Autorski tekst Politika Finansije

Zdrav razum uzvraća udarac

Arčenje novca i svih javnih resursa je u Srbiji veoma stara praksa i na žalost dominantan obrazac vođenja politike još od 19. veka pa na ovamo. To nisu izmislile ni sadašnja politička garnitura, ni ona pre nje. Istorijski gledano je takvo krivotvorenje političkih pravila i zloupotrebe pozicija ustoličila Narodna radikalna stranka Nikole Pašića.

A preduslovi za to su stvoreni još ranije, dalekih 30-tih godina 19. veka, kada je knez Miloš stekao pravo da donese prve zakone. Oni su, na žalost, bili takvi da su trajno cementirali siromaštvo i blokirali ubrzani razvoj zaostalog srpskog društva. Svi kasniji pokušaji modernizacije su ili u potpunosti propali ili su kao ishod imali jako skromne rezultate, jer su se uvek razbijali o tvrdu podlogu loših sistemskih rešenja i nemaštine.

Tako daleko unazad seže i naš do danas problematičan odnos prema privatnoj svojini, privredi i preduzetništvu, ali i prema političkim partijama i novcu poreskih obveznika. Država umesto da bude okvir i uređeni sistem koji nepristrasno i kvalitetno obezbeđuje osnovna prava i usluge poput bezbednosti, lečenja, obrazovanja i raznorazne infrastrukture, ali i koja se vrednosno bazira na etici humanosti i odgovornosti, je postala kako objekat tako i instrument za brutalno pljačkanje.

U međuvremenu nam se praktično desilo sve što se u životu jedne nacije može desiti. Dizale su se bune, vođeni su ratovi, i regionalni i svetski, došlo je do revolucija, smenjivane su vlasti, menjane su granice, uređenja i imena države, ali sve se to opet suštinski odvijalo na površini. Menjala se dlaka, a ostajala je ćud.

U siromašnom društvu bez efikasne podele vlasti i nezavisnih institucija, bez pravedne raspodele resursa, fer tržišnog takmičenja i kapitala akumuliranog u raslojenim društvenim grupama, bez solidne srednje klase i privrednika koji kao uticajni akteri pariraju inherentnoj težnji države da se upliće u sve, društvena imovina biva plen onih koji se dokopaju vlasti.

Takva vlast niti ume, niti želi domaćinski da upravlja zemljom, već osvojeni položaj shvata izvorom života i kao takvog ga nemilosrdno brani. Jer, čast izuzecima, u biografiji koju je ima iza sebe obično i nema bogzna čemu da se vrati. U takvom miljeu takođe ne postoji politički protivnik, vec se on doživljava kao neprijatelj kojeg valja istrebiti. Politika tako postaje bojno polje, a građani topovsko meso i manevarska masa u igri na sve ili ništa.

Uz sve to, ta surova i duboko ukorenjena paradigma ima tendenciju da sve što se čini dobrim i vrednim povuče na dole. Dezavuiše se znanje i promoviše bahatost i prostakluk, pristojnost se shvata kao slabost, slavi se razbojništvo a afirmišu se niski porivi, pokvarena mašta i prljave strasti.

Pošto je država centralizovana i figurira kao glavni uterivač i arbitar u raspodeli resursa, stranke postaju ključ i za socijalnu mobilnost i za lično bogaćenje. I kad takve interesne grupe “zaskoče” državu sa slabim kontrolnim mehanizmima, onda nema više stajanja. Zamislite brod koga je spolja probila santa leda, a u trupu nedostaju komore i zidovi koji će negde zaustaviti vodu.

I SNS u tom smislu nije nov fenomen, već ispunjava ulogu onog partijskog mastodonta populističke provenijencije, lišenog iskrene ideologije i sistema vrednosti, stranku hegemona koja usisava sve resurse države i nastoji da se i u svojoj i u percepciji građana izjednači sa njom. Uzurpira se sistem do te mere da na njegovom tkivu nastaje gangrena koja se neumoljivo širi. A na kraju tog procesa samo može da ostane jedna beživotna ljuštura, bez perspektive oporavka. I onda zemlja u kojoj živite nije više ni minsko polje, neko tepih ispod koga je sve trulo.

Međutim, pored tog dominantnog i u većini populističko-narodnjačkog mejnstrima, parazitskog establišmenta, u politčkom životu Srbije je uvek postojao i onaj drugi, tanak sloj političko-društvenih aktera dijametralno suprotnog tipa. Oni koji su se upinjali da zakonu i Ustavu, pravilima i vladavini prava zaista udahnu život.

Oni su zvanične politike vlada, zakonska i podzakonsa akta, proklamacije kraljeva i drugih vladara i vlasti, koji sebe nikad nisu smatrali pukom administracijom, shvatali bukvalno. Kroz kvantitet su se probijali kvalitetom, pomagali su pokušaje da se javna stvar reguliše u skladu sa potrebama živih ljudi i onim što racinalno rezonovanje nalaže, a to je ovde uvek značilo plivanje uzvodno.

Čuvanje društvenog interesa je za te i takve ljude uvek bio imperativ koji ide ruku pod ruku sa ličnim integritetom, koji je pitanje ljudskog dostojanstva, čistine karaktera i istinskog patriotizma kao sklopa sistema vrednosti naspram praznog busanja u stranačke ili ideologijom napumpane grudi. I ne, to nisu nikakvi sveci, nisu ni Majke Tereze ni Vojska spasa, niti su moral posrkali s majčinim mlekom. Prosto imaju neku vrstu zdravog nagona samoodržavanja, jer prisetimo se: mi tonemo!

Vrednost tih ljudi je, iako su po pravilu bili na margini i u manjini, ta što su iz pozadine, najčešće osporavani, činili razliku i vukli napred. Oni su obično bili u svojoj struci ostvareni, kada bi se uključili u politiku, živeli bi za nju a ne od nje i držali su u životu ideju o saniranju i dubinskom remontu Srbije, kao projektu čije ostvarenje je do sad ostalo nedostižno.

Pored toga što naše društvo već decenijama nije u stanju da proizvede kvalitetnu alternativu, ideja o uređenosti se pokazala jako žilavom, jer borba za državu po meri njenih građana nije hir, nego predstavlja jedini način prevazilaženja paradigme siromaštva i propadanja.

Osnivanjem pokreta Dosta je bilo 2014. je ta ideja ponovo formulisana u velikom stilu i artikuliše se od tada na savremen, jasan i dosledan način. Prepoznata je potreba da se načini bilans, da se svedu računi, napravi presek stanja, da se precizno utvrde i dugovi i potraživanja. Da se progleda i konačno krene sa pospremanjem. Opet uzvodno, uz sva moguća osporavanja i otpore, uspone i padove.

Ironija, ali danas u zemlji u kojoj je civilizacijski krah 90-ih društvenu piramidu prevrnuo naglavačke, insistiranje na poštovanju pravila i vođenje zdravim razumom predstavlja najveći mogući bunt u funkciji jedine revolucije koja se ovde nije desila. A u stvari je reč o onom najvišem i najuzvišenijem istorijskom zadatku uvođenja reda u Srbiji, likvidacijom svojevrsnog generacijskog duga prema nama samima i onima koji dolaze. Jer u pitanju je dug koji ne nestaje, ne zastareva i ne otpisuje se, već se samo gomila i pritiska sve silnije i jače.

Za ljude koji su to shvatili i uključili se u politiku sa ciljem da stvari zaista postave sa glave na noge, nije neophodno da poznaju celu genezu naših problema. Neophodno je da poseduju zdrav kognitivno-emotivni sistem, da prepoznaju vodu kada im stoji do vrata, da razlikuju čisto od prljavog, ispravno od pogrešnog, moralno od nemoralnog i prihvatljivo od neprivatljivog.

Međutim, nije na odmet i saznanje da su se prihvatili možda najplemenitijeg zadatka koji su nam naši preci ostavili u amanet, da se bave istinski pionirskim poslom i da je čast koja ide uz njega srazmerna izazovu, koji je ogroman. Treba da budu svesni da će, budu li uspeli, njihov rad predstavljati podvig ravan prkošenju gravitaciji i sletanju na Mars, pobedu koja Srbiju vodi tamo gde nikada do sada nije bila. U red uređenih i uspešnih zemalja.

Igor Gajić

Dosta je bilo Voždovac

 

Dosta je bilo

Dosta je bilo

Ostavite komentar

5 Komentara na "Zdrav razum uzvraća udarac"

avatar
2500
najnoviji najstariji
Milan
Gost
Milan

Odlična tekst. Odličan prikaz kako Srbi nastavljaju kuluk protiv sebe samih još od odlaska Turaka pre 200 godina. Imam utisak da se u svakoj generaciji pojavljuju ljudi koji prepoznaju osobinu Srba da trpe „turke“ na vlasti, pa zato koriste priliku za sebe, a pred svojom familijom se pokazuju kako su se „snašli u životu“. Oni su dovoljno inteligentni, dovoljno spremni na angažovanje, a iznad svega su pokvareni i manipulativni. To su naši rođaci, naši vršnjaci iz odeljenja, naši uzori iz detinjstva i mladosti. Problem Srba je što ne umeju da odrastu, već ostaju ili u periodu puberteta ili u periodu adolescencije. Zato pametne i poštene ljudei mirnu većinu koja očekuje pošten odnos od drugih, zavodi pokvarena manjina. To nema veze sa klasnim podelom, već ima veze sa moralom.

miša
Gost
miša

Bravo Igore,fantastičan tekst.

Marko M
Gost
Marko M

Jako dobar tekst. Dosta je bilo 🙂

Marko M
Gost
Marko M

Jako dobar tekst.

Cuca mrsa
Gost
Cuca mrsa

Svaka cast za tekst! Nadam se da ce te ga objaviti u novom Nedeljniku? Mislim da zasluzuje to apsolutno.