Питање за министра спољних послова Ивицу Дачића, министра унутрашњих послова Небојшу Стефановића и министра културе и информисања Владана Вукосављевића.
Недавно је отворен Народни музеј…
Да ли им је познато да је у протеклих пар година, из амбасада, конзулата и резиденција бивше Југославије нестало више од 140 вредних уметничких дела.
Само 40 дела недостаје из амбасаде у Риму, а споран је и попис у Вашингтону, Хагу, Стокхолму, Цириху и Ослу.
Где су бројна дела завршила, засада је непознато. Да ли министри и министаратсва на чијем су челу имају сазнања на територији којих земаља се налази део ове богате уметничке баштине коју су највећим делом створили српски сликари?
Као што поменух, највећи број дела, око четрдесет, недостаје у Риму. То су углавном, графике словеначког уметника Божидара Јакца, најпознатијег Титовог портретисте. Од дела наших уметника у амбасади у Риму недостаје “Девојка са птицом” Миодрага Б. Протића.
Неких уметничких дела нема у Вашингтону, Хагу, Стокхолму, Цириху, Мексику, Анкари, Бечу и Ослу. Међу тим сликама су и “Улица” Љубице Цуце Сокић и “Париз” Пеђе Милосављевића, које су биле у амбасади у Ослу, као и три дела Стојана Аралице из нашег дипломатског представништва у Стокхолму.
Неке слике су шетале од амбасаде до амбасаде. Нарочито су у арапским земљама, непосредно пред почетак ратних сукоба на тим просторима, уметничка добра, због безбедности, пребацивана из једног у друго дипломатско представништво.
Подсетимо, током процеса сукцесије, у неколико наврата, дељено је затечено благо из дипломатских представништава, а највреднији део припао је нашој земљи. До 2017. распоређено је укупно 1.416 уметничких дела, а наша земља је, по “националном кључу”, добила 791, Хрватској је припало 325, Словенији 194, Македонији 59, а Босни и Херцеговини 47 уметнина. Драгоценост ове колекције је у томе што је највећи број слика готово потпуно непознат јавности, јер су право из уметничких атељеа одлазиле у амбасаде.
Слике су највише куповане током педесетих година када су оснивана дипломатска представништва тадашње државе по свету. Према расподели југословенске уметничке баштине која се затекла у амбасадама и конзулатима, Србија је богатија делима “Женски акт” Стевана Алексића из 1920, процењен на 150.000-200.000 евра, “Детаљ из Косовског циклуса”, “Разиграни коњи” и “Косовски бој” Петра Лубарде, “Девојка у народној ношњи” Марка Челебоновића, “Партизанска колона” Ђорђа Андрејевића Куна… Најзаступљенија су дела Стојана Аралице, Петра Лубарде, са по двадесетак слика, па Петра Коњовића, Пеђе Милосављевића, Мила Милуновића, Милића од Мачве.
Нa списку највреднијих дела које је Србија добила сукцесијом налази се “Мотив из околине Париза” Саве Шумановића, која је била у амбасади у Москви. А, да ли су “пописивачи” направили материјалну грешку, па су Шумановићев шидски пејзаж погрешно именовали или је ова највреднија слика из дипломатске колекције, процењена између 200.000 и 300.000 евра мистериозно нестала, засада није познато.
Захтевамо да нам министарства одговоре на питање шта се догодило са овим делом и где се оно тренутно налази.
Питање за министарство спољних послова – да ли министарство поседује листу са свим регистрованим уметничким делима? Постоји ли икакво писано објашњење за уметничка дела која недостају?
Питање за министре – да ли ће држава Србија одговор о њиховом нестанку затражити преко Интерпола? Да ли ће ова три министарства предузети икакву заједничку акцију како би се сазнала судбина ових дела како би се она вратила у Србију?
Информисања јавности ради, ДРАГОЦЕНОСТ српске “дипломатске” колекције је у томе што је већина слика потпуно страна стручној јавности, а, по процени стручњака, неке од њих су највреднија дела појединих уметника. Због тога предлажемо да се ове слике, које на известан начин репрезентују српску уметност протеклог века, врате у Србију и да буду доступне нашој публици, а да се у дипломатским представништвима поставе слике савремених уметника.
Како је недавно отворен Народни музеј, предлажемо да се сва враћена дела изложе управо у овој институцији културе.
Коментариши