Блог

Трудноћа и порођај у Србији 7: Бејби френдли

Свануо је и тај дан, четврти у животу мога сина! Коначно могу да пипнем своје дете, јој радости моје!

Смештају нас у собу број 8. Долазе две бабице да ми покажу како да га подојим. Доносе ми столицу, да седнем на њу, јер има наслон, јер је тако лакше него ако седим на кревету, али ме истовремено упозоравају да столицу обавезно сакријем, јер протокол болнице не дозвољава столице у собама. Ако је чистачица види, има да је однесе. Где бих уопште могла да је сакријем у соби, а да је чистачица не види – не кажу.

Припреми се, позор… САД! Зинуло моје дете, зграбило дојку па не пушта! Мени звезде пред очима, сузе низ образе, крик из грла. Бабице кажу: тако мора, то је нормално, проћи ће. Одушевљене су начином на који мој син сиса, кажу да се након тако дугог одвајања од мајке нагон за сисањем често изгуби. Зашто онда уопште одвајају бебу од мајке на три дана – не кажу. Нагађају да ли ће му остати плаве очи. Она старија гарантује да хоће. Десет минута касније, показују ми како да сину запушим нос да би оставио дугоочекивану дојку, и преместим га на другу. Опет звезде, опет сузе, опет крик. Али, трпим. Па, рекоше ми да тако мора. Проћи ће и ових десет минута.

И прошло је. Бабице купе пинкле, одлазе у непознатом правцу. С врата кажу: измузавајте се. „Па, кад поново да га подојим…?“ БАМ! Затворише се врата за мном и за мојим сином. Он заспао, оставио ме на миру да глумим краву. Цео тај дан, ја сам њега дојила на свака два сата по двадесет минута, имитирајући што верније могу оно чему су ме бабице научиле, и потом се измузавала.

И паде мрак. Мени дојке крваве, изгрижене, у крастама. Од Белих Мантила, нико да ме обиђе. Ја неиспавана, у боловима, сама, уплашена, схватам да је дошло време да га поново подојим. Почињем да плачем и пре него што сам га узела из колевке, и пре него што сам га на дојку ставила, знајући шта ме чека – звезде, крик, сузе. Али, идем храбро напред, орјентишем се некако гледајући и кроз те сузе, узимам га из колевке на подој. Припреми се, позор… САД! То више нису звезде. То је сам центар пакла. Крв почиње да се слива низ дојке од рани које ми је гладни син отворио. Не, ово није у реду. Ја ово не могу више да издржим. Ја се морам одморити, или ћу нервни слом доживети. Излазим из собе да пронађем дежурну сестру. Вече је, 9 сати.

„Молим вас, можете ли да ми нахраните дете? Ја сам га цео дан дојила, али погледајте шта ми је направио. Стварно не могу више. Ужасно ме боли.“

„Дохрањивање је у поноћ.“

„Знам, али он је сад гладан. Плаче.“

„Не могу ништа да вам помогнем, дохрана се не припрема пре поноћи, кухиња је затворена.“

„Добро, онда ћу ја да позовем мог мужа да ми донесе Бебелац, ја ћу да га нахраним, само да ли ће га на улазу пустити?“

„Није дозвољено уношење било какве хране за бебе на одељење.“

„Знам, али шта онда да радим?“

„Чекајте поноћ.“

Враћам се у собу број 8, узимам свог расплаканог сина у наручје. Шетам горе-доле по соби. Плаче он, плачем ја. Кука он, кукам ја. Мислим се: каква сам ја то мајка, када сина не могу да нахраним? Није требало уопште ни да имам дете, кад га пуштам да гладује. Али, сама помисао на бол од поновног стављања на краставе, рањиве, крваве груди једино успева да ми плач појача, никако да ме на подој наведе. И тако од 9 увече до поноћи… пуна три сата. Исплакасмо се поштено он и ја, четврти дан његовог живота. Нико се није нашалио ни да завири у собу, да провери како смо, да покуша бар да нас утеши, иако је наш заједнички плач одјекивао ходницима три сата. Сами смо остали сво то време – мој син и ја.

Нахранише га у поноћ, а онако успут констатоваше да ја њега уопште не дојим како треба, да он вуче али слабо шта извуче, јер се не измузавам правилно, све је зачепљено, млеко не излази напоље. Зато ми је красте направио. Требало је већ први дан након порођаја да се измузавам, зар није дошла сестра на интензивну да ми покаже како то правилно да радим и да ме провери?

Па није дошла, сунце јој калајисано, белог дана више не видела!

„Па шта ја сад да радим?“ Донесоше ми некакву пумпицу и рекоше да с мужом не стајем док бочицу од 250 ml не напуним. У четири ујутро, бочица је тек напола пуна, а ја пумпам и спавам истовремено. Бар ми је син сит и спава. Пиле мајкино.

Када сам онако са све пумпицом на сиси заспала – не знам тачно. Знам само да је у 6 ујутро у собу ко фурија улетела чистачица, и док сам ја била буновна и у полусну, изнела напоље столицу. Успут ми пробудила дете. А он, пиле мајкино, гладан. Пуна самопоуздања, узимам да га подојим на кревету, без могућности да се на ишта наслоним, јер столицу фурија однела. Припреми се, позор… САД! То више нису ни звезде, ни центар пакла. То је путоказ за лудницу. Доведите чике у белим мантилима – ја управо доживљавам нервни слом. Спуштам расплакано дете у колевку, излазим на ходник, спуштам се на колена испред стола дежурне сестре, склапам руке у знак молитве и кроз плач јецам:

„Молим вас, нахраните ми дете! Молим вас нахраните ми дете! Молим вас, нахраните ми дете!“

Сјатише се бели мантили са свих страна, схватили и они да је враг однео шалу. Однесоше дете да га нахране, мене накљукаше бенсединима, обилазе ме на пола сата. „Како је, мајка? Сад ће неко да дође да вам покаже како да средите дојке. Оне су тотално зачепљене, па ви уопште не можете с таквим дојкама да дојите.“

И стварно долази неко, показује ми да притиснем овде, да притиснем онде, да трљам овде, да трљам онде… Ја се трудим, хоћу, али не иде. Ништа се не дешава. У телефонском разговору, кума ми каже да је једини лек да ме неко други – ко зна шта ради – измузе и среди ми дојке, па тек онда било какви моји напори могу да одржавају то стање. Сама то да урадим – нема шансе. Кума ми, преко неке своје везе, налази сестру (која иначе ради у истом породилишту) да ми среди дојке. Након што јој у десни џеп белог мантила заденем 10 евра. То је, рекла ми кума, важећа тарифа.

Сат времена касније, дојке су сређене, а ја исцрпљена од болова и стреса падам у слатки сан. Поподне ми враћају дете, и мада сам и даље под ужасним боловима, охрабрена чињеницом да ће дојке сад да раде нормално, подојим га кроз сузе и крикове. Па пумпицу у руке, док не напуним бочицу. Крастама и ранама на брадавицама нема лека. То просто мора да се трпи, јер дохрана је два пута дневно – у подне и у поноћ – а то није довољно да груди одморим и ране залечим. Тешим се… само да дођем кући!

Наставак:
Трудноћа и положај у Србији 8: Богиње