Priroda sve uglavnom radi sama?
Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u Georgina!
„Vi znate da se to dodatno plaća?“ frknu na mene SPMD (Silom-Prilika-Moja-Doktorka). Nisam je birala dobrovoljno, već prinudno. MD (Moja-Doktorka), koja mi je trudnoću vodila, radi u privatnom sektoru kome zakoni ove države ne dozvoljavaju da porađaju. Na porođaj se mora u DB (Državnu-Bolnicu). MD u DB ne puštaju. Trudnica mora u DB-u izabrati jednu od doktorki da joj bude SPMD. Ako ima sreće, trudnica će uspeti da među SPMDovkama pronađe SPPVMD (Silom-Prilika-Preko-Veze-Moja-Doktorka). Ja sam bila te „sreće“.
„Pa, znam, eno piše na oglasnoj tabli bolnice: 10.000 dinara na žiro račun…“, naivno ću ja.
„To je obavezno plaćanje, naravno. To ide bolnici. Ali, slušajte, da se ne zanosimo, vi znate kako stvari stoje, anesteziolog se mora posebno platiti.“
Nisam se zanosila, naravno da nisam. I znala sam kako stvari stoje. Pa opet, nešto me preseče po sred trudnoga stomaka. Zamišljam Tata-Kengura kako doživljava infarkt kad mu saopštim da su se troškovi na koje je računao iznenada uvećali. Već ga čujem: „A jesi li ti sigurna da ti treba taj epidural…?“
A ja sigurna. Baš, baš, baš sigurna. Isto kao što je država Srbija sigurna da se u borbi protiv bele kuge računaju samo deca rođena u bolu, ali ne i ona s epiduralom, te stoga troškove istog zdravstveno osiguranje ne pokriva. I sigurna koliko je i anesteziolog siguran da mu na pamet ne pada propustiti da zaradi na strahu grešne žene koju je Bog kaznio da decu u bolu rađa.
„Koliko?“
„250 eura.“
Sada sam sigurna da će Tata-Kengura da opali infarkt. „Pa, sa 150 eura bolnici, to je 400 eura za epidural, ženo božja!“ već ga čujem. Gutam knedlu.
„Dobro“, jedva progovaram, a da ne zaplačem naglas.
SPPVMD mi daje vizitkartu anesteziologa, hvaleći ga sveušesnaest, uzgred dodajući da ona ne radi „sa svakim“. Ko su ti „svaki“ sa kojima ona ne radi – ne kaže, ali ono malo mog mozga što hormoni još nisu pojeli zaključuje da ih po bolnici svakako ima, da su opasni po život i da sam ja imala mnogo, mnogo sreće što sam našla insajdera koji će me od njih sačuvati. Zašto oni opasni po život uopšte imaju stalno zaposlenje u bolnici – moj mozak ne može da dokuči. Centar za tu logiku, verovatno, pojeli hormoni.
Izlazim iz ordinacije, spremna na suočavanje s Tata-Kengurom. Jedan pogled na njega je dovoljan da potpuno briznem u plač i počnem da jecam.
„Šta je bilo, jel’ nešto nije u redu??“ paniči on.
Shvatam da sam ga plačem naplašila preko svake mere. Žurim da objasnim da je s mojom kengurskom torbicom sve u redu, ali da se njegovoj – loše piše. Mi smo, naime, roditeljstvo od samog početka delili, pa i kengurske torbice. Razlika je samo u tome što je mene moja šutirala, a njega njegova deprimirala. Vazda se morao dovijati kako da napuni novčanik.
„Ma, ne brini. Smislićemo već nešto“, smiruje me Tata-Kengur.
„A ja se mislim“, okuražih se kroz suze, „da mi njih prijavimo policiji!“
„Pa, ti nisi normalna žena! Ko će onda da te porađa? Policajci?“
Sva sreća te Tata-Kenguru hormoni nisu pojeli mozak. Da jesu, možda bi prve reči moga sina bile ti-na-ni-na. Ovako smo se, između Čika u Belom i Čika u Plavom, ipak opredelili za Čike u Belom.
Pa, kol’ko košta da košta!
Nastavak:
Trudnoća i porođaj u Srbiji 3: Porođaj
Komentariši