Naš ekonomski sistem se može definisati kao spoj nespojivog, odnosno kao mešavina više različitih ekonomskih sitema.
Od 2000-ih, a posebno od ove vlasti, primetan je trend vođenja neoliberalne ekonomske politike. Privatizacija svega i svačega, povlačenje države iz privrede (ukidanje državnih subvencija državnim preduzećima, ukidanje državnih cena itd.) a sve pod plaštom slepog zaklinjanja u neoliberalnu privredu i tržište.
Pa tako slušajući ovu vlast i poželjne ekonomske stručnjake, država nema šta više da traži u privredi, te je neophodno prepustiti sve nevidljivoj ali ,,pravičnoj,, ruci tržišta. Nikad neću zaboraviti jednu raspravu u skupštini od pre par godina, gde je poslanik neke opozicione stranke pozvao državu da odredi maksimalnu cenu bebi opreme, a sve u cilju poboljšanja politike nataliteta. Na to je dobio odgovor od jednog režimskog prvaka, kako ne može država da odredi cene već samo tržište, pošto živimo u tržišnoj privredi. Naravno dotični poslanik je ,,zaboravio,, da srpska privreda nije baš toliko ,,tržišna,, da država ne bi mogla naći način da postigne da cene za bebi opremu budu manje.
Slična se mantra primenjuje i u bankarskom sektoru, te Srbija ostaje među režim državama koja uopšte ne ograničava kamate na kredite koje daju banke, opet zaklinjući se u nemešanje države u privredu, čime domaće potrošače podvrgavamo potpunom stavljanju u zavisno potčinjavajući položaj od strane stranih banaka.
Država je ipak u određenim segmentima iskakala iz ove politike nemešanje države u privredu. Tako smo imali spisak od nekih 150 preostalih preduzeća sa spiska svih preduzeća za privatizaciju, koja su imala poseban status i predznak U RESTRUKTURIRANJU. Ovaj status im je omogućavao pre svega zaštitu od naplate potraživanja poverioca iz imovine ovih preduzeća, odnosno zaštitu od pokretanja stečajnog postupka. Na početku ih je bilo 150 a na kraju je u ovoj grupi ostalo nekih 15-ak preduzeća, i taj povlašćen status jeste ova preduzeća stavljao u neki poseban status u odnosu na ostala, čime su na neki način uživala neku državnu pomoć. U toj grupi su se našla uglavnom preduzeća iz teške metalske industrije.
Ne treba zaboraviti ni RTB Bor, Pančevačku Petrohemiju, rudnike Resavica, kojima je kao ,,strateški,, važnim država otpisala sve dugove prema njoj i isplatila prema ostalim poveriocima. Dakle u Srbiji jedan mali broj preduzeća jeste imao svojevrsnu zaštitu države, ali naspram većine koja nije i koja je naravno na kraju propala.
Subvencije stranim firmama.
Nemoguće je govoriti o srpskoj privredi a preskočiti subvencije stranim firmama. Da objasnimo čitaocima.
Prema Zakonu o ulaganjima subvencije ne dobijaju samo strane firme nego sve firme koje posluju u Srbiji, jednako tretirane po zakonu i ustavu. Ali što neka firma više zapošljava radnika to će dobiti veće subvencije po jednom radnom mestu. Dakle država bukvalno daje pare stranim investitorima kako bi oni zaposlili što više ljudi. Samim tim što praktično samo i jedino strane firme i zapošljavaju više ljudi nego domaće, one i dobijaju i veće subvencije, čime se stavljaju u povlašćeni položaj u odnosu na domaće.
Ovaj model subvencionisanja stranih investicija svakako predstavlja mešanje države u privredu, ali ne da bi ona pomogla domaću, već stranu privredu. Time Srbija opet odstupa od tržišne privrede, i paradoksalno pomaže stranu privredu.
Model je moguće kritikovati iz sledećih razloga.
Prvo, subvencije stranim firmama se daju iz budžeta koji uglavnom pune domaća mala i srednja preduzeća. Time na neki način domaća mala i srednja preduzeća izdržavaju velika strana, odnosno mali izdržavaju velike. S obzirom da su ta preduzeća ne dobijanjem istih subvencija već diskriminisana, ovim načinom izdržavanja velikih se zapravo dvojako oštećuju.
Drugo, davanjem tih subvencija strane firme zapošljavaju više ljudi nego što im je potrebno, stvaraju se veštačka radna mesta, ljudi mogu ostati bez tih radnih mesta po prestanku subvencija, firme se guraju u prekomerni trošak, koji im se opet pokriva ovim subvencijama iz državnog budžeta.
Taj sistem nije retkost u svetu, ima ga recimo i Slovačka koja je zadnjih godina privukla dosta stranih investitora, pogotovu iz automobilske industrije. Ali postoji neko ekonomsko određivanje koliko kome idu subvencije, one se ne dele ,,šakom i kapom,, ko u Srbiji i nisu ovoliko suludo velike.
Time se za naš suludi, kontradiktorni ekonomski sistem može reći da je neoliberalni, koji počiva na pomoći stranim investicijama. Ako je i bilo slučaja da država odstupa od slobodnog tržišta i meša se u privredu, to je bilo da zaštiti domaću privredu. U Srbiji je pak obrnut slučaj.
Igor Ibrahimov, Član OO DJB Rakovica
Komentariši