Prvo lice koje sam videla nakon što sam oči otvorila, bilo je lice anesteziologa (onog što nije „svaki“). Dišem nepravilno, grabim vazduh kao da štucam, a on mi drži masku na licu, dok se ja borim s njim da je skinem kako bih mogla pitati:
„G-g-de m-mi-mi j-j-e-je d-d-d-de-de-t-te?“
Vraća mi masku na lice, i odgovara:
„Sin, 3.800, ocena 9. Sve je u najboljem redu. Imate problema da ponovo uspostavite normalno disanje, moram da vam držim masku na licu.“
Ponovo obaram ruke s njim i skidam masku. Moram da pitam:
„G-g-de m-mi-mi j-j-e-je z-z-zu-zu-zub?“
„Ah, to… izbili smo vam zub prilikom intubacije. Ne brinite, uhvatio sam ga i sačuvao.“
Počinjem da plačem, što samo pogoršava još neuspostavljeno disanje. Gušim se, grabim vazduh, kašljem, ali moram još da pitam…
„G-g-de j-j-e-je SPPVMD?“
„Otišla je kući. Ne brinite. Ja sam s vama. Idemo na intenzivnu negu. Ostaću s vama dok se disanje potpuno ne stabilizuje, i dok se potpuno ne razbudite.“
Odustajem od daljih pitanja, i pokušavam da se skoncentrišem na disanje. Dobro je. Živa sam. Dete je živo. Ostalo ćemo lako…
Stižemo u nekakvu prostoriju s još desetak žena, a moja kolica-krevet parkiraju pored prozora. Cvokoćem od zime, ne mogu da povratim temperaturu tela posle operacije. Preko mene samo jedno ćebe. Prozor pored koga sam je polomljen, kroz njega unutra duva hladan vazduh. Mart je. Noć je. Hladno mi je. Normalno disanje sam uspostavila, više ne buncam, mogu da pričam normalno, anesteziolog je otišao. Samo mi je sad mnogo, mnogo hladno.
„Sestro, mogu li da dobijem spavaćicu?“
„Ne može.“
„Kako ne može? Pa, meni je rečeno da ne smem da donosim svoju spavaćicu od kuće, da ću dobiti bolničku.“
„Protokol bolnice ne dozvoljava da porodilje prvu noć imaju bilo šta na sebi. Moraš da spavaš gola.“
„A, jel’ možete bar posteljinu da mi promenite, sva je mokra i krvava.“
Sestra prilazi, otkriva ćebe i vidi da ležim u lokvi krvi.
„Pa, šta je ovo???!!! Zašto si isprljala posteljinu??!!“
„Nisam odmah stavila uloške… buncala sam kad su me doveli… nisam mogla pravilno da dišem… nisam osetila da krvarim… nisam se setila…“
„Gde sad da ti nađem čistu posteljinu??!! Lezi sad tako, šta ja da ti radim!“
„A, jel’ možete samo torbu da mi dohvatite, da uzmem uloške…“
„Hrmpf!“
Hrmpfeta se okreće, napušta prostoriju Intenzivne nege, nestajući u nepoznatom pravcu. Ja počinjem da plačem. Opet.
„Nemoj da se nerviraš“, kaže mi jedna od žena koje leže prekoputa mene, „evo, ja ću da ti dodam torbu“. Posmatram je zahvalnim pogledom kako polako ustaje iz svog kreveta, skida kesu s infuzijom s kuke iznad njega i stavlja je u desni džep svog bade-mantila. Potom otkačinje kesu s urinom koja visi s leve strane kreveta i stavlja je u levi džep svog bade mantila. Prilazi mi.
Postaje mi jasno šta je to Odeljenje intenzivne nege. To je ono odeljenje na kome pacijenti jedni druge intenzivno neguju.
„Jel’ možeš, molim te, da mi dodaš i gaće, evo tu su u džepu torbe…“, ponizno zamolih svoju dobrotvorku.
„E, to nemoj. Ako te sestra Slobodanka vidi, nadrljaćeš. Gaće nisu dozvoljene. I, generalno – pazi da se ne kačiš s njom. Ako li se zakačiš, svi ima da dobijamo krajnje zanimljive injekcije…“
„Pa, šta ću, kako ću bez gaća? Pomeriće mi se uložak.“
„Stisni noge i drži tako.“
Dobro, ću stisnem. Da sam stiskala kad je trebalo, do svega ovoga ne bi ni došlo. Ionako mi posteljina krvava, ne mogu gore da napravim.
Dva sata kasnije, dolazi dežurna doktorka da me obiđe. Fina je. Gleda me u oči. Persira mi. Pita me za ime, kako se osećam, treba li mi nešto. Odlučim da je ljudsko biće koje se od ostalih izdvaja dovoljno da joj se Žena-U-Nesreći može požaliti.
„Pa, meni je hladno. Vidite, ovaj prozor ovde je polomljen, duva mi hladan vazduh pravo na mene. A sestra mi ne da spavaćicu. A neće ni posteljinu da mi promeni, ja ležim u lokvi krvi. Pogledajte.“
Otkrivam ćebe. Fina doktorka je zgrožena.
„Slobodanka, dajte ovamo jednu spavaćicu. I promenite ovu posteljinu.“
Dok sestra Slobodanka menja posteljinu, sve usput sebi u bradu frkćući, ja se raspitujem za dete. Doneli su mi ga da ga vidim dok još nisam normalno ni disala, i kad ga od plakanja nisam ni videla. Fina doktorka mi kaže da moram pričekati do sutra, da je najbolje da se prvo ja odmorim i dođem k sebi.
„Odspavajte. Sutra će vam biti bolje. Ja ću doći za četiri sata da vam dam novu dozu epidurala. Vaš anesteziolog vam je ostavio kateter za epidural i rekao mi da vam dajem po jednu dozu na svaka četiri sata, pošto sam noćas ja dežurna. Bar nećete biti pod bolovima, i moći ćete da odspavate.“
Čim je ona izašla na vrata, u sobi se prolama aplauz.
„Bravo! Ti si jedina uspela da se izboriš za spavaćicu!“
Moj trofej za večeras.
Spavaćica.
Nastavak:
Trudnoća i porođaj u Srbiji 5: Intenzivna nega, dan drugi
Komentariši