Интервју

Радуловић: Вучић одустао од суштинских реформи, бави се шминком

Експозе премијера показује да се одустало од реформи и да се враћамо на све пропале политике које смо имали у последњих 10 година. Уместо да отпустимо партијски запослен вишак, а ради се о преко 100.000 људи у јавном сектору, који нас коштају преко милијарду и по евра годишње, уместо да на том месту имамо уштеде, ми идемо ка томе да свима у јавном сектору смањимо плате 10 посто.
Други корак ће бити да се пензије смање, трећи а можда и паралелни, биће продаја Телекома, Аеродрома, ЕПС-а. Све се то ради да би се задржала партијска машинерија без које Александар Вучић не може да функционише, каже, поред осталог, за РСЕ Саша Радуловић, бивши министар привреде и челник Удружења „Доста је било“.
РСЕ: Премијер Александар Вучић је поново пре неколико дана обећао да ће објавити уговор са „Етихадом“, али најпре са „Фиатом“. Већ је раније био обећао да ће то учинити до 16. марта, па није. Слушали смо и обећања градског првака Синише Малиог да ће то урадити у фебруару. Да ли верујете да ће Вучић уопште објавити тај уговор?
Радуловић: Не, јер је тај уговор толико штетан да једино што могу да ураде јесте га објаве и да зацрне штетне делове.

РСЕ: Да ли сте ви имали увид у тај уговор?

Радуловић: Да. Он је „седео“ код мене у кабинету.

РСЕ: Шта је у том уговору толико штетно по Србију?

Радуловић: Не могу да вам кажем јер постоји одредба уговора о тајности. Држава Србија се обавезала да ће чувати тај уговор као тајан. У случају да се прекрши та одредба, Етихад би имао право не само раскида уговора – што бих ја и волео, али то је сад друго питање – него и наплате штете. Не могу да се понашам неодговорно, колико год ми то политички одговарало. Пут да говоримо тачно шта у уговору стоји јесте да се изврши притисак на Владу Србије да објави тај уговор.

РСЕ: Ако се уговорно српска страна обавезала „Етихаду“ да неће објавити уговор јер би арапска фирма могла да је тужи и да тражи оштету, како ће га онда објавити?

Радуловић: Тако што морају да се договоре са другом уговорном страном. Мислим, међутим, да разлог за тајност уговора није „Етихад“ – они који желе да такве одредбе стоје у уговору, као и код других уговора које су потписивали, јесу наши политичари.

РСЕ: Да ли је из џепова грађана Србије отишло више новца него што би отишло да је била транспарентна процедура, да је расписан тендер?

Радуловић: Из џепова грађана Србије ће отићи много више новца него што би требало.

РСЕ: Који је то ред величина?

Радуловић: То су стотине милиона евра. Ако знате како изгледају слични уговори у свету, ако сте икада имали приступ таквим стварима, а ја јесам, онда знате шта су основне компоненте уговора, око чега се преговора. Ту има, наравно, и тржишних ствари и у зависности од ситуације има неке разлике, али не можете дибидус да имате неке одредбе које нигде не постоје на свету, које су потпуно једностране.

РСЕ: А то су?

Радуловић: Не могу то да кажем.

РСЕ: Која је природа тих одредби?

Радуловић: Да дајете нешто што нико не даје, што нигде у свету не постоји. Министарство привреде захтевало је од ЈАТ-а да изврши попис и процену вредности имовине. И то никада није урађено. Како је могуће уопште потписати уговор у коме нисте урадили тај део?! Не знате ни шта дајете, ни шта добијате. Онда имате наставак субвенционисања нове компаније, дакле, сваљивање трошкова на леђа пореских обвезника. То су заиста катастрофалне ствари.

РСЕ: Верујете, дакле, да ако тај уговор објаве, да ће бити исто онолико затамњен као уговор са „Фиатом“ који је влада Мирка Цветковића послала Верици Бараћ, што је она описала као циничан чин власти?

Радуловић: Да. То је суштина, морате, дакле, да сакријете кључне ствари које сте дали у уговору да се не види колики сте дилетант или да сте радили у интересу друге стране, а против интереса грађана Србије. То се код нас често дешавало, што видимо кроз пљачкашке приватизације, где, у ствари, државни службеници који се баве приватизацијом неког предузећа после приватизације пређу да раде у том предузећу за нове власнике. Онда отприлике видите у чијем интересу су ствари рађене. Ту се обично јављају и разне адвокатске канцеларије, консултантске куће, које онда извлаче неке провизије из целог поступка. То је наша историја приватизације и свих ствари које радимо.

Више пута сам позвао и Александра Вучића и Владу Србије да објаве све те уговоре и, такође, да не потписују више тајне уговоре, него да сви уговори које потписује држава Србија буду јавни. На примедбе како онда неки инвеститори неће хтети да праве уговоре са државом Србијом, одговор је да пошто ми нисмо банана држава онај ко не жели да потписује транспарентне уговоре са Србијом није ни добродошао код нас. Нама требају инвеститори који су спремни на отворено пословање.

РСЕ: Да се вратимо на уговор између ЈАТ-а и „Етихада“, ви сте га имали у руци и тврдите да је тај уговор штетан по грађане Србије.

Радуловић: Да, управо тако. Ево, сад сте, рецимо, видели да је ЈАТ направио губитке од 73 милиона евра у прошлој години. Иначе, нови „Етихадов“ менаџмент је ту негде од половине године, тако да велики део тог губитка у ствари иде на терет новог менаџмента, који, како смо утврдили док сам био у Министарству привреде, заиста дилетантски ради свој посао.

С друге стране, губици се ове године настављају. Губици у првом кварталу ове године су отприлике на нивоу губитака из 2013. године. Многи људи који раде у ЈАТ-у то знају и знају шта се дешава и да то што се ради није у реду, али то су све ствари где морамо притиснути Владу и надлежна министарствам и сам менаџмент и надзорни одбор – ипак, Србија ту има 51 посто власништва – да се ти уговори објаве и да се неке ствари које су ту урађене исправе. И да се више не закључују такви уговори.

РСЕ: Да ли ви уопште верујете у Вучићево определење за борбу против корупције с обзиром да и даље склапа тајне уговоре, дакле, да и даље задржава исти принцип нетранспарентности који су и све претходне владе упражњавале?

Радуловић: Постоји велика разлика између овога и претходне Владе: претходна влада није процесирала никога, Александар Вучић и ова влада процесирају само оне који нису блиски новој владајућој гарнитури – дакле, селективно. То је једина разлика.

То не значи да ти људи који се процесирају нису криви, да нису учинили кривична дела. За велики број њих лично знам, пошто сам радио за полицију и Тужилаштво пет година пре него сам постао министар. Знам и о природи тога шта је урађено, да се ту радило о великим штетним уговорима и штетним стварима по Републику Србију – од разних приватизација до давања грађевинских дозвола итд.

Међутим, све је то селективно и односи се само на један део, односи се на људе који нису блиски владајућој гарнитури. Мислим да је, према томе, озбиљност у борби против корупције селективна, односно, власти одговара да се процесирају они који, или нису блиски власти или су блиски опозицији, што, понављам, не значи да нису заиста и криви по оптужници. То, разуме се, остаје да се у судском поступку утврди. Ја, дакле, нисам видео примере паковања, односно, да се у предметима који се воде, а у некима сам и лично учествовао, ради нешто што нема основа. Међутим, не процесирају се сви који треба да се процесуирају, другим речима, мислим је борба против корупције само на једну ногу.

РСЕ: Кад помињете политичка паковања, мислите на оно што Демократска странка означава као политичке процесе против својих припадника за које оптужује власт. Кажете да су те оптужбе Демократа неосноване?

Радуловић: Па, ја нећу да улазим у тај део, свако има право да се брани – говорим о оптуженима – и место за расправе о тим стварима нису медији. За то је највише крива власт која то злоупотребљава и преко таблоида пушта разне ствари и фактички кроз то блати људе. Међутим, ја знам да је много тога рађено јако лоше за време владавине Бориса Тадића, да смо тада и направили овај паразитски систем, односно, цементирали га, да многи поступци који се воде по предметима из тог времена и времена пре тога заиста имају основа; нисам видео ниједан који је паковање, односно, политички намештено што није. Сад, наравно, питање је да ли ће људи успети да се одбране на суду или не, да ли је тужилаштво добро поставило предмет или није, да ли је полиција добро урадила свој посао итд – нећу уопште да улазим у те ствари – али читава та прича о томе како се ради о политичким прогонима мислим да је бесмислена.

С друге стране, међутим, такође је чињеница да они који су блиски власти и владајућој гарнитури данас нису процесуирани и имају разне повластице, односно, мимоилази их правда.

РСЕ: Који су ти? Јесу ли они из орбите тајкуна или политичара?

Радуловић: Из комплетног дела буразерске економије који је повезан са врхом политичких странака.

РСЕ: То ће рећи да и ова власт наставља ту буразерску економију иако тврди да се против тога бори, да је нулта толеранција за корупцију?

Радуловић: То је апсолутно нетачно, није нулта толеранција за корупцију него је само нулта толеранција за ону страну која се не приклони страни власти.

РСЕ: Ако је борба против корупције, против буразерске економије, привредних проневера и злочина, само селективна, ако се једном делу људи или политичке сцене за то суди, али не и онима који су блиски власти, онда је то врхунац циничне перверзије, онда је то превара, борбе против корупције нема?

Радуловић: То је апсолутно тачно.

РСЕ: Како да то грађани Србије схвате?

Радуловић: Јако тешко. Пошто постоји велики медијски мрак у Србији који је најзаслужнији за овај изборни резултат, пошто људи не знају, пошто гласате на основу информација које имате, а „информације“ већина бирачког тела добија преко таблоида, док су озбиљни медији уплашени, у некој врсти аутоцензуре, дакле, не говоре о проблемима, бирачи добијају само једну поруку. А кад имате такво медијско окружење, у свакој земљи – и у Америци – резултати избора би били исти.

РСЕ: Па, зар је, без обзира на медијски мрак, на таблодну лоботомију, толико тешко да људи са зрном соли у глави схвате да мора бити нечег сумњивог у томе што им власт не показује шта ради с њиховим новцем, што троши њихове паре а од њих крије уговоре. Зар се нормалном човеку не упали црвена лампица, јави основана сумња на корупцију?

Радуловић: Мислим да је то људима интуитивно јасно, међутим…

РСЕ: Шта је онда проблем?

Радуловић: Па, преко ових медија добили су слику да постоје најбоље намере у врху власти да се такве ствари не раде.

РСЕ: Онда се, ваљда, човек запита: па, добро, ако власт има најбоље намере, што онда не објави уговор?

Радуловић: То је управо наш аргумент, међутим, за то је потребно да велики број медија о томе управо на такав начин и говори. То, међутим, немамо, него имамо ружичасту слику о томе како коначно постоји искрена жеља да се обрачунамо са корупцијом, са буразерском економијом, са вишком запослених партијских кадрова итд, иако у стварности радимо управо супротно; стално се, рецимо, пушта флоскула да нема заштићених, што је апсолутно неистинито; не да има заштићених, него је то управо модел рада нове власти. Док год се, дакле, такве поруке шаљу, гласачи су збуњени, а уз то још – људи желе да верују да ће бити боље јер без наде нема живота.

Дакле, због тога је медијска стварност ове земље толико значајна.

Ево, рецимо, имали смо конференцију за новинаре овде у Удружењу. Ни један од медија који су најутјецајнији, већина су државни, није се појавио. То вам показује матрицу и ми смо с њом суочени практично откако сам поднео оставку. Без обзира на то, радом на терену, разговором са бирачима, наша подршка расте, месец дана након избора резултати нам показују да је подршка дуплирана и да смо на путу успона, што говори да порука коју шаљемо бирачима, начин на који образлажемо проблеме, на који се опходимо према главним проблемима друштва у Србији данас, резонује код бирача и потребно је време да се дође до великог броја људи.

РСЕ: Колико дуго још мислите да ће ЕУ, за коју се Србија определила и бар институционално поприлично напредовала у том процесу, толерисати паразитски политички систем и буразерску економију у Србији?

Радуловић: Морамо прво да схватимо да наше друштво неће променити, ни Америка, ни ЕУ, ни међународне финансијске институције. Оне ће нам говорити о томе шта треба да се ради, али промена мора да дође од нас, односно, ми морамо да хоћемо да направимо промену. Да ли ћемо ми дугорочно бити успешни и богати или нећемо – међународне финансијске институције не размишљају превише о томе; оне су заинтересоване да ми враћамо кредите и наше дугове, али ако будемо радили праву ствар, они ће нас подржати. Слична ствар је и са ЕУ: ако будемо радили праве ствари, ми ћемо напредовати у процесима придруживања; ако не будемо, онда ће ти процеси трајати много дуже. Неће нас, дакле, Европа натерати да урадимо једну, другу или трећу ствар – мора да дође од нас.

РСЕ: Шта, коначно, мислите о свом наследнику на функцији министра привреде, господину Душану Вујовићу, и о госпођи Кори Удовички? Хоће ли они као независни експерти имати аутономију да спроведу оно што предлажу?

Радуловић: Пре свега, још нисмо чули од министра привреде шта намерава да ради, али мислим да неће имати аутономију. Пре него што су ушли да раде овај посао мислим да нису били свесни у шта улазе, а ово што се дешава у првим данима Владе отприлике то потврђује. Данас, рецимо, имамо неуставне измене Закона о приватизацији које су упућене Скупштини на усвајање, како би се изиграла одлука Уставног суда који је прогласио неуставним члан 20ж Закона о приватизацији, што, заправо показује да настављамо у истом правцу. Експозе премијера показује да се враћамо на све пропале политике које смо имали у последњих 10 година, које говоре о страним инвеститорима, о распродаји и од даљем смањењу трошкова, без да се суштински уради било каква реформа.

Ако мало детаљније прочитате експозе, видећете да тамо не пише ништа, иако је тежак 52 стране, иако је читан три сата. Експозе у којем нешто пише јесте експозе претходног премијера, који, што се економског дела тиче, говори о кључним реформама које треба да се спроведу. Од њих се, међутим, одустало и сада се наново бавимо шминком.

Бојим се да ће на крају цех плаћати сви грађани. Уместо да отпустимо партијски запослен вишак, а ради се о преко 100.000 људи, велики број њих са купљеним дипломама, који раде у јавном сектору, који нас коштају преко милијарду и пол евра годишње, уместо да на том месту имамо уштеде, ми идемо ка томе да свима у јавном сектору смањимо плате 10 посто. Други корак ће бити да се пензије смање, трећи корак ће бити, а можда и паралелно, продаја Телекома, Аеродрома, ЕПС-а. Све се то ради да би се задржала партијска машинерија без које Александар Вучић не може да функционише.

Слична ситуација је и са Демократском странком, Лигом социјалдемократа Војводине и Савезом војвођанских Мађара у Војводини који су тамо носиоци паразитног система, због чега друштво пропада. Не треба смањивати плате лекарима и професорима, нити треба смањивати пензије, нити треба продавати Телеком и Аеродром, и Лутрију, и РТБ Бор и ЕПС – потребно је елиминисати паразитски систем и потребно је спровести реформе.

Александар Вучић се одлучио за ово прво. Ми мислимо да не треба дирати, ни плате, ни пензије, него се треба окренути ка одстрањену паразитског система са леђа свих грађана Србије.

Доста је било

Доста је било

најновији најстарији
snjezana
Гост
snjezana

Kao da su ljudi koji su glasali za Vučića davali podršku istinskim reformama-oni su samo pokušali da se ubace u društvo za koje smatraju da može da reši njihov lični problem. Što znači da smo duboko u fazi „kad se gine, svak’ za sebe brine“! Svaka vrsta društvene solidardnosti izumrla je, ne uspevši da preživi decenije dubokog posrnuća društva u celini, generisanog iz sloja političkih i ostalih društvenih elita. Kako će se zaustaviti propadanje- pitanje od milion dolara!

Averell
Гост
Averell

Gospodine Radulovicu potpuno podrzavam Vasa razmisljanja i vase odgovore – u stvari divim Vam se! Ali jednu stvar ne razumem i voleo bih ako bi mi to mogli objasniti. Citao sam neke vase komentare i predloge mislim iz 2007. gde kritikujete vlasnistvo drzave nad javnim/drzavnim preduzecima i smatrate da ona zbog vlasnika lose rade odnosno ostvaruju svake godine ponovo ogromne gubitke. I ja se sa time slazem. Ovdje medjutim vidim kritiku kod prodaje Telekoma, EPSa i slicno. To ne razumem. Negde drugde ste predlagali, da ta preduzeca trebaju finacijska ulaganja od oko 20% da bi na taj nacin bila doneta do londonskog/varsavskog financijskog trzista – berze. Jas sam zavrsio ekonomiju u EU, bavim se ulaganjima na berzi od svojih studentskih dana, mislim da dobro razumijem trzisnu ekonomiju Zapada, pa me ovo nekako malo zbunjuje. Kako mislite da ce investitor koji poseduje samo 20% preduzeca moci da promeni njegovu managersku strukturu koje ostaje 80% u vlasnistvu drzave? Predpostavimo da ste vi Premijer, koji ce u managment ubaciti ne partijske pripadnike svoje stranke, nego izabrati na konkursu najkvalitetnije managere, pa na taj nacin i pridobiti poverenje stranog investitora, Fonda, ili neke druge finacijske institucije. Tako da ce Investor tih 20% moci za vreme Vase Vlade da sprovede svoju zamisao i svoj interes. Ali sta ce se dogoditi na sledecim izborima ako kojim slucajem Radulovic vise ne bude premijer i mi ponovo dobijemo Tadice, Vucice, Dacice koji ce da postave svoje managere, kao do sad? A svaki Investor sa samo 20% vlasnistva mora tako da razmislja. Hocu da kazem gde Vi tu vidite mogucnost Investitora da postavlja *svoj* managment sa 20% akcija preduzeca? Glavnog managera treba da bira skupstina akcionera – tako je to barem u svetu – kako mislite da ce 20% glasova nadglasati 80%? Zasto ste protiv toga, da vecinsko vlasnisvo srpskih preduzeca ne bude u rukama drzave? Ovo ne razumem. Zasto Telekom Srbija mora biti u vecinskom vlasnistvu Srbije, ako Nemacka drzi smo 14% deonica od Deutsche Telekom? Zasto EPS mora pripadati vecinski Srbiji, ako RWE ili EoN nisu u vlasnistvu Nemacke (mislim drzave). Zasto AIR Srbija mora biti u vecinskom vlasnistvu Srbije, ako je Nemacka Deutsche Lufthansa jos 1997. totalno privatizovala i prodala svoj deo od 37,6% deonica? Ja Vas sve ovo pitam samo da bih shvatio Vasa razmisljanja sa kojima se inace 100% slazem. Ali nekako me ucio zivot van granica Srbije, da drzava nije nikada bila dobar vlasnik i da se treba baviti drugim stvarima, a ne upravljanjem ekonomijom. Srdacni pozdrav!