Bivši novinar ratnog Kanala S sa Pala na privremenom radu kao premijer Srbije, upodobljavanjem RTV Vojvodine napokon dobija medijsku igračku koja mu nedostaje u kolekciji, smatra Dragoslav Dedović.
Kao vrhovni Glodur iz senke, aktuelni srpski premijer će se do daljeg na vojvođanskim ekranima danonoćno sučeljavati sam sa sobom. Time će dokazati ono što se u Srbiji odavno zna: njegova kolekcionarska strast prema medijima duboko je ukorenjena u njegovom vaspitanju i karakteru.
Majka beše novinarka. Mlađani Vučić beše ratno-paljanski novinar. A potom i navodni uposlenik nekih marketinških agencija. Pa Miloševićev ministar informisanja koji kundači medije. Ili član upravnog odbora stranačkog glasila Radikala „Velike Srbije“. Malo li je?
Vremena su se promenila. Vremena su evropska. Premijer je Evropejac. Srbija poplavila pa joj se osule žute zvezdice. Za ponekog sa Zapada to ne izgleda kao anomalija, već kao napredak. Možda bi naprednjaštvo zaista i bila neka vrsta napretka, da nije nekoliko neugodnih pokazatelja.
Mediji su slobodni, kaže premijer. Mediji su stranački plen, kažu činjenice. Neće biti stranačkog zapošljavanja, kaže premijer. Radna mesta – od direktora do čistačice –ostala su stranačka prćija, govore fakti. Borimo se protiv korupcije, kaže premijer. Protiv njihove korupcije, dok naši i dalje kraduckaju, kaže običan čovek, spreman da to prizna samo ako ima pogrešnu partijsku knjižicu.
Policija i pravosuđe su profesionalni i nezavisni. Kaže. Zna se ko. A svi ostali koji nikako da dobiju pristup pravdi ne kažu ništa. Stenju i trpe.
Biće novih investicija, otvaraju se radna mesta. Kaže. Gromoglasno najavljuje. Raskrčena je ledina za Belgrade Waterfront. Sve to čuva paramilicija. U ponekom srpskom gradu raščišćen teren za nemački lanac supermarketa. Ali građani nikako da uđu kroz vrata te virtuelne samoposluge.
A čim se neko dokopa stranog radnog mesta mora da se prilagođava kiparskim, azijskim, zapadnim, ruskim menadžerima. Neki od njih donesu u Srbiju svoje kulturne navike. Recimo, kad ste na bolovanju istaknu vašu sliku na crnu tablu i dole napišu razlog odsustva. Hemoroidi. Ili nešto gore. Nema porodiljskog. Nema vikenda. Ideš na odmor kad ti kažu. Ponekad moraš da klekneš pred šefom. Ili da se, da prostiš, upišaš pre nego što ti odobre pauzu.
To je nama naša borba dala.
Zato su mediji u Srbiji tako značajni. Oni bi morali da ukazuju na raskorak između propagandne političke projekcije i stvarnosti, a ne da budu ta projekcija. Vlast bi, obrnuto, da obezbedi monopol na medijsku režiju. Vučić, vrhovni krotitelj tigrova, zna kako se krote mediji. Sve po zakonu, kaže. Ako, treba rasterati šljam, asistira Šešelj.
Princip je poznat već skoro pet vekova. Protestanti i katolici su u Nemačkoj okončali svoj tridesetogodišnji rat dogovorivši se oko načela – cuius regio, eius religio! Čija je vlast na nekoj teritoriji, toga je i vera. Znači, Vučić jamio Vojvodinu, ima da svi javno ispovedaju njegovu veru!
Da taj „šljam“ ne bi više uznemiravao građane pitanjima otkud fantomke na beogradskim ulicama, da ih ne sekira socijalnim problemima, ili, daleko bilo, da ne priupita seća li se premijer Pala. Da ne čačka mečku. Imate rijalitije. Žutilo. Šta biste vi još?
Zato će i ovaj slučaj nežnog kundačenja, sve po zakonu, izgleda, s vremenom pasti u sveopštu tranzicionu amneziju, u bure bez dna koje guta naše pamćenje.
Nezvanični vlasnik, direktor i glavni i odgovorni urednik „Evropske Srbije“ (tako ćemo za ovu priliku nazvati konglomerat upodobljenih i uvlakačkih medija), skraćeno Glodur, previđa koliziju sa načelima svojih uzora. Sa ovakvim postupkom prema javnom servisu, Merkelova ne bi opstala ni dan na vlasti. Ali Glodur ima naprednjački recept: kuneš se u Berlin, radiš kao Putin, blag si prema Kosovu.
Jedino što očekuje jeste zahvalnost.
Recimo, da mu skandiraju: Vučiću, Gloduru!*
* Ako predsednik Srbije može da se dativom umesto vokativom obrati ruskom predsedniku – Predsedniče Putinu / pravilno: Putine – smem i ja stilski iskriviti srpsku gramatiku. Vučiću, Gloduru! Lepše je nego – Glodure!
Posle ovog teksta i knjige “ISTINA O VUČIĆU”, koju sam upravo završio a koju je napisao Predrag Popović, novinar i dugogodišnji prijatelj AV, nameće mi se pitanje: DA LI SRBIJA, POLAKO ALI SIGURNO, POČINJE DA LIČI NA NEMAČKU IZ 30-tih GODINA PROŠLOG VEKA ???
https://youtu.be/C-xiA64DV2g
Ne liči, ne budite fatalista 🙂
Hitler je ipak bio mnogo ozbiljniji igrač.
Nacisti su imali veoma JAKU IDEOLOGIJU koja je stajala iza svega i koja je bila motivator.
Oni su imali DOBROVOLJCE koji su isključivo zbog IDEJE razbijali Jevrejima izloge i tukli ih.
Nisu to radili zbog sendviča i mogućnosti zaposlenja u pošti.
I nisu gledali da li će neko iz inostranstva da ih potapše po glavi i pohvali.
Vučić i SNS je nemaju nikakvu ideologiju već samo interes.
Pritom nemaju ni neke stručne posobnosti, znanja ni iskustva.
Prema svom narodu su osorni, dok kod “stranog faktora” mašu repom.
Budite sigurni da su i oni nesrećnici pod fantomkama rušili Savamalu za neke bedne pare ili obećane šarene laže. Sutra bi to isto radili za nekog drugog.
Jedino što ih eventualno može porediti sa nacistima (ali i to vrlo uslovno) je FASCINACIJA PROPAGANDOM.
Time se bave od samog početka i ne prestaju. Panično, grčevito, bore se za svaku vest o sebi.
A to po meni znači samo jedno – STRAH.
Još nešto o AV od čoveka koji ga lično poznaje…
https://youtu.be/NxQUFHfcZGI
Jedan od uslova demokratije, slobodnog društva i slobodnih izbora su i slobodni mediji, tj. dostupnost informacija za svakoig građanina. Jedna lepa misao to na jednostavan način objašnjava: “Neinformisan čovek je zaveden čovek”. Ako je nekome stalo do dobrobiti države neće sakrivati informacije, uostalom nije važno da li sam ja na vlasti ili neko drugi, važno je da se radi u interesu građana, naroda, države… Ako neko radi suprotno, kontroliše medije, kontroliše informacije, postavlja svoje ljude na ključna mesta…. nije teško zaključiti da mu namere nisu poštene. Uzalud su prazne priče kada dela govore suprotno.