Unazad nekoliko decenija došlo je do koncentracije najmodernije tehnologije u razvoju rudarske proizvodnje bakra u rukama malog broja najrazvijenijih kompanija u svetu. Te kompanije osvajaju sve veći monopol na svetskom tržištu i zarađuju ogromne profite. Ostale kompanije ne mogu da prate taj trend i sve više zaostaju, tehnološki, ekološki i ekonomski.
Za nas je važno pitanje: gde je mesto Srbije u tome? Može li proizvodnja bakra u Srbiji da na svetskom tržištu konkuriše tehnološki razvijenim proizvođačima bakra?
Od 46 zemalja u svetu koje se bave industrijskom proizvodnjom bakra, Srbija je prošle godine zauzimala 26. mesto, sa nivoom godišnje proizvodnje od 34.000 t. Sa srednjim sadržajem bakra u iskopanoj rudi od 0,28 % i ostvarenjem od preko 1.200 t iskopina po toni proizvedenog bakra, uglavnom iz površinske eksploatacije, kao i ostvarenim troškovima od 6,8 USD/t iskopina srpski kompleks proizvodnje i prerade bakra daleko zaostaje za svetom.
Površinska eksploatacija bakra sa takvim parametrima nema nikakve šanse da konkuriše svetu zbog niskog sadržaja bakra u rudi i prevelike količine iskopina po toni proizvedenog bakra, što poražavajuće utiče na ekonomiju, kao i na ekologiju. U Srbiji se po toni proizvedenog bakra proizvodi duplo više otpada nego u svetu, a cena koštanja proizvodnje bakra je takođe dvostruko skuplja nego u svetu.
Najveće šanse da sustigne savremenu tehnologiju proizvodnje bakra Srbija ima u podzemnoj eksploataciji. Već više od dvadeset godina Srbija raspolaže sistematizovanim bazama podataka istraženog rudnog ležišta „Borska Reka“ koje spada u svetsku klasu resursa visoke potencijalnosti i koje je idealno za primenu napred opisanih visokosofisticiranih tehnologija.
Problem je u tome što u Srbiji nisu prisutne takve tehnologije, nema iskustava u njihovoj primeni i nema kadra koji je obučen da izvrši njihovu implementaciju. S druge strane, u RTB Bor je na sceni dugoročni razvojni program proizvodnje bakra koji se bazira na dominantnoj površinskoj eksploataciji i koji, kako je napred opisano, vodi u tehnološki, ekonomski a naročito u ekološki ćorsokak.
Ono najvažnije za optimalan razvoj rudničke proizvodnje bakra – odgovarajuće resurse na kojima ona može uspešno da se primeni, Srbija poseduje. Ne poseduje tehnologiju, odgovarajuću vrstu znanja i kadar sposoban za njenu implementaciju. Otežavajuća okolnost je što je razvoj usmeren u pogrešnom pravcu – masovnoj površinskoj eksploataciji vrlo siromašnih ruda koja ostvaruje izuzetno nepovoljne tehnološke, ekonomske a naročito ekološke parametre. U takvim uslovima ne postoje šanse da Srbija dostigne nivo savremenih trendova u proizvodnji bakra.
To nipošto ne treba da obeshrabri, već suprotno, trebalo bi da bude impuls stručnjacima rudarske, metalurške i pratećih struka u RTB Bor i Srbiji da učine maksimum napora u učenju i savlađivanju razvijenih tehnologija podzemne proizvodnje bakra i da se uporno bore za njihovu implementaciju. Jedino tako kompleks proizvodnje i prerade bakra u Srbiji može sa uspehom da zauzme odgovarajuću poziciju u kompleksu proizvodnje bakra u svetu.
Branislav Mihajlović
narodni poslanik DJB iz Bora
Srbija ne treba da konkuriše na svetskom tržištu bakra. Srbija je država, a države ne treba da se bave proizvodnjom ničega.
Bitna je suština, a ne naslov.
RTB Bor je preduzeće u vlasništvu države. Jedino. Sa monopolskim položajem na tržištu. Ne postoji drugi proizvođač bakra u zemlji. U smislu kako ste Vi objasnili pojam države, G-dine Marko, trebalo je napisati: “Kako RTB Bor, jedino preduzeće za proizvodnju bakra u Srbiji, može da konkuriše na svetskom tržištu bakra?” I to je naravno preciznije od naslova datog u ovom članku.
E sad, ako gledamo formalnu stranu teksta, pa želimo da ispitamo konkurentnost Srbije u proizvodnji bakra sa, recimo Amerikom, onda bi prema Vašoj definiciji umesto”Kako da Srbija konkuriše Americi u proizvodnji bakra” trebalo napisati: “Kako RTB Bor, proizvođač bakra iz Srbije, može da konkuriše na svetskom tržištu preduzećima (ili kompanijama) koja se bave proizvodnjom bakra u SAD?” To je svakako preciznije, ali, priznaćete, i komplikovanije. U svakom slučaju, lično mislim da se može napisati na oba načina.
Pohvala za Vas gospodine Branislave, jer ste za razliku od svojih prethodnih tekstova na temu RTB Bora uspeli da približite suštinu prosečnom čitaocu (laiku) koji prati sajt DJB-a.
Nastavite tim putem i više ljudi će vas čuti.
Da, Miloše, ukazali ste na “magiju” koju treba upotrebiti kada se uskostručne stvari trebaju prikazati običnom građaninu koji niti jeste niti želi da ulazi duboko u struku. Saša Radulović je velemajstor u toj oblasti, ima dara da pojednostavljeno prikaže i najstručnije stvari. Mi ostali, koji nemamo takav dar, moraćemo da učimo i da se trudimo. Hvala na sugestiji, poštovaću je ubuduće.
Potrazite sajt Nevsun Resources, Timok project. Kanadska firma koja ce da kopa do 2km u dubinu. Radi se o drugom na svetu najvecem nalazistu bakra i zlata. Na zalost, radi se o firmi koja je na izuzetno losem glasu i koja je napravila ekolosku katastrofu u svakoj drzavi u kojoj je eksploatisala rudu.
Poštovana Nataša, rudno ležište koje Vi pominjete zove se Čukaru Peki i nalazi se 6 km južno od Bora. Sastoji se iz gornjeg, vrlo bogatog dela na dubini od 400 do 800 m od površine i sadrži 35 miliona tona rude. Kompanija Nevsun Resources je otkupila eksploataciona prava za taj deo ležišta. Donji deo ležišta na dubini od 600 m do preko 2000 m je znatno veći i sadrži do sada istraženih oko milijardu tona rude znatno siromašnije od gornjeg dela. Novinari skloni neproverenom i senzacionalističkom izveštavanju već dosta dugo plasiraju bombastične izjave u stilu onako kako ste Vi napisali, što je, naravno, daleko od istine. U svetu postoje mnogo veća i mnogo bogatija rudna ležišta bakra i zlata. Međutim, Vaš komentar je dobra osnova da se ukaže na jednu drugu činjenicu koja je potpuno skrajnuta od javnosti, a delimično je objašnjena u ovom tekstu: RTB Bor već dvadeset godina raspolaže potpuno sistematizovanim bazama podataka o rudnom ležištu Borska Reka koje je vrlo sličnog stepena potencijalnosti kao i rudno ležište Čukaru Peki. Istraženi deo rudnog ležišta nalazi se na dubini od 450 do preko 900 m sa rezervama od oko milijardu tona rude i iz njega se može valorizovati preko 25 milijardi $. Država Srbija do sada nije umela da iskoristi taj resurs koji je po svojoj potencijalnosti od svetskog značaja, možda čak i potencijalniji od ležišta Čukaru Peki. I onda ja kao stručnjak i ekspert moram da gledam i slušam hvalospeve kako je kod tuđeg tatka sve pogolemo. To je zapravo bio pravi motiv ovog teksta.
Postovani, ne pozivam se na bilo koji novinski clanak vec na sam sajt kompanije. Ako ste pogledali sajt koji sam vam naznacila, tamo mozete da vidite celi projekat koji se sastoji iz gornjeg i donjeg dela (borski i zajecarski okrug). Istrazivanje zemljista je zavrseno u gornjem, borskom delu, a u zajecarskom jos traje. Sto se tice same kompanije, suprug i ja smo je nasli na wikiliksu – odakle stav o reputaciji kompanije. Cak i neka kanadska udruzenja pokusavaju da je izvedu na sud zbog takvog postupanja (ne mogu, jer posluju samo u drzavama kao sto je nasa). Da kazemo da to sa wikiliksa i nije 100% pouzdano, mislim da postoji opravdana sumnja s obzirom na nepostojanje nase pravne drzave da ce se ta iskopavanja vrsiti tako da se vodi racuna o ocuvanju zivotne sredine. Ja sam iz Zajecara, a neka istrazivanja se vrse na periferiji grada, na brdu Kraljevica, te razumete moju brigu. Zajecar lezi na podzemnim vodama koje hrane cetrdesetak cesama u gradu. Moja bojazan je da ce unistiti dva okruga, a da drzava od toga nece imati skoro nikakve koristi. Pozdrav!
Poštovana Nataša, mnogo puta sam posećivao sajt kompanije Nevsun – Timok project. Sebe smatram dobro upoznatim sa situacijom, jer to mi je struka. Ja ne posedujem podatke o kompaniji Nevsun Resources koje Vi navodite. Ja takve podatke imam za kompaniju SNC Lavalin, takođe iz Kanade, koja je gradila topionicu u Boru. pa možda podaci kije posedujete odnose na tu kompaniju. U svakom slučaju, voleo bih da mi pošaljete link sa koga bih mogao proveriti Vaše navode. Vaša zadnja rečenica za sada ne treba da brine građane opštine Zaječar, jer do sada nema naznaka da je pronađeno nešto interesantno, ali za građane opštine Bor je to sasvim izvesno.
Postovani Branislave,dobar tekst razumljiv i nama koji nismo strucni u toj oblasti+dobili smo i dodatne informacije u komentarima.
Volela bih da Vas vidim češće u Parlamentu.Sve najbolje,podrška
Postovani G. Mihajlovic, sve pohvale za vas koncizan i pragmatican tekst. Ja takodje smatram da je “magija” jako znacajan element i u mnogo manje usko-specijalizovanim pitanjima. Postavlja se jedino pitanje efekta “pojasnjenja” u okruzenju u kome je informisanost tako niska, a nepoverenje prema svemu tako visoko, da maltene mozemo da pocnemo da osporavamo matemaicke aksiome. Ali nadajmo se najboljem.
Da li biste mogli da prokomentarisete sta su osnovni razlozi tako visokih operativnih troskova proizvodjnje, ili konkretnije, da li je glavnica problema u niskom kvalitetu i sadrzini rude u iskopu, ili na to (znacajno ili zanemarljivo) uticu i drugi troskovi kao sto je potencijalno nizak tehnoloski nivo opreme zbog odsustva investicija, personalni troskovi i drugi razlozi niske efikasnosti (to je pitanje za vas kao strucnjaka).
Drugo pitanje je za vas kao predstavnika DJB-a, i to: da li postoji neki koncenzus, ili makar okvirni stav, o tome kako bi DJB pristupio ovom problemu kada bi se za to stekli uslovi. Konkretnije, sta je preferirana strategija vlasnistva i zbog cega i (u zavisnosti od toga) kako bi se nedostajuca tehnologija i znanje finansiralo.
Poštovana Biljana, postavili ste dva pitanja, pa ću se potruditi da odgovorim na oba:
1. Glavni razlog visokih troškova proizvodnje u RTB Bor je nizak kvalitet sirovine – rude koja se eksploatiše u krajnje nepovoljnim uslovima. Da bi se dobila tona bakra, potrebno je iskopati 500 tona rude i 1000 tona jalovine, koja leži iznad te rude, ukupno 1500 t iskopina po toni proizvedenog bakra. RTB Bor posluje sa troškovima od 6,8 $/t iskopina. Kad se pomnože te dve cifre, dobija se slika realnih troškova od preko 9000 $/t. Bakar se trenutno prodaje po ceni od 6000 do 7000 $/t. To znači da se sa svakom proizvedenom tonom bakra gubi najmanje2000 $. Ako se tim troškovima doda otplata anuiteta na kredite, onda gubici redovno dostižu cifru od stotinak miliona $ godišnje. Da Vam odmah objasnim, kvalitetnu sirovinu RTB Bor poseduje, i baš o tome sam pisao u ovom radu, ali kompanija ne ume da iskoristi tu povoljnost. Da ne postoje mogućnosti za poboljšanje poslovanja, ja ne bih ni pisao.
2. Proterati politiku i politikante iz RTB Bor, odnosno iz kompletne privrede Srbije, kao uslov za bilo kakav ozbiljan pristup resavanju nagomilanih problema. A DJB se upravo za to zalaže – za potpunu promenu sistema. Zatim od najkompetentnijih, kredibilnih strucnjaka treba oformiti jake timove koji ce moci da osmisle i sprovedu strategiju razvoja Kompanije na zdravim tehnoloskim i ekonomskim osnovama. Ja bih, na primer, vrlo rado ucestvovao u takvom timu.
rtb bor je nekada bio firmetina, danas ne bih komentarisao
1982 dostigao je proizvodnju od 180.000 t zlata i srebra dovoljno
danas maksimum 90.000t i to je sudbina gasenja umesto da se
siri rtb se gasi, o hidrometalurgiji drugi put