Za premijerno prikazivanje na ultrazvuku, sin nam se odlučio za ležeći položaj, s obe ruke pod glavom. Majkin Crnogorac, već tada je znao kako se ima živeti! Tom prvom nadimku ostao je dosledan sve do kraja: na pamet mu nije padalo da išta požuruje, već je kucanje na vrata ovog sveta započeo tek pola sata nakon isteka dana koji budući roditelji svetkuju kao „Termin“, kalendarsko Crveno Slovo. Kašnjenje sa stilom, pa da.
„Jao, sine, nemoj sad! Doktorki smena počinje tek od 7 ujutro!“ apelovala je panično Mama-Kengurica.
Šetaj – diši – gledaj na sat – šetaj – diši – gledaj na sat… U 7 se Tata-Kengur i ja ukrcamo u jugića i pretorbarimo do porodilišta. Tu se dramatično oprostimo, kao da se više nikad u životu videti nećemo. Što je sigurno, sigurno je. Nikad se ne zna.
Majkinom Crnogorcu se, pak, ne žuri. Rešio da na svet dođe natenane i gospodski. Malo vrata otvara, malo leškari s rukama pod glavom. Pa tako od pola sata posle ponoći, pa do 2 popodne. Tek tada su vrata bila dovoljno odškrinuta da se Mama-Kengurici može dati epidural. O, blažen da je ko ga izmisli! Sad i Mama-Kengurica može malo ruke pod glavu… Odspavam sat vremena na stolu. Izistinski! Sa sve hrkanjem! Probudi me čudan zvuk CTGa, kome je igla počela da divlja.
Uto eto mog anesteziologa (onog iz druge epizode, što nije „svaki“).
„Šta se ovo dešava?“ pitam ga.
„Ništa neobično, ne brinite. Skoro ste spremni.“
„Kako? Pa jel’ to meni data indukcija?“
„Jeste.“
„Zašto?“
„Pa, mnogo je sporo išla cela stvar. Da se ubrza.“
Da se ubrza? Zašto da se ubrza? Pokušavam da shvatim tu njihovu logiku, ali ne ide. Pa, ja nigde ne žurim. Nisam u bolovima, imam epidural, totalno mi je ok. Zašto se mora žuriti? Zašto mene niko nije pitao da li želim indukciju? Kad malo bolje razmislim, ne samo da me niko nije pitao, već me niko nije ni obavestio da mi je data…
I onda me, kao grom iz vedra neba pogodi bljesak proniknuća, božanski inspirisano otkrovenje… NJIMA se žuri! SPPVMD je tu od 7 ujutro. Sad je pola 5 popodne. Njoj se smena odavno završila. Hoće žena kući. A možda ima i pacijente zakazane za popodne u privatnoj ordinaciji u kojoj radi.
Uto eto i nje.
„Spremna si, vreme je za napone. Ti si načitana, garantovano znaš kako treba. Jesam u pravu?“
Klimnem glavom u znak odobravanja, odlučujući da ignorišem ironičnu žaoku. Imam sada preča posla.
„Ajde onda.“
Stenje Mama-Kengurica, napinje se iz petnih žila, ali bezuspešno. Majkin Crnogorac ni da mrdne kroz porođajni kanal. Posle pola sata, primećujem krajnje neobičnu pojavu, nešto što u potpunosti odudara od svih priča koje sam o situaciji u porodilištima čula od onih koje se porađahu pre mene: oko mene počinju da se skupljaju Beli Mantili. Prvo ih je bilo dvoje… pa četvoro… pa šestoro… pa desetoro… Vidim ja da je vrag odneo šalu. Šta će njih tuce oko mene? Pa to nije prirodno!
Za minut mi je postalo jasno.
Jedna me uhvati za jednu nogu, druga me uhvati za drugu nogu, treća i četvrta skočiše na stomak i počeše da ga pritiskaju i mese što jače mogu… a ostali horski viču: „NAPNI SE!!“
Majkin Crnogorac, pak, ne haje ni pišljiva boba. Ni da mrdne kroz porođajni kanal.
Uto se začu veliki BAAAAAAAAAAAAAAAAAAM!!!!
Poskočiše metar od stola u daljinu one što me raščerečiše, poskočih i ja metar od stola u visinu. Šta je ovo? Pa ko nas sad bombarduje? Beli Mantili na sekund zaboravljaju na mene, osvrću se uokolo, dok jedan nije rešio misteriju:
„Pao erkondišn sa zida.“
Dobro je. Ja mislila Majkin Crnogorac udara pleh muziku da objavi sopstveni dolazak na ovaj svet. Ne bih volela da se rodi uobražen. A dobro je i da mi sto na kome ležim nije parkiran ispod erkondišna.
Uto igla na CTGu počinje da divlja još više nego do tad. Ono tuce Belih Mantila oko mene se nešto zgledaju, nemuštim jezikom dogovaraju, a ja se mislim: Gotovo je, sine, nema nam spasa.
„Idemo na Carski rez“, čujem moju doktorku.
Dakle, neviđena žena! Pa, lepo sam joj ja govorila da mi odmah treba da idemo na carski rez, a ona nije htela ni da čuje! Em sam matora (37u uzela), em sam sitna (44,5kg pre trudnoće), em je beba veća od prosečne (3.800), em mi MD rekla da mali nije baš najbolje namestio glavu (SPPVMD odbila da poveruje u stručno mišljenje MD), em mi Mars u Solaru na vrhu pete poklopljen s natalnim Ascendentom… Koliko treba čovek da se razume u medicinu i astrologiju da shvati da je carski tu neizbežan? Da je od početka slušala Mama-Kenguricu, do svega ovoga ne bi ni došlo!
Skidaju me s epidurala. Poturaju mi da nešto potpišem.
„Šta je ovo?“
„Dozvola za operaciju.“
„Znači, daćete mi totalnu?“
„Hoćemo.“
Potpisujem bez razmišljanja. Daj više tu totalnu, HOĆU DA UMREM OD BOLOVAAAA!!! Što me prvo ne odvezoste u operacionu salu, pa me onda skidaste s epidurala??? Jel’ vi to imate neki tajni pakt s Bogom da svaka žena IPAK mora da otpati od porođajnih bolova, pa i kad plati anesteziologa koji nije „svaki“?
Dišem ubrzano da ne bih jecala i vrištala, a suze od bolova se slivaju niz obraze kao Nijagarini vodopadi. Anesteziolog (onaj što nije „svaki“) stavlja mi masku na lice i, kao, nešto broji. A ja se u sebi molim Bogu.
„Oče naš, ti što jesi na nebesima,
da se sveti ime tvoje,
da bude carstvo tvoje,
i da bude…“
Nastavak:
Trudnoća i porođaj u Srbiji 4: Intenzivna nega, dan prvi
Komentariši