Нови предлог закона о раду (Скупштина треба да га усвоји 15. јула) задржао је неколико важних промена које су се налазиле у предлогу Министарства рада који је јесенас био актуелан. Министарством рада су управљали СПС и ПУПС. Министарство привреде није било аутор овог предлога, али га је подржало, јер је био корак у добром правцу. То су следеће промене:
(1) Укида се обавеза послодавца да приликом отпуштања радника исплаћује отпремнине за све године радног стажа (чак иако су раднику те отпремнине већ биле исплаћене код претходног послодавца). Сада се отпремина обрачунава само с обзиром на године проведене код последњег послодавца (члан 158);
(2) минули рад се обрачунава само за године проведене код последњег послодавца, уместо да се обрачунава за све године радног стажа као данас (члан 108);
(3) Могућност рада на одређено време је продужено са 12 на 24 месеца (члан 37);
(4) Укида се посебна тарифа (увећање од 26%) за рад у сменама (члан 108). (Остаје увећана накнада за ноћни рад. Сада се то ради дупло.)
(5) У обрачун зарада за време годишњих одмора и даље улазе сва примања преко зараде (бонуси, прековремени рад, 13. плата, надокнада за рад празником итд), али се сада као просек за обрачун узима 12 месеци, а не последња три месеца уочи годишњег одмора (члан 114).
(6) За одлазак у пензију ће се убудуће исплаћивати отпремнина у износу од две (а не три) просечне зараде (члан 119).
Зашто се уопште усваја нови закон о раду? Зато што постојећи представља препреку запошљавању, посебно за људе старије од 50 година. Пословање никада није могуће без трошкова, али ако закон послодавцу наметне неразумне трошкове, он неће да покреће посао или ће радити на црно да би их избегао. (Види шире о томе на http://bit.ly/1oYGy1b) Постојећи закон о раду је радио управо то – наметао неразумне трошкове пословању, посебно за људе старије од 50 година. За њих је та препрека уколоњена.
Неке одредбе које стварају неразумне трошкове и отежавају пословање су остале, посебно оне које задржавају неразумне синдикалне привилегије. Оне су и биле разлог због кога је настала читава синдикална индустрија од 24.000 синдикалне организације, углавном у јавном сектору и у предузећима у реструктурирању.
Међу њима, најспорнија одредба (која је била избачена у претходној верзији) је проширено дејство колективног уговора (члан 257). Зашто проширено дејство ствара неразумне трошкове у пословању? Када синдикати и послодавци у некој привредној грани добровољно закључе колективни уговор по коме се договоре да, рецимо, сви запослени добијају 13. плату, проширено дејство ту одредбу проширује и на послодавце који не желе да потпишу колективни уговор, а налазе се у истој привредној грани. Неразуман трошак за послодавце који не желе да буду део колективног уговора је очигледан, и представља препреку пословању.
Није јасно зашто су синдикалне вође организовале протесте синдиката због овог закона. Репрезентативни синдикати могу да буду веома задовољни, јер им одредбе о утврђивању репрезентативности гарантују монопол који тренутно имају међу синдикатима (чланови 218-237). Претходни предлог подразумевао је укидање вета који репрезентативни синдикати имају у додељивању статуса репрезентативног синдиката другим (тренутно нерепрезентативним) синдикатима. Социјално-економски савет остаје тело у коме представници репрезентативних синдиката могу да спрече било који синдикат који је стекао услове за репрезентативност да добије статус репрезентативности и постане члан Савета. (Један од нерепрезентативних синдиката већ неколико година чека на одлуку Савета да постане репрезентативни синдикат, иако је испунио све услове.)
Претходни предлог је такође подразумевао укидање праксе обавезног издвајања послодавца за синдикалну касу (члан 207). То решење је преживело: послодавац је и даље дужан да запосленом који је члан синдиката на име синдикалне чланарине одбије износ од зараде на основу његове писмене из
јаве и тај износ уплати на одговарајући рачун синдиката, као и да синдикату обезбеди простор за рад.
Коначно, претходни предлог закон предвидео је да чињеница да сте представник синдиката не може да вас спаси губитка посла само зато што сте представник синдиката. И то решење је преживело (члан 188). Замислите предузеће у коме је запослено 50 радника. Да бисте направили синдикат потребно вам је двоје запослених. Теоријски, то значи да у фирми можете да имате 25 синдиката и 25 радника које никако не можете да отпуститите само зато што су представници синдиката.
Какви ће бити ефекти овог закона на запошљавање? С обзиром на околности у којима ће се примењивати, вероватно веома мали. Старији људи ће лакше долазити до новог посла (јер више нема обавезе да им се исплаћују отпремнине за све године радног стажа), односно имаће једну велику препреку мање. Међутим, оваква ограничена реформа радног законодавства није довољна. Овај закон је далеко лошији од Ђинђићевог Закона о раду из 2001. године. Лошији је и од предлога СПС-а и ПУПС-а из јануара ове године, јер задржава синдикалну индустрију. Али он јесте мали корак у правом правцу. Такође, да би дошло до раста запошљавања, а то је крајњи циљ, до тога ће доћи једино ако се промене обаве заједно са осталим неопходним реформама које воде до већег запошљавања. Од тих реформи за сада нисмо ништа видели. Аутор: Душан Павловић
Нови Закон о раду
Ovaj, kao i prethodni zakon se tiče (ako se uopšte tiče) samo onih koji rade u državnim preduzećima. Za ogromnu većinu onih koji rade u privatnom firmama jedini zakon je volja poslodavca (gazde). Sve te priče o otpremninama, trinaestim platama (a mnogi su presrećni ako prime i jedanaestu) plaćenim godišnjim odmorima, radnom vremenu, ugovorima i štatijaznam čemu sve ne, ove ljude uopšte ne dotiču. Kakva je razlika da li radite “na crno” po novom ili starom zakonu? Kakvog uticaja ima ovaj zakon na višemesečna kašnjenja plata? Kako ovaj zakon reguliše neplaćanje prekovremenog i noćnog rada? Negde sam pročitao da sindikati zameraju jer subota postaje redovni radni dan. Pitam se da li je neko od njih subotom prošetao bilo kojim gradom u Srbiji. Da li je tom prilikom iko od njih zatekao neku prodavnicu, apoteku, benzinsku pumpu, tržni centar…zatvorenu. Zar im nije palo na pamet da tu neko radi neradnim danom? Govori se o velikim otpuštanjima, a nezaposlenost je kažu najveća u Evropi. Ne znam da li je stvarno najveća, ali ako jeste, kako je do nje došlo? Verovatno tako što je veliki broj ljudi već odavno ostao bez posla. U penziju se ide sa 65 godina. A šta će biti kada armija ljudi (uglavnom onih nezaposlenih) koji decenijama rade “na crno” napuni 65 godina, a radnog staža nigde? Da li ovaj zakon daje odgovor na to pitanje? Predstavnici sindikata rekoše pre par dana da je slab odziv na protestima u subotu posledica kratkog roka da se protesti organizuju. Međutim pre će biti u pitanju to što reprezentativni sindikati, kao uostalom i svi sindikati u Srbiji realno ne predstavljaju nikoga. Jer da su ti sindikati zaista sindikati, do ovih protesta je moralo odavno, još pre dvadeset godina doći. Onda kad je radnička klasa u Srbiji u stvarnosti obespravljena i ojađena. Onda kada je zaista ostala bez posla, penzije, plate… Ovo sad mi liči na običnu predstavu, dekor koji samo treba da podvuče neprikosnovenu moć premijera, ništa više.
10 godina sam bila na čelu Nezavisnog sindikata, a to znači bez vertikalne hijerarhije. Komunikacija poslodavac-sindikat bila je isključivo u okviru “kuće”. Kad sam prilikom intervjua od strane Agencije morala da objasnim kakav smo sindikat, rekla sam “japanski”. Učinilo im se da sam neozbiljna, a htela sam reći da je to obrazac kolektivnog pregovaranja u Japanu. Ako vlasnik prvim ulaskom kaže: Nisam došao da pravim Evropu, praviću Singapur, to je logičan sindikalni odgovor. Neću da pričam o “velikim” sindikatima, jer je to pogrešan naziv, ali svi koji su bili u mojoj koži znaju da je to veoma težak i odgovoran posao. Zahteva čist obraz, znanje, dobre nerve i malo mazohistički karakter. Čak i onda kad postignete maksimum, niko nije zadovoljan, jer uvek može bolje. Poslodavci misle da daju mnogo, radnici da su dobili malo, a svako pregovaranje morate završiti sa kompromisom, odnosno po teoriji igara – učesnici preferiraju najvećem mogućem dobitku, a najmanje što očekuju – najniži mogući gubitak. Možda će Vas čuditi, ali mojoj logici je najbliži stav Milana Kneževića. Institut kolektivnog pregovaranja je tekovina civilizovanog društva i treba je dorađivati, a ne ukidati. Polazi se od objektivnog stanja nakon stručne analize, zatim se predlažu rešenja. Pre donošenja odluke i odabira rešenja (tačke kompromisa) predviđa se posledica donošenja odluke. Kako se to radi? Na ovu temu mogu knjigu da Vam napišem, ali ukratko: da li smo postigli zdraviju i bezbedniju radnu sredinu, da li su cene rada motivacione i dovode do veće produktivnosti, očuvanja kvalitetne radne snage, inovativnog ponašanja, smanjenja kvara, ušteda u sirovini, energentima… ZOR mora podići industrijsku kulturu na viši nivo, a ovaj sigurno neće. Vaš sam simpatizer i javno priznajem imali ste moj glas na poslednjim izborima, ali vaša najslabija karika su radni odnosi. Da ste nju artikulisali kvalitetnije, imali bi više glasova. Sindikat i poslodavac nisu protivnici, jer jedan cilj imaju zajednički, ostvariti dobit iz koje svi treba da prežive, a šta se dešava ako profit završi u inostranstvu, a dobri radnici na ulici. Ovoj zemlji može biti bolje samo onda kada se svi resursi upotrebe efikasno, a ljudski su osnov svake aktivnosti.
претходни предлог закон предвидео је да чињеница да сте представник синдиката не може да вас спаси губитка посла само зато што сте представник синдиката. И то решење је преживело (члан 188). Замислите предузеће у коме је запослено 50 радника. Да бисте направили синдикат потребно вам је двоје запослених. Теоријски, то значи да у фирми можете да имате 25 синдиката и 25 радника које никако не можете да отпуститите само зато што су представници синдиката.
kako sindikat od 2 clana,moze da bude reprezentativan?? od tih 25 sindikata samo jedan moze da bude reprezentativan,tj.da poslodavac zeli da pregovara sa predstavnicima sind.organizacije.
Odličan!
No, ništa od toga ako se istovremeno ne usvoje i drugi sistemski zakoni, koji su kompatibilni sa ovim.
Srećno do krajnjeg cilja – realnog povećanja zapošljavanja.
Cenim stručnost i Saše Radulovića i Dušana Pavlovića – izdržite, potrebni ste!
Iskreno,
Ljuboje Bekić BGD.