Блог

Трудноћа и порођај у Србији 3: Порођај

За премијерно приказивање на ултразвуку, син нам се одлучио за лежећи положај, с обе руке под главом. Мајкин Црногорац, већ тада је знао како се има живети! Том првом надимку остао је доследан све до краја: на памет му није падало да ишта пожурује, већ је куцање на врата овог света започео тек пола сата након истека дана који будући родитељи светкују као „Термин“, календарско Црвено Слово. Кашњење са стилом, па да.

„Јао, сине, немој сад! Докторки смена почиње тек од 7 ујутро!“ апеловала је панично Мама-Кенгурица.

Шетај – диши – гледај на сат – шетај – диши – гледај на сат… У 7 се Тата-Кенгур и ја укрцамо у југића и преторбаримо до породилишта. Ту се драматично опростимо, као да се више никад у животу видети нећемо. Што је сигурно, сигурно је. Никад се не зна.

Мајкином Црногорцу се, пак, не жури. Решио да на свет дође натенане и господски. Мало врата отвара, мало лешкари с рукама под главом. Па тако од пола сата после поноћи, па до 2 поподне. Тек тада су врата била довољно одшкринута да се Мама-Кенгурици може дати епидурал. О, блажен да је ко га измисли! Сад и Мама-Кенгурица може мало руке под главу… Одспавам сат времена на столу. Изистински! Са све хркањем! Пробуди ме чудан звук ЦТГа, коме је игла почела да дивља.

Уто ето мог анестезиолога (оног из друге епизоде, што није „сваки“).

„Шта се ово дешава?“ питам га.

„Ништа необично, не брините. Скоро сте спремни.“

„Како? Па јел’ то мени дата индукција?“

„Јесте.“

„Зашто?“

„Па, много је споро ишла цела ствар. Да се убрза.“

Да се убрза? Зашто да се убрза? Покушавам да схватим ту њихову логику, али не иде. Па, ја нигде не журим. Нисам у боловима, имам епидурал, тотално ми је ок. Зашто се мора журити? Зашто мене нико није питао да ли желим индукцију? Кад мало боље размислим, не само да ме нико није питао, већ ме нико није ни обавестио да ми је дата…

И онда ме, као гром из ведра неба погоди бљесак проникнућа, божански инспирисано откровење… ЊИМА се жури! СППВМД је ту од 7 ујутро. Сад је пола 5 поподне. Њој се смена одавно завршила. Хоће жена кући. А можда има и пацијенте заказане за поподне у приватној ординацији у којој ради.

Уто ето и ње.

„Спремна си, време је за напоне. Ти си начитана, гарантовано знаш како треба. Јесам у праву?“

Климнем главом у знак одобравања, одлучујући да игноришем ироничну жаоку. Имам сада преча посла.

„Ајде онда.“

Стење Мама-Кенгурица, напиње се из петних жила, али безуспешно. Мајкин Црногорац ни да мрдне кроз порођајни канал. После пола сата, примећујем крајње необичну појаву, нешто што у потпуности одудара од свих прича које сам о ситуацији у породилиштима чула од оних које се порађаху пре мене: око мене почињу да се скупљају Бели Мантили. Прво их је било двоје… па четворо… па шесторо… па десеторо… Видим ја да је враг однео шалу. Шта ће њих туце око мене? Па то није природно!

За минут ми је постало јасно.

Једна ме ухвати за једну ногу, друга ме ухвати за другу ногу, трећа и четврта скочише на стомак и почеше да га притискају и месе што јаче могу… а остали хорски вичу: „НАПНИ СЕ!!“

Мајкин Црногорац, пак, не хаје ни пишљива боба. Ни да мрдне кроз порођајни канал.

Уто се зачу велики БААААААААААААААААААМ!!!!

Поскочише метар од стола у даљину оне што ме рашчеречише, поскочих и ја метар од стола у висину. Шта је ово? Па ко нас сад бомбардује? Бели Мантили на секунд заборављају на мене, осврћу се уоколо, док један није решио мистерију:

„Пао еркондишн са зида.“

Добро је. Ја мислила Мајкин Црногорац удара плех музику да објави сопствени долазак на овај свет. Не бих волела да се роди уображен. А добро је и да ми сто на коме лежим није паркиран испод еркондишна.
Уто игла на ЦТГу почиње да дивља још више него до тад. Оно туце Белих Мантила око мене се нешто згледају, немуштим језиком договарају, а ја се мислим: Готово је, сине, нема нам спаса.

„Идемо на Царски рез“, чујем моју докторку.

Дакле, невиђена жена! Па, лепо сам јој ја говорила да ми одмах треба да идемо на царски рез, а она није хтела ни да чује! Ем сам матора (37у узела), ем сам ситна (44,5кг пре трудноће), ем је беба већа од просечне (3.800), ем ми МД рекла да мали није баш најбоље наместио главу (СППВМД одбила да поверује у стручно мишљење МД), ем ми Марс у Солару на врху пете поклопљен с наталним Асцендентом… Колико треба човек да се разуме у медицину и астрологију да схвати да је царски ту неизбежан? Да је од почетка слушала Мама-Кенгурицу, до свега овога не би ни дошло!

Скидају ме с епидурала. Потурају ми да нешто потпишем.

„Шта је ово?“

„Дозвола за операцију.“

„Значи, даћете ми тоталну?“

„Хоћемо.“

Потписујем без размишљања. Дај више ту тоталну, ХОЋУ ДА УМРЕМ ОД БОЛОВАААА!!! Што ме прво не одвезосте у операциону салу, па ме онда скидасте с епидурала??? Јел’ ви то имате неки тајни пакт с Богом да свака жена ИПАК мора да отпати од порођајних болова, па и кад плати анестезиолога који није „сваки“?

Дишем убрзано да не бих јецала и вриштала, а сузе од болова се сливају низ образе као Нијагарини водопади. Анестезиолог (онај што није „сваки“) ставља ми маску на лице и, као, нешто броји. А ја се у себи молим Богу.

„Оче наш, ти што јеси на небесима,
да се свети име твоје,
да буде царство твоје,
и да буде…“

Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 4: Интензивна нега, дан први