Посланичка група Доста је било сматра да Србија није спремна да усвоји Закон о дуалном образовању што смо кроз амандмане и образложили. Најспорнији члан у овом закону се односи на број радних сати које ученик може да проведе у неком предузећу или фабрици. То је највише до 30 сати недељно, а то су скоро четири цела радна дана. Сложићемо се да толико времена ученици не проведу ни у школи, а камоли на неком радном месту.
Проблематичан је такође члан који се односи на склапање уговора између послодавца и ученика, односно родитеља. Ту није јасно дефинисано ко су стварне уговорне стране, јер пише “ученика, односно родитеља”. По Закону о раду лице које је малолетно може да склопи уговор о раду само уз писану сагласност родитеља. Овде је остављено да или један или други може потписати уговор, па зато може дођи до различитих неразумевања и злоупотреба.
Такође, овим се само продубљује сиромаштво међу већ сиромашним грађанима. Може се, наиме, десити да сиромашне породице које живе на селу своју децу практично натерају да се определе за овакву врсту образовања јер би њихова рачуница била – “па, добро, добићеш две, три хиљаде динара недељно, то је десетак хиљада месечно, а од тога можемо да платимо струју, огрев, себи да купиш патике, боље изабери то, шта ће ти факултет, од тога ионако нема ништа”.
С друге стране, имамо родитеље који желе и могу да омогуће детету да се образује и да настави даље школовање, али да ће дете инсистрирати да се определи за ову врсту образовања јер у овом узрасту сваког тинејџера занима да има џепарац само за себе.
Такође, не видимо прецизне податке у достављеном образложењу да се овакав закон донесе. У образложењу се наводи да су нам курикулуми застарели, да је наставни план и програм лош, да су нам млади који се школују неконкурентни на тржишту рада, али не видим како ће се то овим законом решити јер нити је предложена промена курикулума, нити се уводе нека нова занимања која су дефицитарна, а укидају се нека друга за којима више не постоји потреба.
Било би поштено, и према нама и према вама самима, да сте признали да је увођење овог закона жеља једног човека који вас је на то натерао, а ви нисте могли да се одупрете, па зато сада имамо овакав закон. Добро знате да се образовне политике не доносе на такав начин, и јасно је и вама да овај закон неће заживети па отуда и идеја да се његова примена пролонгира тек на школску 2019/2020.
Занима ме и овај споразум о зајму од Међународне банке за обнову и развој за предшколско инклузивно образовање од 47 милиона евра. Овде ме брине, као и код свих зајмова који се тичу унапређења положаја осетљивих друштвених група, на шта ће се тај новац конкретно потрошити.
Вероватно се многи од вас сећају DILS пројекта и зајма који смо узели од Светске банке. Силни новци су потрошени на инклузивно образовање, урадило се доста тога, али некада ми се чини да запослени у образовању с правом негодују што се тај новац углавном троши, рецимо, када на тродневној едукацији више заради онај који предаје та три дана него наставник или васпитач за два месеца.
Такође, грантови за Удружења родитеља за промоцију предшколског инклузивног образовања износе свега милион и по динара, а око четири милиона је издвојено за субвенције за децу из осетљивих друштвених група и њихово укључивање у предшколско образовање. Сав остали новац иде на неке експертске групе и на реновирање и евентуално изградњу нових вртића.
Па затим имамо Јединицу за управљање пројектом, Радну групу која пружа подршку јединици која управља пројектом, па консултантску групу, па Одбор за одобравање грантова, па међусекторски тимови… Ово значи гомила радних места за ухлебљење разних квази-стручњака. Нажалост, ово је још један пример када су деца са тешкоћама у развоју занимљива само када се узимају неки зајмови, али не и када са њима треба нешто конкретно да се ради.
Томе сведоче измене и допуне Закона о основном образовању. Мислим да се крећемо уназад, јер се дефектолозима даје превелика улога, између осталог и због тога што сте дали могућност да се у школама за образовање деце са сметњама у развоју у другом циклусу изводити само разредна настава. То значи да се деца у школама за образовање ученика са тешкоћама у развоју од 5. до 8. разреда могу школовати само у разредној настави, тј. да им једна особа предаваје све предмете. Да ли то значи да искључујемо професоре предметне наставе из специјалних школа и поново враћамо превелику улогу дефектолога.
Инклузија није питање једне струке. Не може се само једна струка, да би заштитила своје постојање, бавити инклузијом. Немојте одвајати децу по инвалидитету по школама. Следеће, нисте ограничили минималан број ученика са тешкоћама у развоју у специјалним школама. Стоји колики је максималан број, али не и минималан, што знaчи да може и једно дете бити у развоју, а то као што знате није добро и није подстицајно за развој деце.
Коментариши