“Фон Калаи и ја смо постали лични пријатељи током његовог деловања у Београду, и ја сам му помогао да напише Историју Србије, што је и сам признао у уводу свог дела”. Овим речима је гроф Чедомиљ Мијатовић, потписник Тајне конвенције и министар у више српских влада, описао свој однос са Бенијамином фон Калајем, централном фигуром Аустро-Угарског царства у сфери интереса на Балкану. Иза Калаија ће, осим овог капиталног дела које посебну пажњу поклања досељавању Срба на Балкан (нешто мало после Хрвата), остати и данас прихваћен појам Бошњака чији је аутор управо Калаи.
Интересантно је да је Калаијево деловање у Србији прихваћено као пријатељски рад на просвећивању народа коме је историја преко потребна, а да је чистота његових намера препозната у делу текста где је Калаи изразио дивљење према Србима.
Нисам историчар и стога нећу оцењивати шта је све последица историје коју пишу страни министри са директним интересом на одређеној територији. А да су Аустрија и Немачка на овим просторима имале агенду за колонизацијом коју су и те како спроводиле и коју и дан-данас спроводе, требало би да буде неспорна чињеница. Уосталом, тај термин је употребио Дизраели када је Бизмарку прозрео намере након Берлинског конгреса и иронично примето да је Балкан јако леп простор за колонизацију.
Али све и да другачије назовемо све оно што се дешавало од Берлинског конгреса до завршетка Другог светског рата, али и касније, од деведесетих година двадесетог века па до данас, то не би променило суштину. Немачки интерес за сферу утицаја на Балкану свакако је огроман, за разлику од интереса осталих сила, и такво стање траје већ два века.
Оно што је посебно интересантно је однос наше елите према том интересу. Наиме, пуна два века, уз одређене прекиде, српска елита немачки утицај на Балкану посматра као услугу добронамерних германских србофила, који нам и тада а и сада несебично помажу да обликујемо наш идентитет, наше тежње и наше интересе.
Тај однос се најкраће може сажети у недавној изјави Симон Илзеа, директора фондације Хајнирх Бел у Београду, датој за немачки државни медиј Дојче веле. Илзе, наиме, каже да није спорно да је Србија важна за Немачку, али да пре свега важи обратно. Логично, Немачка нам обезбеђује стране инвестиције, помаже да решимо косовско питање, помаже нам на путу ка ЕУ, штампа уџбенике, негује културу, запошљава децу, обезбеђује студијске програме и законска решења, што ми сами никако не бисмо могли учинити. Да није било Фон Калаја, ко би нам писао историју? Да није Хармана ко би написао једину књигу преведену на српски језик која се бави Винчанском културом? Да нема ГИЗ-а ко би неговао активности НГО сектора? А шта Немачка од тога има? Ништа, осим незахвалности и тврдоглавог одбијања да прихватимо њихов систем вредности.
Овакав отворен, да не кажем дечије наиван однос наше елите према немачким интересима у Србији, одувек је спречавао довођење у питање легитимности тих интереса. Оно што је још интересантније је да ту отвореност нису могли пољуљати ни бројни ратови где смо слободу плаћали ценом скупљом од било ког народа у Европи. И док народ своје жртве никада није могао да заборави, елита се одувек трудила да те исте жртве релативизује и у самом народу пронађе кривца за сопствена страдања. Да ли су томе допринели осећаји ниже вредности, да ли финансијски интереси или једноставно потреба да се припадници елите тапшањем по рамену издигну на ниво за који су сматрали да им припада, мање је важно. Оно што је чињеница је да српски народ полако нестаје и да, ако се исељавање становништва настави овим темпом, више неће ни постојати. У последња два века тај народ је делом побијен, делом покрштен, а делом расељен. И то се више не може вратити.
Оно што можемо је да коначно отворимо очи, да престанемо да зарад мрвица тренутне удобности арчимо националне интересе и покушамо да их штитимо ослањајући се на сопствене снаге. Ако се не пробудимо, а пре тога и не уозбиљимо, ући ћемо у последњу фазу кувања жабе. А тада више ништа и неће бити важно.
Војин Биљић
Потпредседник ДЈБ и народни посланик
Коментариши