O lažnom dugu za porez u Americi

Prenosimo vam autorski tekst Saše Radulovića za novi Nedeljnik o lažnom poreskom dugu.

Premijer, kada je kao mandatar iznosio svoj ekspoze u Skupštini Srbije, na svako teško pitanje poslanika pokreta “Dosta je bilo” o svojim nerealnim obećanjima, na način nedostojan premijera i Narodne skupštine, bežao je od odgovora sa: “Majstore, plati porez”.

Američka poreska uprava (IRS) izdala je 1. septembra ove godine, poreskom advokatu koga sam morao da angažujem u Kaliforniji, elektronski izvod iz svoje baze podataka da nisam dužan ni dolar poreza u Americi.

Dojče vele je 5. avgusta, zloupotrebljavajući svoj ugled ozbiljnog medija, objavio senzacionalistički, krajnje neodgovoran i neprofesionalan tekst sa tvrdnjom da “lider pokreta ‘Dosta je bilo’, u SAD duguje više od milion dolara za porez”. Dojče vele je obmanuo javnost ne jednim tekstom, nego kampanjom čiju su okosnicu činila čak tri teksta i mnogobrojna TV i radio gostovanja njihovog novinara Nemanje Rujevića koji je govorio da sam “ostavio američke poreznike praznih ruku” i da “poreznici još čekaju svoj milion”, tvrdeći da sam pobegao iz Amerike da ne bih platio porez.

Sve to je onda pokrenulo lavinu članaka među kojima su se isticali premijerovi blatoidi i njegovi “nezavisni” analitičari koji su otišli i tako daleko da su pokrenuli priču o mom izručenju Americi zbog poreskog duga. U medijima je objavljeno 311 priča o “milionskom dugu”, od čega je samo na televiziji emitovano 40 priloga. U orkestriranom napadu posebno su se istakli TV Pink i Informer, premijerove udarne medijske pesnice zahvaljujući kojima se održava na vlasti. Vlasnik TV Pink i član premijerovog marketinškog tima objavio je i otvoreno pismo sa porukom “Plati porez, ne brukaj Srbiju u Americi gde si skembao porez” i emitovao ga 16 puta u svim informativnim emisijama koje pojedinačno gleda više od milion i po ljudi.

Moj izveštaj američkog kreditnog biroa je potpuno čist i prazan. Ja sam napustio Ameriku na kraju 2001. godine i više nisam živeo u Americi.

Onda je premijer, kada je kao mandatar iznosio svoj ekspoze u Skupštini Srbije, na svako teško pitanje poslanika pokreta “Dosta je bilo” o svojim nerealnim obećanjima, lažima iz prethodnog ekspozea, propaloj politici, urušavanju pravne države i svih nezavisnih institucija sistema, otimanju penzija, suspenziji države u Savamali, nesposobnim kadrovima koje je postavio na sva najvažnija mesta u državi… na način nedostojan premijera i Narodne skupštine, bežao od odgovora sa: “Majstore, plati porez”. Krajnje nedostojno i neodgovorno. Ne prema nama, već prema građanima Srbije.

Dojče vele je prikrio da nikada i nije imao kontakt sa američkom poreskom upravom jer ona ne daje podatke o poreskim obveznicima koji su tajni, već da je pribavio papir iz lokalnog San Mateo katastra. Dojče vele je tvrdio da je “papir sa svežim pečatom od 20. jula ove godine” dobio od američke poreske uprave, prikrivajući da se na papiru jasno vidi da je iz 2005. godine i da danas nije važeći.

Bile su mi potrebne tri nedelje da dobijem papir iz arhive IRS-a da ne dugujem ni dolar poreza za 2000. i 2002. godinu. Posle nekoliko neuspešnih direktnih pokušaja, gde su mi prvo tražili adresu i telefon u SAD, neki račun za struju ili slično sa adresom, morao sam da angažujem poreskog advokata u Americi koji je na osnovu punomoćja došao do elektronskog izvoda. Jedino Dojče vele i Nemanja Rujević znaju da se “potvrda” može dobiti za pet minuta. U Americi pečati i potvrde ne postoje i bilo im je čudno zašto bih uopšte tražio potvrdu da ne dugujem za porez.

Ako postoji neki poreski ili bilo kakav drugi dug, taj dug američka poreska uprava prijavi kreditnom birou i on se pojavi u njihovom izveštaju za sve građane. Tom izveštaju onda mogu da pristupe svaka banka ili neka druga kreditna institucija kada im građani daju saglasnost i provere kome ste sve dužni. Moj izveštaj američkog kreditnog biroa je potpuno čist i prazan. Ja sam napustio Ameriku na kraju 2001. godine i više nisam živeo u Americi. I on je naravno samo online.

Ni kreditne agencije ni IRS ne izdaju potvrde i ne lupaju pečate. Kako je naša javnost navikla na šaltere, inspektore, pečate i potvrde, morao sam da angažujem poreskog advokata da bih došao do bilo kakve “potvrde”. Nudili su da moj advokat za poreze ili sertifikovani knjigovođa koji su registrovani za obavljanje te delatnosti provere sistem i da napišu pismo za javnost u kome će reći da nisam dužan za porez. Međutim, tražio sam da dobijem papir od IRS-a i on je pribavio elektronski izvod.

Američka poreska uprava nije institucija kao što je, recimo, Poreska uprava Čukarica, moja opština, nema šaltere niti možete da uđete u kancelariju i razgovarate sa nekim poreskim inspektorom. U zemlji sa trista pedeset miliona stanovnika to niti je moguće, niti je poželjno. Komunikacija sa poreskom upravom ide tako što po isteku godine svaki građanin ima obavezu da elektronski ili poštom podnese poresku prijavu za prethodnu godinu i u njoj navede sve prihode, sve plaćene poreze i odbitke. To je sintetički porez. Na primer, kamata na kredit za kuću je odbitak na koji se ne plaća porez. Firma u kojoj radite je dužna da vam od prihoda odbija porez i tokom godine uplaćuje poreskoj upravi. Na kraju godine, to se sve sravni u vašoj poreskoj prijavi. Tek ako poreska uprava sumnja u vašu prijavu, ili ako niste podneli poresku prijavu, onda vam zakažu sastanak, i to u vašoj kući ili kancelariji, i traže dokaze za sve odbitke i ostale stvari koje ste prijavili. Dokaze o njima ne šaljete unapred, već samo kada vam ih traže u postupku provere (tax audit).

Dojče veleu očigledno sama poreska priča nije bila dovoljna, pa su je začinili i tvrdnjom da sam papreno platio svoj nastup na biznis kanalu CNN-a 2001. godine što je, naravno, potpuna laž. Zašto bi ih žuljala moja karijera i zašto su očigledno pokušali da me diskredituju na ovako prizeman način i dalje je nepoznanica. Nejasno je zašto su u svom tekstu pričali i o kući u kojoj sam živeo sa porodicom u Kaliforniji, kući koja je kupljena za preko 1,57 miliona dolara uz pomoć kredita i pomoć kompanije i koja je prodata za 1,62 miliona dolara, od čega je porodični novac iznosio oko 180.000 dolara, ostaje nepoznato. Samo su napisali da se radi o “digresiji”.

Ni kreditne agencije ni IRS ne izdaju potvrde i ne lupaju pečate. Kako je naša javnost navikla na šaltere, inspektore, pečate i potvrde, morao sam da angažujem poreskog advokata da bih došao do bilo kakve “potvrde”.

Tokom boravka u Americi od 2000. do kraja 2001. godine, ja sam bio direktor (CEO) značajne internet kompanije u Kaliforniji, koja je sarađivala sa najznačajnijim internet kompanijama tog vremena, kada je nastajao e-commerce, sa godišnjom bruto platom od preko 200.000 dolara, dodatkom za kuću u iznosu od 96.000 dolara i bonusom od 40.000 i živeo sam u dobrostojećem delu Kalifornije. Bio sam čest gost i govornik različitih konferencija i medija, između ostalih i CNN Financial Network, dela CNN-a koji se bavio biznis vestima, i naravno nikada nisam platio ni dolar za to. Oni su zvali i tražili biznis lidere, ne obratno.

O navodnom poreskom dugu sam prvi put čuo u julu ove godine iz priča koje su se pojavile na društvenim mrežama. Na to smo odgovorili šaljivo jer ih nismo shvatili ozbiljno i žao mi je zbog toga. Pomislili smo: evo još jedne priče o tome da sam kockar, igram barbut, prebio sam ćerku, opljačkao neke firme u stečaju i slične laži i blato koje premijer svakodnevno plasira, mada zna da su laž. Papir koji je Dojče vele objavio sam tada prvi put video u životu. Ja sam bio savetnik američkog ministarstva pravde (Department of Justice) od 2008. godine, obučavao sam policiju i tužioce za procesuiranje prevara u stečajevima, na berzi, pranju novca i poreskoj utaji, pomagao sam Verici Barać na nekoliko predmeta koje je vodila, na šta sam posebno ponosan, a kasnije i učestvovao u radu radnih grupa na većini predmeta 24 sporne privatizacije koje je premijer na kraju stavio u fioku, bio sam ministar, za mene su rađene razne bezbednosne provere, tako da mi je sve ovo bilo čudno.

Ja ovde neću stati jer nemam šta da krijem. Sledeći korak je da otkrijemo kako se papir iz 2005. godine koji više nije važeći, koji je Dojče vele objavio, pojavio u katastru okruga San Mateo 2016. godine nakon što smo postali najjača opozicija u parlamentu. Iako smo informaciju od američke poreske uprave dobili 1. septembra, nadali smo se da ćemo uspeti da dođemo do informacija o spornom papiru koji se pojavio u katastru, pa smo zato čekali do sada sa objavom. Kako je taj deo očigledno teži, jer IRS nema nikakav interes da traži i proverava papire stare 14-16 godina, odlučio sam da više ne čekam sa objavom elektronskog izvoda.

Da je Dojče vele samo objavio taj papir iz katastra, rekao kako ga je pribavio, da je iz 2005. godine i da je istekao, i postavio pitanja o njemu, to bi bilo novinarstvo. Da nam je, kao što novinarski kodeks nalaže, dao priliku da odgovorimo, to bi bilo novinarstvo. Da su objavili naše reagovanje, to bi bilo novinarstvo. Nisu uradili nijednu od ovih stvari. Ovako je kampanja blaćenja, a to nije dozvoljeno niti se novinari time bave. Ovo sve predstavlja i podlogu za tužbe koje se pripremaju, kako protiv Dojče velea i Nemanje Rujevića, tako i protiv premijera, njegovih tabloida i svih drugih koji su učestvovali u ovoj kampanji blaćenja.

Izvor:Nedeljnik