraditi oko 16. nedelje trudnoće, a na prvi slobodan termin za istu često se mora čekati i duže od toga. Razlog je činjenica da Institut za majku i dete predstavlja jedinu ustanovu u Srbiji koja tu proceduru obavlja, a dobija samo ograničeni broj ne-znam-čega-što-za-amniocentezu-treba mesečno. Koliko toga ne-znam-čega dobiju, toliko amniocentezi i mogu da urade. Sve preko toga mora kod privatnika. U Institutu – besplatno. Kod privatnika – na stotine evra.
„Pa, hajdemo onda prvo na Institut“, reče Tata-Kengur, koji uokolo nosi torbu poznatu kao „novčanik“.
Prvi put smo do Instituta pretorbarili da bi nam rekli da se zakazivanje vrši samo između tog i tog sata tokom tog i tog dana. Drugi put smo do Instituta pretorbarili da bismo u navedeno vreme i navedenog dana zakazali termin za zakazivanje. Treći put smo do Instituta pretorbarili da bismo u zakazano vreme zakazivanja amniocenteze istu i zakazali.
Tata-Kengur srećaaaaaaaaaan!!! Izbegli smo harače privatnika! Mama-Kenguricu malo bole noge od torbarenja, a i živci joj popustili zbog državnog javašluka, ali šta ćeš. Nek smo samo tatinu torbicu sačuvali virgo intacta.
U bolnicu treba da se javim tog i tog dana između 6 i 8 uveče. Nađavola, avion kojim se ja tog i tog dana vraćam s poslovnog putovanja iz Amerike kasni i umesto u podne, sleće u 6 uveče.
„Pa, ti nisi normalna žena! Ima da izgubimo red! Odraće nas privatnici posle!“, sekira se Tata-Kengur, i gazi gas do bolnice, milujući zabrinuto svoju torbicu-novčanik.
Ja ćutim, šta ću. Kriva sam. Htela sam da se smucam po belome svetu, umesto da sedim i čamim čekajući zakazan termin koji je silnom mukom zakazivanja zakazan. Puknemo li ovde pare za privatnika, mogu posle da se oprostim od epidurala, izuzev ako Tata-Kengur ne ogrezne u kriminal i ne orobi neku banku da pare za isti nađe. Da nemam nameru to veče uopšte ostati u bolnici – ne smem ni da mu kažem! Reći ću njima kad jednom tamo stignemo.
„Dobro veče“, ja ću dežurnoj sestri.
„Hrmpf“, ona će meni.
„Imam zakazano da se javim na amniocentezu večeras, ali ja pre pola sata sletela nakon 18 sati putovanja i presedanja, pa bih, ako može, da odložim dolazak u bolnicu za sutra ujutro“, reče Mama-Kengur i ostade živa uprkos ubilačkog pogleda Tata-Kengura.
„To vidite s lekarom“, reče Hrmpfeta i povede me u ordinaciju.
„Dobro veče, takva i takva stvar, ja bih to i to, jel’ može?“, objašnjavam lekaru.
„Može, ali pod uslovom da vas ja zavedem kao da ste u bolnicu primljeni večeras, i da se tako vodite, a sutra samo da se pojavite. Što ranije.“
„Dogovoreno!“
Jao, što je fin i predusretljiv!
Tata-Kengur čudom ne može da se načudi ni mojoj ludoj odvažnosti, ni tome što imam više sreće nego pameti. Ali, srećan i on. Pa sve malo mene miluje, malo novčanik. Mene zato što me se uželeo, a novčanik zato što ga je sačuvao.
Sutradan ustajemo pre bele zore, torbarimo po peti put do Instituta, i tu se opraštamo. Smeštaju me u sobu sa još 3 kreveta, ali je samo jedan popunjen. Neka devojka iz unutrašnjosti tu leži već 30 dana zbog ne-sećam-se-više-čega. Na prozorima nema zavesa, a na manje od 50 metara prekoputa je gradilište. Građevinci vise po skelama i zijaju u sobu samo tako. Po zidovima i po podu šetaju bubašvabe.
Odjednom, otvaraju se vrata sobe, na sekund iza njih ugledam nečiji nos i čujem: „DORUČAK!“, iza čega sledi tresak od zatvaranja vrata.
„Hajde, požuri!“, kaže mi cimerka, panično obuvajući papuče.
„Ma, nisam gladna, ja ću malo kasnije“, odgovaram.
„Bolje ‘ajde odmah, jer ko prvi stigne dobije ‘leba i čaja, a posle samo čaj ostane. ‘Leba razgrabe odmah“.
Odlučujem da preskočim doručak, i umesto toga zobam Plazmu. Bez čaja.
Koji sat kasnije, vrata se opet otvaraju, na sekund se ponovo vidi nečiji nos, i čujem: „Stamenković, ‘ajde!“ Tras!
„Šta ovo bi?“, pitam cimerku. Sam Bog je poslao, ona jedina razume rečnik i ponašanje Belih Mantila. Dugo je tu, proučila ih totalno.
Ja ko pala s Marsa.
„Zovu te na amniocentezu! Požuri! Lekari ne vole kad se kasni!“
Izlazim iz kreveta, obuvam papuče, otvaram vrata, izlazim u hodnik… Hodnik – prazan. Gledam levo. Gledam desno. Nigde nikog. Gde ću sad, nesrećnica? Pa, gde im je ta amniocenteza? Gde nestade onaj Nos da me sprovede gde treba, sunce joj kalajisano!
Eci-peci-pec metodom nabadam prava vrata iz nekoliko pokušaja. Obavljamo šta se obaviti ima. Savetuju mi da mirujem, a na moje pitanje kad mogu kući kažu mi da je prva vizita u 4 popodne, pa da pitam njih. Vraćam se u sobu i nastavljam da poziram građevincima i prebrojavam bubašvabe.
Dolazi vizita. Konstatuje da je sve u redu. Pitam kad mogu kući. Kažu: za tri dana.
„Tri dana? Zašto, pobogu, tri dana? Pa na zapadu se amniocenteza radi ambulantno, kući se ide pola sata nakon toga!“
„Pa, za svaki slučaj, znate, da se nešto ne desi. Vi morate da mirujete.“
„Pa, šta može da se desi, sad ste mi rekli da je sve u redu. Čujte, ja stanujem tu blizu, ležaću kući, pa ako se nešto nedajbože desi, ja ću biti ovde za 7 minuta.“
„Jao, nemojte, nije to isto, ipak su vam ovde sterilni uslovi, znate.“
„Kakvi sterilni uslovi, pa jel’ vi znate da imate bubašvabe?“
„Jao, znamo… mi ih uporno ubijamo, a one se uporno vraćaju…“
„Znate šta, ja bih ipak odmah kući, pa bih molila za otpusnu listu.“
„Vi možete da odete samo na sopstvenu odgovornost, ja vam otpusnu listu ne mogu dati.“
„Gde treba da potpišem?“
„NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE… bla, bla, truć… NEMOJTE…!“
Bože dragi, što su se uprli da me ubede da ostanem, pa je li moguće da se toliko brinu za mene i moje dete…?
Proganjala me je ta misterija sve dok par godina kasnije nisam saznala da njima finansiranje ustanove zavisi od ispunjene norme popunjenosti kapaciteta. A norma popunjenosti se izračunava na osnovu bolničkih noćenja. Tu stvari postanu potpuno jasne: ja sam svojim poziranjem građevincima i prebrojavanjem bubašvaba tokom tri dana imala, u stvari, zaraditi njima njihovo finansiranje.
Nije li lepo kad se sve misterije na kraju reše?
Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 2: Епидурал
Коментариши