ЗАЈЕЧАРСКИ СПОРТ, ПРАХ И ПЕПЕО
Зајечар, град који је изнедрио небројано врхунских спортиста и добрих људи. Налик сваком сегменту друштва у којем живимо и спорт је на исти начин у Зајечару доживљавао сопствену деградацију. Упркос томе, успех појединаца можемо приписати како њиховом таленту, квалитету и упорности, тако и квалитетном и стручном приступу тренера млађих селекција који улажу годинама огромну енергију у спортско, али и у животно образовање најмлађих Зајечараца. Енергија тих људи, потпуно нејасна обичним људима проистиче из велике љубави према спорту. Њихов ентузијазам је неисцрпан, што они својим радом и посвећеношћу потврђују деценијама уназад. Наравно, како то обично и бива у нашем друштву, ти скромни, посвећени и пожртвовани људи никада за свој труд нису добили признање свог града, али добили су поштовање небројаних генерација Зајечараца, што им нико не може одузети, а њима и није потребна већа награда. То су људи који су Зајечар и Зајечарце задужили испред свих и своја имена заувек исписали златним словима у историји зајечарског спорта.
Данас нећемо више од овога говорити о овим добрим људима, јер нажалост, већу пажњу свих Зајечараца завређују они други који су спорт у Зајечару довели до дна, злоупотребили га, скроз обесмислили и претворили у машину за прање новца.
Последњих четрнаест година зајечарски спорт постао је најефикасније средство за испумпавање новца из градског буџета, не водећи се рачуна притом на дугорочне последице које се тиме узрокују. Никада више новца се није одвајало за спорт, него претходних 14 година и никада горе стање у спорту није било. За ову годину градска управа је предвидела 101.218.000,00 динара, односно 5,3 % буџета града. Сума је велика, сложићемо се сви, али то не би требало да нас чуди, било је година када је издвајано и готово два милиона евра. Неки наши суграђани су дуго били убеђени да тадашњи градоначелник Бошко Ничић даје велики новац за женски рукометни клуб, јер пати за неоствареним спортским сновима из детињства, међутим, реалност нас је разуверила када га је његов најбољи пријатељ, а касније и љути противник Саша Мирковић победио на изборима и са напредњацима освојио власт у граду. Мирковић је наставио тамо где је Ничић стао, с тим што је уместо рукометног клуба, који је угашен и претворен у пепео, он изабрао фудбалски клуб, и тако променио само средство прања новца. Показало се да се ради о сновима, али не сновима за спортском славом, како се веровало, већ о сновима за великим богатством.
О томе колико се бахато опходила власт на челу са Бошком Ничићем и какав су однос имали према спорту говори и податак да су у тренутку када је за женски рукометни клуб издвајано више од милион евра на нивоу године, многи сеоски фудбалски клубови били угашени, а свакако ни други спортови нису доживљавали ренесансу. Рукометне играчице су имале плате на месечном нивоу и по неколико хиљада евра, неке чак су достизале и 8 хиљада евра, а у управи клуба су седели за све то време градоначелникова жена, њен брат и његови најближи пословни сарадници који и данас парадирају градом много богатији него пре но што су отпочели политички живот, укључујући и самог градоначелника.
Ништа се није променило ни када га је на власти наследила Напредна странка на челу са Сашом Мирковићем, познатим вашарским менаџером, који је желео да осветнички уништи све што је његов претходник и доскорашњи велики пријатељ и пословни сарадник радио. Није му много требало, било је довољно да префарба наранџасте бандере, али и уништи рукометни клуб који је угашен и неславно нестао у великим дуговима. Међутим, то га није спречило да настави са издвајањем великог новца за спорт, овога пута за фудбалски клуб, који је постао исто оно што је рукометни клуб био за Бошка Ничића, а то је машина за прање новца. Фудбалски клуб Тимок је једини клуб вероватно на свету који је плаћао телевизији да приказује одложене снимке утакмица и то око 1.600.000,00 динара на месечном нивоу четири године , а када је уговор раскинут, клуб је морао да исплати као казну услед раскида уговора једногодишњи рекет телевизији Бест у износу једногодишње цене „услуга“ које је пружала телевизија фудбалском клубу. Сећамо се чак и ангажовања Аце Лукаса на место председника клуба са великим плановима и обећањима, која су се распршила кроз неколико месеци. Није се престало ни са праксом потпуно непримерених плата тренера и играча-легионара, који су довођени са свих страна и плаћани непристојно великим износима новца за лигу у којој су играли и тренирали и стандарду града у који су пристигли. Данас фудбалски клуб је пред гашењем са дугом од 62.500.000,00 динара. Исти модел испумпавања пара из буџета Града, као у случају рукомета, само други актери.
Нажалост, нису само ова два клуба у тешкој ситуацији, и кошаркашки клуб „Младост“ је пред гашењем, као и многи други клубови који имају великих, пре свега финансијских проблема, што јесте потпуно невероватно, обзиром на средства издвајана из буџета свих ових година за спорт.
Невероватан је И осећај мучнине у стомаку који се јави сваком пристојном Зајечарцу, када помисли да је новцем “улаганим” у спорт претходних година могао да се изгради нпр. затворени базен, да села имају своје спортске терене, да школе имају сређене сале, да клубови имају стабилне финансијске услове И у миру стварају врхунске спортисте И још боље људе. Уместо тога, спорт је претворен у прах И пепео.
А да све буде још апсурдније, Зајечар спада у сиромашније градове, са огромном стопом незапослености, град у којем је привреда одавно замрла, а у мала и средња предузећа се не улаже и не подстиче њихов развој. Зајечар је постао град из којег се не одлази, већ бежи.
Град величине Зајечара свакако нема могућности да финансира професионални спорт, за професионални спорт су потребни озбиљни спонзори, спремни да улажу у клубове, али Зајечар има обавезу да се бави омасовљавањем бављења спортом. Неопходно је донети програм развоја спорта којим би се ставио акценат на испуњавање друштвене мисије спорта, а то је поред такмичарског и васпитни, културни, здравствени и социјални садржај. Неопходно је повећати обухват бављења спортом у свим сегментима становништва, посебно деце, младих, жена, особа са инвалидитетом и старих, укључивање што већег броја ученика у бесплатне програме школског спорта у оквиру школских секција и ваннаставних спортских активности, подршка изградњи и адаптацији спортске инфраструктуре, како у урбаним деловима града, тако и у руралним приградским деловима.
На нивоу локалне заједнице и друштва у целини, спорт може значајно допринети промоцији здравља и превенцији хроничних болести, развоју образовања деце и младих и оснаживању жена, може подстаћи инклузију и благостање особа са инвалидитетом. То је примарни циљ у који би требало свака одговорна локална власт да улаже, јер ће јој се вишеструко вратити.
Спорт је одувек био поље духа, морала и најчистијих намера. Развоју спорта у Зајечару су на пут стали бахати и похлепни људи. У будућност се не може ни старим путем, ни на стари начин, а да би се кренуло у будућност, непходно је да одговорају они који су спорт злоупотребили и довели до руба пропасти, како се то никада више не би поновило. То је обећање пристојних и поштених Зајечараца.
Председник Општинског одбора Зајечар
Угљеша Ђуричковић
