Трудноћа и порођај у Србији 6: Интензивна нега, дан трећи

И би ноћ. И свану нови дан.

Трећи на Одељењу интензивне неге.

До визите, причасмо о бурецима, печеним прасићима и јагњетини, а после визите дошло на ред да кукамо коју шта боли. То узајамно кукање бар одвраћа од плакања, да не дехидрирамо скроз. Баш док смо разрађивале тему безобразних и дрских Американаца којима није довољно било што су нас бомбардовали, него нам уваљујују којекав отпад (можда и нуклеарни?) с етикетом “донација” (а можда су и локатори?), наиђе опет мој анестезиолог.

“Како је данас, Бранка, јел’ боље? Има ли болова?”

“Ма, каквих болова, докторе, нема болова уопште. Кажем Вам, свака му част ономе ко измисли овај епидурал. Додуше, боле ме леђа, али ту епидурал не може да помогне. Кичму искривисмо сви спавајући у полуседећем положају.”

“Па, што не спустите кревете у хоризонтални положај?”

“Па, сестра каже да не може. Ево, видите, ови дугмићи уопште не раде.”

“А јесте ли укључили кревете у струју?”

“Какву струју?”

Мој анестезиолог се сагиње, вирка испод кревета, и одатле извлачи гајтан. Укључује кревет у струју. Опрезно почињем да пипкам дугмиће. Кревет се изненада трансформише у свемирски брод!

“Јао, јел’ можете и мени, молим вас!”, кука жена до мене.

“И мени, и мени!” спопадоше мог анестезиолога и остале жене.

Он иде, несрећник, од кревета до кревета и укључује нас све у струју.

“Па, добро, зашто је нама сестра рекла да кревети не раде, да су покварени?” питам ја њега.

Он ме гледа и слеже раменима. Убрзо потом одлази, изговарајући се да мора да опере руке од прашине и паучине које је нахватао тражећи гајтане под креветима.

Ја се заситих од плакања, и реших да кренем у акцију. Смислила Бранка да лепо устане, и да оде да си нађе своје дете. За разлику од других жена, које су умирале од болова, захваљујући епидуралу ја сам тога била поштеђена, па и релативно покретна. Ако занемаримо то што су ме за кревет везали с једне стране инфузијом, а с друге уринарним катетером. Ипак, видевши како се друге жене довијају, и ја стављам кесу с инфузијом у један, а кесу с урином у други џеп баде мантила, и лаганим, ситним корацима излазим на ходник. Жене из собе ми рекоше да је неонатологија одмах ту, поред. Видим ходник који води до ње, али врата су закључана. Даље се не може. Вероватно морам уз степенице на горњи спрат, па да дођем с друге стране. Куд ћу, то већ не смем, нисам сигурна да и могу сама уз степенице…

У сред тог размишљања, препаде ме изненадна дрека сестре која се створила, чини ми се, ниоткуда:

“Где си ти пошла?! Враћај се назад у кревет, моментално! Хоћеш да ми се онесвестиш овде на сред ходника, па после ја да будем крива?!”

“Али, мени је мој анестезиолог рекао да морам да шетам!”, опсетих се спасоносног оправдања.

“Ма, каква шетња, враћај се у кревет кад ти кажем!”

Лагано се враћам у собу, а сестра ме у корак прати, да се увери да нећу да завијем за кривину док не гледа. Користим прилику да је преиспитам за све што ми до тада није било јасно:

“Реците ми, молим вас, јел’ можете да ми скинете овај уринарни катетер. Мени то уопште не треба, ја сам уверена да ја могу сама да пишким, без икаквих проблема.”

“А шта ако не будеш могла, па после морам да ти га враћам?”

“А зашто уопште морамо да носимо те катетере?”

“Болнички протокол је такав.”

“Добро, а зашто је такав, мислим шта тиме постижете, због чега је то тако?”

“Тако меримо количину течности коју избацујете из организма.”

“Па, зар нема неки други начин да то измерите?”

На ово питање уопште и не добијам одговор.

Већ смо стигле назад на одељење и она разврстава моје окове (кесу с инфузијом и урином) где треба, везујући ме њима поново за кревет. Баде мантил ми конфискује и односи на чивилук који је удаљен десетак метара – да ми не би поново пала на памет каква глупост типа шетње.

Мало затим, у просторију увозе на колицима жену која је обезнањена. Дише неправилно, бунца, у полусвесном стању је. Жена која лежи до мене каже ми да сам управо тако ја изгледала када су ме довезли. Новопридошлицу паркирају у само дно просторије. Она је на кревету окренута на бок, лицем према зиду. Гледам како се над њу надвија докторка која је била у пратњи, и чујем како јој се обраћа:

“Биће све у реду. Бићете добро.”

Жена не реагује ниједном речју, ниједним покретом.

“Али беба није добро.”

Жена не реагује ниједном речју, ниједним покретом.

“Чујете ли ме? Беба није добро!”

Жена не реагује ниједном речју, ниједним покретом.

“Чујете ли ме? Беба је умрла.”

Изговоривши то, докторка се окреће и излази из собе. Жена из ћошка собе се не помера, не чује, чини ми се да ни не дише. Ми жене се згледамо док нам свима сузе навиру на очи.

Одједном ме хвата панични страх. Тресем се. ЈА МОРАМ ДА ВИДИМ МОЈЕ ДЕТЕ! САД И ОДМАХ! Шта ако је умрло??! Шта ако су ме лагали??! Шта ако су га заменили с неким другим??! Шта ако су га продали некоме??! Ништа им не верујем! То нису људи, то су монструми!

“Сестро!!!” урлам, “Донесите ми моје дете, одмах! ОДМАХ!!”

Почињем да ридам, да јецам, да вриштим. Налазим се пред нервним сломом. Сестре дозивају дежурну докторку. Опет је у смени она фина, од прве ноћи. Смирује ме, теши ме, обећава ми да ће ми донети моје дете. Верујем јој. Смирујем се. Чекам.

И коначно, ето мога сина… Уносе га на Одељење, а мени се очи пуне сузама, па их бришем јер од њих не могу ни да га видим, али оне незаустављиво надолазе још и још и још… Пружам руке, тражим да ми дају моје дете. Не дају ми. Могу само да га погледам, али не и пипнем. А ја га од суза не видим. Бришем их, оне надолазе, ја опет бришем… и тепам му, мојој љубави јединој, срећи мајкиној, кога сам 9 месеци тако жељно ишчекивала да га загрлим и пољубим.

После пет минута га односе, остављајући ми раширени загрљај празан.

Остатак дана пролази ми у половичном трансу. Плачем нон-стоп, а највише кад ми поглед скрене у ћошак где лежи жена која је изгубила бебу. Ја сутра идем на одељење baby-friendly где ће мој син бити поред мене 24 сата дневно, а она ће кући без детета које је жељно ишчекивала. Ако је уопште и схватила да је изгубила дете.

Покушавам да спавам, да што више и што дуже спавам, да што пре дође сутра.

СУТРА. СУТРА. СУТРА.

Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 7: Бејби френдли