Новосадске улице, сада је већ јасно, постају позорница за догађаје које смо, доскоро, гледали само у насилним видео игрицама, криминалистичким филмовима и серијама.
Ноћна кречења и докречавања, од стране још увек непознатих, родољубивих, уметника.
Шетња маскиране „Уније младих“ улицом Народног фронта.
Убиство ватреним оружијем на Детелинари у, очигледно, мафијашком обрачуну.
Бушење гума члану Савета месне заједнице Лиман 1.
Разбијање стакала на просторијама СНС-а на Булевару ослобођења.
Отмица и напад на девојку на Подбари од стране лица од раније познатог како полицији тако и јавности.
Качење Хрватске заставе на просторије месне заједнице Лиман 1, од стране непознатог починиоца.
Паљење два аутомобила у Стражиловској улици, оба у власништву породице, неколико дана раније, отете и нападнуте девојке.
Све ово се догодило у последњих 40 дана и верујемо да се свако, у мањој или већој мери, забринуо за безбедност. Како личну, тако и општу.
Да ли су побројани догађаји повезани или не, тешко је рећи. Оно што је извесно је да су, заједно, довели до експлозије различитих облика насиља и криминала. Реакције државних органа су, у побројаним случајевима, врло селективне, што осећај несигурности додатно појачава.
Штавише, утисак је да је значајан део власти врло повезан са криминалним структурама, да су интереси испреплитани, да одређени појединци и групе имају прећутну сагласност представника власти да раде шта хоће а да ће ту прећутну сагласност одужити када буде потребно. А потреба ће се већ с пролећа појавити…
Страх је врло присутно осећање међу Новосађанима. Ако се нешто озбиљно и брзо не промени, постаће доминантна емоција.
Човек, коме је физички интегритет и бебедност у опасности, не размишља ни о чему другом него о заштити себе и своје породице. И спеман је, врло често, до са склони од свега што би му осећај угрожености појачао. Тако ћемо се сви склонити у своја четири зида, нећемо се интересовати шта се дешава напољу, окренућемо главу, спустити поглед, нећемо чак о томе ни да разговарамо јер ће нас можда неко чути а и „ћутање је злато“…
То је ефекат који, очигледно, неко жели да произведе.
Чији су интерес такви, застрашени, ућуткани, грађани?
Ко се то плаши слободне мисли и речи?
Сасвим је сигурно да Новосађани не желе да се о нашем граду снимају документарне емисије као што је то случај са градовима у Колимбији, Мексику, Ел Салвадору.
Сасвим је сигурно да не желимо први ред у позоришту уличног, и сваког другог, насиља.
Желимо мирне улице у мирном Граду, где ће лепо и радо живети.
Покрет „Доста је било“
Градски одбор Нови Сад
Коментариши