Trudnoća i porođaj u Srbiji 5: Intenzivna nega, dan drugi

I bi noć. I svanu dan.

Drugi na Odeljenju intenzivne nege.

“Je li, kad nam donose decu?”, pitam ženu koja leži do mene, takođe porodilju koja se oporavlja od carskog reza.

“Nikad.”

“Ha, ha. Dobra ti je ta. Ajde, ne zezaj, stvarno, u koliko sati donose decu?”

“Ma, ne zezam, ženo, ne donose decu uopšte. Bebama je zabranjen pristup na intenzivnu negu.”

Gledam je pomno, sve očekujući da uočim osmeh u uglu usana. Čekam da mi kaže da se šalila. Ona, međutim, ostaje mrtva ozbiljna. Prčka nešto po svojoj torbici i kaže:

“Evo ti, ukucaj broj telefona neonatologije u mobilni. Jedino što možeš je da ih zoveš da pitaš kako je beba.”

I dalje sam uverena da je ona tu nešto debelo pobrkala. ‘Oće to od naglog pada hormona nakon porođaja. Ali ukucavam broj telefona i odmah zovem neonatologiju da pitam, pa oni će valjda znati. Telefon besomučno zvoni. Niko se ne javlja.

Pola sata kasnije, odustajem od daljih poziva. Istrošila mi se baterija. Stavljam mobilni na punjenje, i okrećem se ženi koja leži s druge strane mog kreveta, da nju pitam. U onu prvu sam izgubila svo poverenje.

“Je li, a jesu tebi donosili tvoju bebu?”

“Ja nemam bebu, ja sam imala operaciju ciste. Ali nisam videla da su ikome do sada donosili bebe.”

“Pa, to nije moguće!”

“Ne znam, stvarno, ja sam tu tek od juče popodne. Sad će sestre da dođu da nas pripreme za vizitu, pa pitaj njih.”

“A kad je doručak?”

“Nema doručka.”

“Molim?!”

“Tek treći dan dobiješ keksa i čaja. Do tada si na infuziji. Ni voda ni hrana nisu dozvoljeni.”

‘Ajde što je ona prva pobrljavila od naglog pada hormona, ali šta je s ovom drugom, pobogu?! Kako mogu da nam ne daju da jedemo tri dana? Pa, ja bih trenutno mogla vola da pojedem. A što sam žeeeeeeednaaaaaaa… Sva sreća te sam ja sebi ponela i vode i Plazme. Vadim iste iz torbe i počinjem iće i piće.

“Pa, ti nisi normalna!”, ona prva će meni. “Ako te vide, nadrljaćeš!”

“Kad da me vide, kad nikad nisu tu? Uostalom, ne plašim se ja njih. Šta će da mi rade? Da mi konfiskuju hranu i vodu?”

“Ali, kako se ne plašiš da nešto ne pođe naopako, ženo? Ne bi oni to zabranjivali da nije opasno jesti i piti posle operacije.”

“Slušaj, meni se sestra od strica porodila pre nekoliko meseci u Kanadi, carskim rezom, rodila blizance, i par sati nakon toga odmah je mogla umereno da jede i pije, a isti dan nešto kasnije i normalno, a ne samo umereno. Šta ovi naši ovde izigravaju – ne znam. Ali definitivno se ne plašim da išta može da pođe naopako.”

Sad sam već uspela da privučem pažnju i ostalih žena. Gledaju me kao da sam pomutila pameću. Sigurno i one meni pripisuju neuračunljivost usled naglog pada hormona.

Uto eto omanje čete sestara koje u krug idu s nekakvim lavorom i pola metra dugačkim metalnim pincetama kojima uštinu nešto vate, zamoče u to nešto u lavoru, dreknu: “Širi noge!”, i s gadljivim izrazom na licu prodžaraju gdi i šta treba s bezbedne udaljenosti. Pet do sedam minuta kasnije, svih deset smo “spremne za vizitu”.

Doktor Vizita uleće u prostoriju u žurbi, pognute glave – da mu se pogled slučajno ne sretne s nekom od žena, što bi je nedajbože moglo ohrabriti da nešto pita – i idući od kreveta do kreveta grabi bolničke kartone, posvećujući svakom između 10 i 30 sekundi pažnje (100% išao na kurs brzog čitanja!). Nekih pet do sedam minuta kasnije, svih deset smo vizitirane.

Jednu sestru koja se, još uvek ošamućena od uzbuđenja “vizite” i prisustva “Doktora Vizite”, nije snašla da baš odmah izleti iz prostorije, uspevam da na’vatam u poslednjem trenutku:

“Izvinite, molim vas, da vas pitam: kada će nam doneti naše bebe?”

“Kakve bebe? Nema ovde beba. Bolnički protokol ne dozvoljava unošenje beba na Odeljenje intenzivne nege.”

Još ne izgovoriviši do kraja poslednju rečenicu, sestra nestaje iz prostorije. Ja sad konačno shvatam da oni uopšte nemaju nameru dati mi da vidim i pipnem moje dete. Počinjem da plačem. Zovem neonatologiju. Niko se ne javlja. Opet plačem. Zovem Tata-Kengura. Plačem. Zovem neonatologiju. Niko se ne javlja. Plačem.

Dolazi moj anesteziolog.

“Kako ste, Branka, ima li bolova? Pa, što plačete, pobogu?”

“Nemam bolova, ovaj epidural je najbolja stvar na svetu, doktore. Svaka mu čast ko ga izmisli, stvarno. Nego, ne daju mi da vidim moje dete!”

“Pa, ja stvarno ne znam kakva su pravila, to bi trebalo da pitate SPPVMD, ona je inače i načelnica Intenzivne nege.”

Oh, hvala Svevišnjem! Moja “veza” je načelnica Intenzivne nege! Ima nade!

“A gde da je nađem da je pitam, je li ona tu?”

“Ona radi popodne danas. Ne brinite, reći ću joj da dođe da vas obiđe.

Nego, jeste li vi ustajali iz kreveta?”

“Pa, nisam.”

“Hajde da ustanete, da vidimo možete li da stojite.”

Mogu, naravno da mogu. Šta je problem stajati? Nije mi jasno.

“Branka, dobro je. Obavezno da ustajete iz kreveta i da šetate s vremena na vreme. Nemojte preterivati, ali malo po malo. To je izuzetno važno nakon operacije. Neka vam sestra pomogne.”

Nakon njegovog odlaska, ja se kao po naređenju vraćam na ono što će mi postati rutinski posao do kraja boravka na Odeljenju intenzivne nege: igranje gluvih telefona s neonatologijom i plakanje.

Malo iza podneva, svojim prisustvom na 10 minuta počastvuju nas čak dve sestre. Smena. Mislim se kako da skinem onu cevku s infuzije, ne bih li imala od čega napraviti laso da navatam bar jednu na pet minuta, da zatražim pomoć oko pomeranja kreveta iz polusedećeg u ležeći položaj. Otpade mi kičma, htela bih da se opružim, a možda uspem malo i da odspavam.

“Sestro, kako se ovi kreveti pomeraju u ležeći položaj? Ja pritiskam ove dugmiće sa strane, ali ništa se ne dešava.”

“To govno od kreveta su nam Amerikanci dali kao donaciju, i čim smo ih dobili, odmah su se pokvarili. Krevet ne može da se pomera iz položaja u kome je.”

Reče, i otperja iz prostorije kao tihi lahor. Mi žene se zgledamo u čudu, prosto ne znajući kako da reagujemo, dok jedna ne reče:

“Jeste, nije im bilo dovoljno što su nas bombardovali, nego nam sad uvaljuju i bofl kako bi, kao, ispali humani! Barabe jedne!”

“A što nam ne daju jastuke?”, upitah.

“Ma, tražila ja”, reče jedna od sapatnica, “ma mi rekoše da bolnički protokol ne dozvoljava jastuke.”

“E, da mi je znati zašto?”, okuražih se. “Da se ne plaše da ih ne zadavimo njima?”

Prolomi se smeh na sumornom Odeljenju intenzivne nege. Prvi u dva dana. Ali, već pet minuta kasnije, svaka se vraća svom poslu. Neke plaču i igraju se gluvih telefona, kao ja, neke pokušavaju da spavaju, neke slušaju muziku…

Popodne konačno dolazi SPPVMD, inače načelnica Intenzivne nege.

“Kako je? Čujem plačeš?”

“Pa, ne daju mi da vidim moje dete. Ja hoću i moram da vidim moje dete. Molim vas, dajte mi moje dete!” preklinjem kroz suze i jecaje.

“Bebe ne smeju na intenzivnu negu, bolnički protokol to ne dozvoljava.”

“Zašto?”

“To je za bebino dobro. Znaš, ovde nisu samo porodilje, već i žene koje su imale neke druge operacije. Nije bezbedno za bebu da bude u istoj prostoji. A mi para nemamo da napravimo dva Odeljenja intenzivne nege. Nije ti ovo Amerika. Tako mora. Nego, jel’ sve ostalo u redu?”

“Pa, jedino ova sestra Slobodanka, to je užas božiji, izvikala se sinoć na mene, nije mi dala spavaćicu, nije htela da mi promeni posteljinu…”

“Jeste, i na mene je vikala. I vređala me”, dobacuje jedna od sapatnica.

“I na mene, i na mene!”, okuražiše se još nekoliko njih, znajući da mi je načelnica ‘veza’.

“Slobčeta nemojte da mi dirate, jel’ čujete! Ona je ovde najvrednija! Da znate da ću sve da vas tužim kod nje! Ajde sad, idem ja, a ti prestani da plačeš više, pobogu, šta ti je?”

SPPVMD izlazi iz prostorije. Iza nje muk. Zgledamo se moje sapatnice i ja u neprijatnoj tišini koja caruje, dok se jednoj ne povrati moć govora:

“I, šta kažeš, to ti je ‘veza’, a?”

“Aha.”

Hebala me veza da me hebala.

Kud je ne potplatih?!

Nastavak:
Trudnoća i porođaj u Srbiji 6: Intenzivna nega, dan treći