Autorski tekst Politika

Baksuz Vučić uvek sve pokvari

Na svečani prijem povodom Dana nezavisnosti SAD krenula sam iz Doma Narodne skupštine u društvu šefa naše poslaničke grupe Saše Radulovića. Sačekala sam ga u poslaničkom klubu potpuno prazne Narodne skupštine, pošto taj dan nije bilo zasedanja. Radnici obezbeđenja na ulazu pružili su mi ključ kancelarije DJB s iznenađenjem na licu. „Neću dugo, samo šofera Radulovića da sačekam“, objašnjavam im.

Meni će ovo biti prvi put da američkom ambasadoru lično čestitam nacionalni praznik, pa se usput sa Sašom savetujem u vezi s uobičajenim protokolom. Po dolasku smo se našli u redu zvanica koje čekaju da se na ulazu lično pozdrave s Kajlom Skotom i čestitaju mu praznik.

Samo što sam u tom kratkom redu ugledala ispred nas nekoliko narodnih poslanica iz vladajuće koalicije, začuh blago komešanje iza nas. Okrećem se mahinalno i… ne mogu da verujem sopstvenim očima. Istom redu ubrzanim korakom prilazi Aleksandar Vučić. Za njim ide obezbeđenje koje ga moli da ga vode direktno do ambasadora, a on kao neće, nego baš hoće u red! U trenutku u kome je shvatio da se u redu ispred njega nalazi Saša Radulović, više nije mogao nazad, pa se ukopao u mestu na oko pet metara razdaljine.

„Zar ne treba on kao predsednik države da ide direktno kod ambasadora? Zar nije takav protokol?“ pitam.

„Naravno da jeste. Prenemaže se, po običaju. Kao, on čeka red“, odgovara mi Saša s osmehom na licu.

Novinari i fotoreporteri su se potpuno raspomamili. Sevaju blicevi na sve strane. Slikaju baksuza.

„Saša, pa mi smo njemu upali u kadar! Bićemo mu na svakoj fotografiji!“, praskam u smeh.

I tako baksuz Vučić stoji ukopan u redu pet metara iza nas i čeka da Radulović završi svoje pozdravljanje s ambasadorom kako bi onda on došao na red. Jer, zamisli da sutra osvane u svim novinama na slici sa Sašom Radulovićem. Ne uspevam da se zaustavim od smeha na samu pomisao takvog scenarija.

Nakon rukovanja s Njegovom ekselencijom i njegovim najbližim saradnicima ulazimo u ogromno dvorište koje je dupke puno. Ubrzo zatim slušamo srpsku i američku himnu, kao i govor Kajla Skota. On posebno naglašava istorijske veze između Srbije i SAD i napominje da se u istoriji SAD iznad Bele kuće zastava neke strane zemlje vijorila samo dva puta: jednom Francuske i jednom Srbije, po nalogu 28. predsednika SAD Vudrou Vilsona 1918. godine. Najavljuje i da će nešto kasnije biti organizovano obaranje rekorda u grupnom kantri plesu, te poziva sve zvanice da u tome učestvuju.

„Crni Raduloviću, gde si me ovo doveo? Kako ću da plešem kantri na štiklama? Hoće li da nam se piše kao diplomatski skandal ako preskočimo?“, paničim.

Smeje mi se, neiskusnoj. „Ne brini“, kaže, „ne moramo toliko da se zadržavamo“.

Probijamo se kroz masu zvanica i konobara koji na poslužavnicima raznose hranu iz Mekdonaldsa i Kentaki fraj čikena kako bismo došli do džinovske reprodukcije plakata za prikupljanje američke pomoći Srbiji u Prvom svetskom ratu, inače delo Malvine Hoffman. Reprodukcija je napravljena od lego kocki, a ambasador je najavio i takmičenje u pogađanju njihovog broja.

„Hajde, prebroj to časkom“, kažem Saši, „da bar osvojimo neku nagradu. Zamisli da je eksel tabela u pitanju.“

On mi se smeje i menja temu ne bi li se izvukao iz tog poduhvata: „A kako to da ti već nisi zapalila cigaretu?“

„Ma, bih ja, nego nigde nema pepeljare. Nema smisla da zagađujem čovekovu okolinu“, odgovaram.

Krećemo u pohod za pepeljarom. Na visokim stolovima prosutim širom travnatog dvorišta ih nema. U momentu ugledam dva komada na jednom niskom stolu, za kojim vidim i dve prazne stolice. Tu sedi i novinarka Alo! koju redovno viđam u Skupštini. Nakon uzajamnog ljubaznog pozdravljanja, žali mi se: „Ovde su smestili medije i ne daju nam da mrdnemo odavde!“ Nije ni čudo što posle moraju da konstruišu priče, mislim se u sebi, kad im ne daju da vide šta se dešava.

Okrećem se i nastavljam potragu, usput objašnjavajući taj svoj potez Saši: „Nemoj ovde, molim te, ima da osvanemo u Alo! kako smo vršili pritisak na medije i slobodu štampe!“

Do kraja boravka na prijemu uspeli smo da rešimo problem pepeljare, kao i da popričamo s većim brojem zvanica koje su prilazile Saši da se s njim pozdrave, a sa mnom upoznaju.

Baksuza Vučića više nismo videli, hvala Bogu.

A u paralelnom univerzumu po imenu Alo! smo svejedno osvanuli u potpuno iskonstruisanoj priči.

Takav je pos’o, šta ćeš.

Branka Stamenković
zamenica predsednika Dosta je bilo
narodni poslanik

Branka Stamenković

Branka Stamenković

Pokretač građanske inicijative “Majka hrabrost” za poboljšanje uslova u srpskim porodilištima, za šta je dobila četiri nagrade.

Kao stipendista britanskog Sofija centra za proučavanje kosmologije u kulturi stekla je zvanje diplomiranog kulturologa na Velškom univerzitetu Triniti Sent Dejvid u Velikoj Britaniji.

3
Ostavite komentar

avatar
2500
3 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
mangojerryParisenžermenjedan Zika Recent comment authors
najnoviji najstariji
jedan Zika
Gost
jedan Zika

Pozdrav svima iz sve snage.
Da li je Sasa nekoga „gnjavio“ oko Trepce i prava sojine?
Pa i dan Borca je bio cetvrtog Jula. Da le neki istoricar moze objasniti kako su se takvi praznici „poklopili“. Slucajno?
jedan Zika

Parisenžermen
Gost
Parisenžermen

Odličan odgovor za sve imbecile koji veruju da Radulović duguje porez u Americi.
Čovek ladno došao u američku ambasadu i nikom ništa.
Kome ni posle ovoga nije jasno, nikada mu neće ni biti.

mangojerry
Gost
mangojerry

ucinite mi ovu zemlju nemackom
a.hitler po razbijanju kraljevine shs