Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da Srbija nije spremna da usvoji Zakon o dualnom obrazovanju što smo kroz amandmane i obrazložili. Najsporniji član u ovom zakonu se odnosi na broj radnih sati koje učenik može da provede u nekom preduzeću ili fabrici. To je najviše do 30 sati nedeljno, a to su skoro četiri cela radna dana. Složićemo se da toliko vremena učenici ne provedu ni u školi, a kamoli na nekom radnom mestu.
Problematičan je takođe član koji se odnosi na sklapanje ugovora između poslodavca i učenika, odnosno roditelja. Tu nije jasno definisano ko su stvarne ugovorne strane, jer piše “učenika, odnosno roditelja”. Po Zakonu o radu lice koje je maloletno može da sklopi ugovor o radu samo uz pisanu saglasnost roditelja. Ovde je ostavljeno da ili jedan ili drugi može potpisati ugovor, pa zato može dođi do različitih nerazumevanja i zloupotreba.
Takođe, ovim se samo produbljuje siromaštvo među već siromašnim građanima. Može se, naime, desiti da siromašne porodice koje žive na selu svoju decu praktično nateraju da se opredele za ovakvu vrstu obrazovanja jer bi njihova računica bila – “pa, dobro, dobićeš dve, tri hiljade dinara nedeljno, to je desetak hiljada mesečno, a od toga možemo da platimo struju, ogrev, sebi da kupiš patike, bolje izaberi to, šta će ti fakultet, od toga ionako nema ništa”.
S druge strane, imamo roditelje koji žele i mogu da omoguće detetu da se obrazuje i da nastavi dalje školovanje, ali da će dete insistrirati da se opredeli za ovu vrstu obrazovanja jer u ovom uzrastu svakog tinejdžera zanima da ima džeparac samo za sebe.
Takođe, ne vidimo precizne podatke u dostavljenom obrazloženju da se ovakav zakon donese. U obrazloženju se navodi da su nam kurikulumi zastareli, da je nastavni plan i program loš, da su nam mladi koji se školuju nekonkurentni na tržištu rada, ali ne vidim kako će se to ovim zakonom rešiti jer niti je predložena promena kurikuluma, niti se uvode neka nova zanimanja koja su deficitarna, a ukidaju se neka druga za kojima više ne postoji potreba.
Bilo bi pošteno, i prema nama i prema vama samima, da ste priznali da je uvođenje ovog zakona želja jednog čoveka koji vas je na to naterao, a vi niste mogli da se oduprete, pa zato sada imamo ovakav zakon. Dobro znate da se obrazovne politike ne donose na takav način, i jasno je i vama da ovaj zakon neće zaživeti pa otuda i ideja da se njegova primena prolongira tek na školsku 2019/2020.
Zanima me i ovaj sporazum o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj za predškolsko inkluzivno obrazovanje od 47 miliona evra. Ovde me brine, kao i kod svih zajmova koji se tiču unapređenja položaja osetljivih društvenih grupa, na šta će se taj novac konkretno potrošiti.
Verovatno se mnogi od vas sećaju DILS projekta i zajma koji smo uzeli od Svetske banke. Silni novci su potrošeni na inkluzivno obrazovanje, uradilo se dosta toga, ali nekada mi se čini da zaposleni u obrazovanju s pravom negoduju što se taj novac uglavnom troši, recimo, kada na trodnevnoj edukaciji više zaradi onaj koji predaje ta tri dana nego nastavnik ili vaspitač za dva meseca.
Takođe, grantovi za Udruženja roditelja za promociju predškolskog inkluzivnog obrazovanja iznose svega milion i po dinara, a oko četiri miliona je izdvojeno za subvencije za decu iz osetljivih društvenih grupa i njihovo uključivanje u predškolsko obrazovanje. Sav ostali novac ide na neke ekspertske grupe i na renoviranje i eventualno izgradnju novih vrtića.
Pa zatim imamo Jedinicu za upravljanje projektom, Radnu grupu koja pruža podršku jedinici koja upravlja projektom, pa konsultantsku grupu, pa Odbor za odobravanje grantova, pa međusektorski timovi… Ovo znači gomila radnih mesta za uhlebljenje raznih kvazi-stručnjaka. Nažalost, ovo je još jedan primer kada su deca sa teškoćama u razvoju zanimljiva samo kada se uzimaju neki zajmovi, ali ne i kada sa njima treba nešto konkretno da se radi.
Tome svedoče izmene i dopune Zakona o osnovnom obrazovanju. Mislim da se krećemo unazad, jer se defektolozima daje prevelika uloga, između ostalog i zbog toga što ste dali mogućnost da se u školama za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju u drugom ciklusu izvoditi samo razredna nastava. To znači da se deca u školama za obrazovanje učenika sa teškoćama u razvoju od 5. do 8. razreda mogu školovati samo u razrednoj nastavi, tj. da im jedna osoba predavaje sve predmete. Da li to znači da isključujemo profesore predmetne nastave iz specijalnih škola i ponovo vraćamo preveliku ulogu defektologa.
Inkluzija nije pitanje jedne struke. Ne može se samo jedna struka, da bi zaštitila svoje postojanje, baviti inkluzijom. Nemojte odvajati decu po invaliditetu po školama. Sledeće, niste ograničili minimalan broj učenika sa teškoćama u razvoju u specijalnim školama. Stoji koliki je maksimalan broj, ali ne i minimalan, što znači da može i jedno dete biti u razvoju, a to kao što znate nije dobro i nije podsticajno za razvoj dece.
Komentariši