Skupština je kao kod Nušića

Intervju za nedeljnik Vreme: Saša Radulović, narodni poslanik Pokreta “Dosta je bilo”

“Preduslov da bismo u diskusiji o ekspozeu uopšte mogli da govorimo o suštini jeste da postoji elementarni red u Skupštini. A mi smo na prethodnoj sednici imali epizodu gde je predsednica Skupštine potpuno ignorisala Poslovnik i dozvolila poslanicima SNS-a da dobacuju, i još je to opravdala izjavom da je reč o negodovanju. To je zaista uvreda za Skupštinu”

Saša Radulović, bivši ministar privrede u vladi premijera Ivice Dačića u drugoj polovini 2013, pred martovske izbore 2014. napravio je Pokret “Dosta je bilo” (DJB). Pokret je na tim vanrednim parlamentarnim izborima osvojio 2,1 odsto glasova građana. Dve godine kasnije, na novim vanrednim parlamentarnim izborima, pokret DJB osvojio je 6,02 odsto glasova, i tako ušao u Skupštinu Srbije, uprkos činjenici da su svoju promociju bazirali gotovo isključivo na internetu i društvenim mrežama, bez ikakvih televizijskih reklama. Osim republičkog parlamenta, DJB je ušao i u pokrajinski parlament, kao i u mnoge skupštine opština. U razgovoru za “Vreme”, Radulović govori o ekonomskoj situaciji u zemlji, Železari, tajnim ugovorima, odnosu sa medijima, kao i iskustvima iz republičke i skupština na lokalu.

“VREME”: Kaže premijer, deficit je šest puta manji od dogovorenog sa MMF-om, raste naplata akciza, carina, PDV-a, kao i prikupljanje poreza na dohodak građana… Raste BDP, ove godine tri odsto, sledeće idemo na četiri, raste industrija… Dosta lepo sve to izgleda?

SAŠA RADULOVIĆ: Prvo je pitanje samih tih brojeva, odakle rast dolazi. Ja još nisam video dobre analize – mi ih trenutno radimo, i izaći ćemo sa brojevima. Kada je reč o deficitu, on je sa bilansa budžeta “gurnut” u bilanse javnih preduzeća i lokalnih samouprava i, naravno, u džepove građana i privrede. Ne znam nikoga u privatnoj privredi ko kaže da živi i posluje bolje, uz izuzetak IT industrije. A sve ostale grane – zaista je pitanje da li i koliki rast postoji u njima. Veliki deo rasta se tiče državnih investicija. To je bilo i u programima vlade, na tome su zasnivali projekcije rasta BDP-a. Još jedna pozitivna stvar po privredu jeste pad cene nafte i prateći pad cene gasa, što je znatno uticalo da nam padne uvozna komponenta – u bilansima svih naftnih i gasnih preduzeća u Srbiji uvoz je pao, a to direktno doprinosi rastu BDP-a. Dakle, postoji dosta komponenti koje su povoljno uticale, ali opet smo dobili jako mali rast. Jer, ako država mora da plaća kamate na dug u iznosu od četiri-pet odsto BDP-a agregatno, a privreda raste po stopi od 1,8 odsto, vi onda znate da ste i dalje na putu za recesiju. Smešne su izjave premijera da imamo najveći rast u Evropi – a zapravo nemamo najveći rast ni u regionu.

Zapravo, imamo najmanji rast u regionu.

Tačno, a da ne govorimo sa koje baze polazimo. To je čist marketing i još jedna u nizu obmana premijera. Voleo bih da je to tačno, da se to zaista dešava, da je to što premijer radi dobro za Srbiju, i da mi nismo u pravu. Nažalost, to jednostavno nije tako.

Na osnovu čega tvrdite da je deficit gurnut u javna preduzeća?

Na osnovu bilansa i poslovanja javnih preduzeća. Za džepove zaposlenih i penzionera je više nego očigledno.

U redu, ali javna preduzeća su u 2015. zabeležila izvestan dobitak, i poslovala bolje nego u 2014.? Imamo i podatak Republičkog zavoda za statistiku da industrija značajno raste.

Za javna preduzeća ćemo videti – ključna razlika između te dve godine jeste cena nafte. Za ovo drugo – pitanje je odakle dolaze ti podaci. Ja nemam, niti sam video, nikakvu detaljnu analizu koja nam pokazuje odakle ta snaga dolazi.

Fiskalni savet i MMF imaju sličan pogled na to šta bi u Srbiji trebalo uraditi – smanjenje deficita, racionalizacija javnog sektora, i u javnim preduzećima i u administraciji, uz rešavanje preduzeća u restrukturiranju. Je li to potrebno Srbiji?

Mislim da to sve potpada pod malo širi koncept koji mi imamo, a zove se uvođenje reda. Prva tačka, pre nego što uopšte pristupimo svemu tome, jeste utvrđivanje stanja za čitav javni sektor, popisivanje i procena imovine, obrtna sredstva neophodna za rad, “mrtva” imovina kao što je zemljište, koje se posle daje ispod cene. Cela pljačkaška privatizacija nam se desila zarad tog zemljišta. Nakon toga treba uraditi sistematizaciju radnih mesta. Ja ne razumem kako ministarka državne uprave, ili bilo ko drugi, može da izađe i licitira viškom zaposlenih. Naše procene su da je u proširenom javnom sektoru 15 odsto zaposlenih viška. Ali ne viška lekara, prosvetnih radnika, zaposlenih u komunalnim preduzećima, ljudi koji održavaju elektromreže, koji zaista rade na terenu. Ne, imamo viška partijskih kadrova naguranih po kancelarijama, koji za svoj nerad dobijaju novac.

Dobro, vi biste tih 15 odsto otpustili?

To nije tako jednostavno, odnosno nije reč samo o toj meri. Potrebna nam je univerzalna socijalna zaštita – svaka porodica koja nema primanja treba da dobije socijalnu pomoć u iznosu od 15.000 dinara po porodici, plus 5.000 dinara po članu porodice, tako da tročlana dobija 25.000, četvoročlana 30.000. Tada ide otpuštanje partijskog kadra iz javnog sektora na osnovu sistematizacija radnih mesta.

I koliko će to da košta?

Ušteda u javnom sektoru na godišnjem nivou, koja će se ponavljati svake godine, iznosi oko milijardu evra. Prelazak partijskih kadrova sa deluks na univerzalnu socijalnu pomoć koštaće 300 miliona evra. Razlika je 700 miliona evra – to bi bio plus u budžetu, taj novac treba vratiti privredi kroz smanjenje poreza i doprinosa, ne bi li održali agregatnu tražnju. Uz ovo otpuštanje ide i pitanje otpremnina – bile bi na nivou od 500-600 miliona evra. Tačan broj, naravno, može se utvrditi tek kad se uradi sistematizacija radnih mesta, pa se vidi o koliko godina radnog staža govorimo. Ali, taj iznos je sigurno manji od godišnje uštede koja se ostvari. Tako bismo jednokratno preuzeli trošak, koji se finansira ili jednokratnim povećanjem javnog duga, ili dodatnim pomeranjem trenutka kada vraćate tih 700 miliona u privredu kroz poresko rasterećenje.

Kakva su vam iskustva iz Skupštine?

Tek smo počeli. Ono što je očigledno jeste frapantno nepoštovanje pravila. Da bi skupštinska rasprava bila smislena, mora da se govori o tački dnevnog reda, to je valjda osnovni preduslov. Poslovnik to propisuje, kao i da ne sme da se dobacuje, ne sme da se ometa poslanik, i slično. Ono što vidite u Skupštini jeste da se preko 90 odsto vremena potroši na presmešna prepucavanja poslanika, tako da parlament više liči na “Farmu” nego na Skupštinu Republike Srbije. Mi smo krenuli tim putem – da podsećamo i predsednicu Skupštine i poslanike da poštuju pravila.

Vi ste se, manje-više, najčešće pozivali na član 106 Poslovnika, koji kaže da mora da se govori o tački dnevnog reda. Pre ulaska u Skupštinu rekli ste, otprilike, “videćete kako će prava opozicija da izgleda”, ali do sada nismo videli mnogo toga.

Prvo zasedanje bilo je vezano za izbor predsednika Skupštine. Da smo govorili o nečem drugom, to bi bilo kršenje Poslovnika. Potom je došlo do izbora skupštinskih odbora, i da smo tu govorili o nečem drugom, kršili bismo Poslovnik. Sednice tek dolaze, prva naredna je ona gde mandatar predstavlja svoj ekonomski program. Preduslov da bismo u tim diskusijama, recimo o ekspozeu, uopšte mogli da govorimo o suštini jeste da postoji elementarni red u Skupštini. A mi smo na prethodnoj sednici imali epizodu gde je predsednica Skupštine potpuno ignorisala Poslovnik i dozvolila poslanicima SNS-a da dobacuju, i još je to opravdala izjavom daje reč o negodovanju. To je zaista uvreda za Skupštinu, i to je nešto što će građani videti kako vreme bude prolazilo. Mi ćemo biti aktivna opozicija, i tu će se videti razlika – aktivno ćemo predlagati zakone, razgovarati sa građanima, iznositi ono što se dešava u Skupštini među građane, i sve koje su zainteresovani za te zakone. Aktivno ćemo pokušavati da promenimo sistem. Mislim da vladajuća većina polako vidi da će morati da menja način na koji govori u Skupštini. Jer, mi se nismo upecali na uvrede – kad god su krenuli sa uvredama, mi smo se vraćali na suštinu, i tako ćemo i nastaviti, jer nam je potrebna pristojnost u parlamentu. Ovakva Skupština zaista liči na onu iz Nušićevog vremena – kada pročitate Narodnog poslanika, suštinski nema nikakvih razlika u odnosu na ono što je danas. To mora da se promeni. Način na koji nastupamo u Skupštini pokazaće građanima tu razliku.

U Skupštini se dogodio i incident sa zaposlenim na Studiju B. Vaše odbijanje da mu date izjavu, uz reči da on nije novinar, naišlo je na dosta odjeka u javnosti. Antonela Riha je na portalu Cenzolovka napisala da ste pokazali duboki prezir prema novinarima, da je njihov posao da postavljaju pitanja, i da se oni ne smeju etiketirati. Odakle vama pravo da određujete ko je novinar, a ko nije?

Vrlo je jednostavno. Ovde je pitanje da li je nešto medij ili nije, odnosno da li radi po kodeksu novinarske etike ili ne. Mi tvrdimo da Informer, Studio B, Pink, Teleprompter i slična glasila nisu mediji, nego su deo propagandnog tima Aleksandra Vučića. To je isto kao kada bih ja poslao marketing ekipu mog pokreta da se pojavi na konferenciji za medije Aleksandra Vučića, i da tamo ometa novinare da zaista postavljaju pitanja. Pošto to nisu mediji, jer zna se šta radi novinar, ovi ljudi su poslati da oblate nekoga. Dokaza za to imamo i previše. Za sada sam podneo 16 tužbi protiv tih nazovimedija, gde ja dam izjavu, oni tu izjavu tako iskasape da ona ne liči na ono što je rečeno, i onda, za sve što kažemo, naslov glasi ili “Radulović priznao”, ili nešto što zaista nema veze ni sa čim. Zbog toga smo kazali, sa brojnim dokazima, a mislim i da je vrlo jasno svim građanima Srbije o čemu se radi, da to nisu mediji. Ja razumem da ljudi koji su tamo zaposleni imaju porodice da prehrane, i da su morali da spuste standarde i rade te stvari koje traže od njih. Međutim, pošto ne rade za medije, onda ne rade ni kao novinari, bez obzira na to da li su završili novinarstvo ili nisu. Antonela Riha je preterala, jer je reagovala na nešto što je bio spin.

Na šta?

U jednom trenutku na toj konferenciji rekao sam da ću morati da pozovem obezbeđenje. Ono što nije videla jeste da je to bilo nakon moje izjave da neću odgovarati na njihovo pitanje zato što mislim da nisu mediji i završio sam tu priču. To je moje pravo, mogu da imam mišljenje o tome. Nakon toga je taj zaposleni u Studiju B toliko vikao da nijedan novinar nije mogao da postavi pitanje, i onda su morali da odustanu od konferencije za medije. Pošto nije hteo da se smiri, i nastavio je da viče i ometa, ja sam rekao da ću morati da pozovem obezbeđenje. A ispalo je, otprilike, kao da sam ja pretio nekome iz čista mira obezbeđenjem kao, neko mi se predstavio da je iz Studija B, a ja odmah zvao obezbeđenje da ga skloni. Mislim da je tekst Antonele Rihe uglavnom bio posledica toga, jer ako pogledate njene tvitove, ili tvitove NUNS-a i nekih drugih, videćete da se na vrlo sličan način odnose prema pamfletima koji sami sebe nazivaju novine. Recimo, ako pogledate današnju (ponedeljak 27.jun) naslovnu stranu časopisa “Alo”, možemo li da kažemo da su to novine?

Dobro, ali gde je tu granica? Vi ste se ograničili na Pink, Informer i Studio B. Zašto ne i neki drugi listovi? Kako postavljate granicu, gde stajete?

Pomenuta glasila ovo rade non-stop, tu nije pitanje da li se ponekad pojavi neki članak, već se stalno kasape izjave, svaka reč se okreće, sve što govorite, i pojavljuju se potpuno lažni natpisi. Ja sam bio i nuklearni lobista, i kockar koji igra barbut, izvršio sam i izmišljene pljačke preduzeća u stečaju, neverovatne priče se puštaju. I kada vidite da one konstantno dolaze sa istih mesta, negde morate da povučete granicu. Mi smo je pronašli i kazali gde mislimo da jeste. Za ostale medije govorimo kada se nešto desi – kada se ne slažemo sa nečim, onda to tako i kažemo. Ali, nigde nismo videli, osim u ovim pomenutim slučajevima, sistematsko, pripremljeno izvrtanje činjenica. To znači da nalozi dolaze iz jednog centra, i, po nama, taj centar je Aleksandar Vučić.

Šta se dešava na lokalu, pre svega na Starom gradu i Vračaru? Videli smo da je na Vračaru izabran predsednik skupštine opštine iz LDP-a, uz podršku SNS-a.

Na Starom gradu je predsednik opštine Bastać napravio koaliciju, koju on zove personalnom, gde je dobio podršku SPS-a i radikala i sa njima napravio vlast. Po nama, razlog za to jeste što nije mogao da prihvati osnovni princip koji je DJB stavio na sto, a to je potpuna transparentnost, da sve mora da bude javno, kao i da postoji jasna podela između političkih i profesionalnih funkcija. Političke funkcije su samo opštinski većnici, predsednik skupštine opštine i predsednik opštine. Sve van toga su profesionalne javne funkcije, uključujući mesta u nadzornim odborima, gde ljudi moraju da se prijave na konkurs.

Na Vračaru smo imali razgovore na istim principima. Jedan od principa koje smo postavili bio je da u izvršnu vlast, a to je predsednik opštine, ne može da bude postavljen neko ko ima ozbiljne nepravilnosti na osnovu izveštaja državnog revizora i budžetske komisije. Mi nismo tražili našeg predsednika opštine, nego smo kazali da to mora da bude neko ko zadovoljava te uslove.

Govorite o Banetu Kuzmanoviću.

Između ostalog. On se složio sa tim da nađemo nekog drugog, pa se razgovaralo o tome, i na kraju smo došli do toga da DJB da kandidata za predsednika opštine, a da lista “Vračar slobodno” dobije više većnika, da se više bavi nadzorom, i da okrenemo novi list za Vračar. Međutim, DS nije samostalno izašao na izbore, već je njihova koalicija dobila 17 odbornika. Odbornici SDS-a, Nove stranke i DS-a su bili veoma konstruktivni tokom razgovora, i držali se dogovorenog do kraja. Takođe, tu su bili po jedan odbornik iz Levice Srbije i LDP-a. LDP je kao stranka, odgledno već doneo odluku da hoće da ide na stranu SNS-a, i trebalo im je da skinu još jednog odbornika. Upravo taj odbornik Levice Srbije je bio taj tas na vagi, pošto su za većinu potrebna 23 odbornika.

Videli smo da su na skupštini svi zajedno glasali za rešenje SNS-a, kojim su postavili predsednika skupštine iz LDP-a i sekretara skupštine iz SNS-a, tako da je formalno napravljena drugačija većina. Napravljena je koalicija SNS, SPS, PUPS, Rasimova stranka, LDP, DSS, Dveri i Levica Srbije, pri čemu su Dveri i LS isključili svoje odbornike, tako da ne možemo da govorimo da su i oni u koaliciji, nego imamo dva odbornika koji glasaju samostalno. Međutim, DSS je ostao pri svom odborniku, i čitam i po Tviteru da ne znaju kako da se izvade iz toga. Pričaju, eto, da nisu glasali za to, bila bi uvedena prinudna uprava. Pa, ne bi bila, jer da su glasali za predlog DS-a i DJB-a ne bi bilo prinudne uprave, bila bi većina od 23 odbornika i Bane Kuzmanović bi bio izabran za predsednika Skupštine Opštine.

Kako može Bane Kuzmanović da bude prihvatljiv na mestu predsednika skupštine opštine, a ne i na mestu predsednika opštine?

Zato što je predsednik opštine izvršna vlast, gde postoji izveštaj revizora i budžetske inspekcije, a predsednik Skupštine Opštine je deo Skupštine koja donosi uredbe.

U principima o formiranju lokalne vlasti koje ste objavili, kažete “odbornici koji žele sa nama da podrže lokalnu vlast, morali bi da napuste stranke koje su na bilo kom nivou u koaliciji sa SNS-om i SRS-om”. Na Starom gradu to je DS, a vi želite sa njima da pravite koaliciju na Vračaru.

Ovde postoji vremenski period u kome stvari treba da se dese i to je nešto što ostavljamo DS-u. Mi smo ih već više puta pozvali ili da izvedu svoje odbornike, ili da ti poslanici napuste svoje partije. Za to postoji prelazni period. Na primer, SDS je u jednom trenutku bio u koaliciji u Mladenovcu dok, nakon određenog vremena, centrala SDS-a nije odlučila da isključi taj odbor i time su sredili tu situaciju. Takođe, DS je sam rekao da neće dozvoliti da radikali budu na vlasti u Starom gradu, i mi to još čekamo. Takođe, morate imati i odgovornost prema glasačima, u ovom slučaju na Vračaru, i za šta su oni glasali. Mislimo da principi koje smo postavili jesu oštri, ali neophodni da bi se ostvarila konzistentnost u funkcionisanju bilo koje koalicije. Jer, ako ste negde u koaliciji sa SNS-om i SRS-om, onda ste ujedno pod njihovim uticajem, koliko god neko bežao od toga. Mi takve kompromise nećemo praviti, i mislimo da je i za DS zdravo da zauzme isti takav stav.

Železara, Kinezi i let za Njujork

Neki od poslednjih podviga srpske vlade i premijera bili su otvaranje direktnog leta za Njujork, prodaja Železare, a potom i poseta kineskog predsednika. Kako komentarišete ove događaje?

Mislim da je o letu za Njujork Kesić rekao sve što je trebalo da se kaže. To je zaista ponižavanje srpskog naroda, da se mi radujemo letu za Njujork. Problem sa tim jeste da ne postoji nikakva ekonomska računica iza toga.

Argument je da će doći američki investitori, zato što imamo direktnu liniju.

To je na toliko infantilnom nivou da ja to ne mogu da komentarišem. Kada je reč o Železari, ona je 2014. na papiru napravila gubitak od 98 miliona evra, a kad se tome dodaju subvencije od 36 miliona koje je dobila, ukupan gubitak Železare u 2014. je iznosio 134 miliona evra.

Onda su na kraju godine dobili subvenciju od 110 miliona za dugove, pa je nakon toga doveden profesionalni menadžment. Vučić je tada izašao sa pričom da su došli spasioci – kod nas stalno dolaze neki spasioci, evo, sad su to Kinezi – i tražio je od njih profit za šest meseci, a oni su mu rekli da će biti i ranije.

Pre tačno godinu dana, ministar privrede Sertić je izjavio da je Železara “na granici nulte profitabilnosti”

Taj novi, spektakularni menadžment je za godinu dana napravio gubitak od 144 miliona evra, i to bez subvencija, za koje još ne znamo kolike su bile. To ćemo videti kada objave finansijski izveštaj za 2015. godinu. Dakle, za dve godine je napravljen ukupan gubitak od 278 miliona evra, a na plate su potrošili 47 miliona u 2014. i 52 miliona u 2015, znači, ukupno 99 miliona. Zamislite da su 2014. zaustavili Železaru, svim radnicima davali plate, a ovu razliku od 179 miliona iskoristili za investiciju nazad u Železaru, možda bi ona uspela da stane na noge. Ja ne znam kakav dil je potpisan sa Kinezima, ne znam koje subvencije su im date, kakvaje cena struje garantovana…