Pre nekoliko meseci, beogradska uprava donela je odluku o izjednačenju privatnih i gradskih vrtića tako što će svim građanima omogućiti da upisuju decu po regresiranoj ceni od 5.540 dinara. Razlog za ovakvu odluku bio je veliki broj neupisane dece svake godine. Gradski vrtići ne mogu da prime svu decu, a privatni vrtići su primali decu samo ako se plati tržišna cena od 27.000 dinara. Deca koja su ostala “ispod crte” su zapravo deca za koje nije bilo mesta u gradskim vrtićima, a čiji roditelji nisu imali para da plate tržišnu cenu. Ovom odlukom je broj neupisane dece trebalo da se smanji.
Mehanizam prijema je trebalo da funkcioniše ovako: svi koji ne budu mogli da upišu decu u gradski vrtić po regresiranoj ceni, moći će da ga upišu u privatni vrtić, po istoj ceni.
Na prvu lopu, ovo zvuči kao odlična ideja koja je trebalo da smanji broj neupisane dece. Međutim, postojao je jedan izuzetak od ove odluke: ona se ne odnosi na decu koja su već upisana u privatne vrtiće i plaćaju ekonomsku cenu od 27.000 dinara.
Šta će racionalan roditelj, koji već ima upisano dete u privatno obdanište, da uradi u ovakvom slučaju? Zadržaće mesto u njemu, a istovremeno će ga prijaviti u gradsko obdanište po regresiranoj ceni. Pa, ako prođe, prođe. Šta je rezultat? Umesto da se smanji broj dece koja su ostala ispod crte, broj dece se povećao. (Pročitajte vest ovde.)
Nije problem kada u javnoj politici pravite izuzetke. Ali princip izuzetaka ne sme da dovede do ishoda koji su suprotni onima koje ste želeli.
prof. dr Dušan Pavlović
potpredsednik pokreta
“Dosta je bilo”
Komentariši