Медији Преносимо

Вучићу, Глодуру!

Бивши новинар ратног Канала С са Пала на привременом раду као премијер Србије, уподобљавањем РТВ Војводине напокон добија медијску играчку која му недостаје у колекцији, сматра Драгослав Дедовић.

Као врховни Глодур из сенке, актуелни српски премијер ће се до даљег на војвођанским екранима даноноћно сучељавати сам са собом. Тиме ће доказати оно што се у Србији одавно зна: његова колекционарска страст према медијима дубоко је укорењена у његовом васпитању и карактеру.

Мајка беше новинарка. Млађани Вучић беше ратно-паљански новинар. А потом и наводни упосленик неких маркетиншких агенција. Па Милошевићев министар информисања који кундачи медије. Или члан управног одбора страначког гласила Радикала „Велике Србије“. Мало ли је?

Времена су се променила. Времена су европска. Премијер је Европејац. Србија поплавила па јој се осуле жуте звездице. За понеког са Запада то не изгледа као аномалија, већ као напредак. Можда би напредњаштво заиста и била нека врста напретка, да није неколико неугодних показатеља.

Медији су слободни, каже премијер. Медији су страначки плен, кажу чињенице. Неће бити страначког запошљавања, каже премијер. Радна места – од директора до чистачице –остала су страначка прћија, говоре факти. Боримо се против корупције, каже премијер. Против њихове корупције, док наши и даље крадуцкају, каже обичан човек, спреман да то призна само ако има погрешну партијску књижицу.

Полиција и правосуђе су професионални и независни. Каже. Зна се ко. А сви остали који никако да добију приступ правди не кажу ништа. Стењу и трпе.

Биће нових инвестиција, отварају се радна места. Каже. Громогласно најављује. Раскрчена је ледина за Belgrade Waterfront. Све то чува парамилиција. У понеком српском граду рашчишћен терен за немачки ланац супермаркета. Али грађани никако да уђу кроз врата те виртуелне самопослуге.

А чим се неко докопа страног радног места мора да се прилагођава кипарским, азијским, западним, руским менаџерима. Неки од њих донесу у Србију своје културне навике. Рецимо, кад сте на боловању истакну вашу слику на црну таблу и доле напишу разлог одсуства. Хемороиди. Или нешто горе. Нема породиљског. Нема викенда. Идеш на одмор кад ти кажу. Понекад мораш да клекнеш пред шефом. Или да се, да простиш, упишаш пре него што ти одобре паузу.

Драгослав Дедовиц Комментарбилд Апп
Драгослав Дедовић, ДW

То је нама наша борба дала.

Зато су медији у Србији тако значајни. Они би морали да указују на раскорак између пропагандне политичке пројекције и стварности, а не да буду та пројекција. Власт би, обрнуто, да обезбеди монопол на медијску режију. Вучић, врховни кротитељ тигрова, зна како се кроте медији. Све по закону, каже. Ако, треба растерати шљам, асистира Шешељ.

Принцип је познат већ скоро пет векова. Протестанти и католици су у Немачкој окончали свој тридесетогодишњи рат договоривши се око начела – цуиус регио, еиус религио! Чија је власт на некој територији, тога је и вера. Значи, Вучић јамио Војводину, има да сви јавно исповедају његову веру!

Да тај „шљам“ не би више узнемиравао грађане питањима откуд фантомке на београдским улицама, да их не секира социјалним проблемима, или, далеко било, да не приупита сећа ли се премијер Пала. Да не чачка мечку. Имате ријалитије. Жутило. Шта бисте ви још?

Зато ће и овај случај нежног кундачења, све по закону, изгледа, с временом пасти у свеопшту транзициону амнезију, у буре без дна које гута наше памћење.

Незванични власник, директор и главни и одговорни уредник „Европске Србије“ (тако ћемо за ову прилику назвати конгломерат уподобљених и увлакачких медија), скраћено Глодур, превиђа колизију са начелима својих узора. Са оваквим поступком према јавном сервису, Меркелова не би опстала ни дан на власти. Али Глодур има напредњачки рецепт: кунеш се у Берлин, радиш као Путин, благ си према Косову.

Једино што очекује јесте захвалност.

Рецимо, да му скандирају: Вучићу, Глодуру!*

* Ако председник Србије може да се дативом уместо вокативом обрати руском председнику – Председниче Путину / правилно: Путине – смем и ја стилски искривити српску граматику. Вучићу, Глодуру! Лепше је него – Глодуре!

Оригинални текст

Ознаке

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Posle ovog teksta i knjige “ISTINA O VUČIĆU”, koju sam upravo završio a koju je napisao Predrag Popović, novinar i dugogodišnji prijatelj AV, nameće mi se pitanje: DA LI SRBIJA, POLAKO ALI SIGURNO, POČINJE DA LIČI NA NEMAČKU IZ 30-tih GODINA PROŠLOG VEKA ???
    https://youtu.be/C-xiA64DV2g

    • Ne liči, ne budite fatalista 🙂

      Hitler je ipak bio mnogo ozbiljniji igrač.
      Nacisti su imali veoma JAKU IDEOLOGIJU koja je stajala iza svega i koja je bila motivator.
      Oni su imali DOBROVOLJCE koji su isključivo zbog IDEJE razbijali Jevrejima izloge i tukli ih.
      Nisu to radili zbog sendviča i mogućnosti zaposlenja u pošti.
      I nisu gledali da li će neko iz inostranstva da ih potapše po glavi i pohvali.

      Vučić i SNS je nemaju nikakvu ideologiju već samo interes.
      Pritom nemaju ni neke stručne posobnosti, znanja ni iskustva.
      Prema svom narodu su osorni, dok kod “stranog faktora” mašu repom.
      Budite sigurni da su i oni nesrećnici pod fantomkama rušili Savamalu za neke bedne pare ili obećane šarene laže. Sutra bi to isto radili za nekog drugog.

      Jedino što ih eventualno može porediti sa nacistima (ali i to vrlo uslovno) je FASCINACIJA PROPAGANDOM.
      Time se bave od samog početka i ne prestaju. Panično, grčevito, bore se za svaku vest o sebi.
      A to po meni znači samo jedno – STRAH.

  • Jedan od uslova demokratije, slobodnog društva i slobodnih izbora su i slobodni mediji, tj. dostupnost informacija za svakoig građanina. Jedna lepa misao to na jednostavan način objašnjava: “Neinformisan čovek je zaveden čovek”. Ako je nekome stalo do dobrobiti države neće sakrivati informacije, uostalom nije važno da li sam ja na vlasti ili neko drugi, važno je da se radi u interesu građana, naroda, države… Ako neko radi suprotno, kontroliše medije, kontroliše informacije, postavlja svoje ljude na ključna mesta…. nije teško zaključiti da mu namere nisu poštene. Uzalud su prazne priče kada dela govore suprotno.