Nije kriv onaj koji je dva ovna izjeo, već onaj koji mu je dao.
(narodna poslovica)
Poslednjih meseci poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti su neskriveno počeli da vrbuju nesvršene srednjoškolce direktno po učionicama, a sve uz saglasnost direktora škola, neretko i samih roditelja. Štampa prenosi da agencije posećuju kako državne tako i privatne medicinske škole i da učenicima predstavljaju programe za rad i odlazak u Nemačku, nudeći im posao već nakon završetka srednje škole, a uz to je zainteresovanim đacima obezbeđen i besplatan kurs nemačkog jezika. Uglavnom se traže negovateljice i medicinske sestre, đacima se daju flajeri na kojima piše kojoj agenciji mogu da se jave, koji su uslovi, kolika je plata i gde bi mogli da rade. Postavlja se pitanje da li je država Srbija saučesnik u ovome? Krenimo redom…
Mediji već godinama unazad izveštavaju o velikom broju medicinskog osoblja koje napušta Srbiju u potrazi za boljim uslovima rada i većom platom. Iz Srbije odlaze kako lekari tako i medicinske sestre, a glavna odredišta su Nemačka, Norveška, Emirati i Katar. Za razliku od lekara koji u najvećem broju kreću put Norveške, medicinske sestre odlaze u Nemačku gde veoma lako dolaze do posla negovateljica u domovima za stara lica. Najbolji prolaz imaju medicinske sestre sa višom medicinskom školom s obzirom da najbrže i najlakše dolaze do posla i nostrifikacije diplome. Do tada rade kao bolničarke, a čim polože B2 nivo nemačkog jezika i završe praksu, postaju nostrifikovane medicinske sestre sa većom platom i boljim uslovima rada.
Odliv medicinskih radnika iz Srbije poslednjih meseci poprimio je oblik egzodusa, a našim lekarima koji rade u Nemačkoj, a dovedu radnika sa naših prostora, isplaćuju se bonusi od 500 do 2.000 evra po osobi dovedenoj na probni rad od šest meseci. Tražnja je najveća u najbogatijim i najgušće naseljenim saveznim državama – Bavarskoj, Baden-Virtembergu i Severnoj Rajni-Vestfaliji. Ukupna procedura, od potpisivanja ugovora, do odlaska u Nemačku traje tri do četiri meseca. Starosna grupa je široka, od 20 do 50 i više godina i svi kandidati koji su otišli nemaju nameru da se vraćaju u Srbiju u skorije vreme. Mnogi posle isteka ugovora izlaze iz struke i rade šta god da im se ponudi.
Zvanični podaci o broju radnih emigranata među lekarima i medicinskim sestarama ne postoje i procene su na nivou nagađanja. Pretpostavlja se da oko 800 lekara i 1000 medicinskih sestara godišnje ode iz Srbije. Ako se ima u vidu da je prosečna plata medicinskih sestara u Srbiji jedva 330 evra, a lekara oko 600 evra, ekonomska računica je jasna. Naime, početna plata u Nemačkoj za medicinske sestre ide od 1.500 do 2.500 evra, da bi nakon regulisanja boravišnog i radnog statusa plata lekara skočila i do 6.000 evra. I tu suštinski nema šta kome da se zameri. Strani poslodavci legitimno traže najpovoljnija rešenja za potrebe svog unutrašnjeg tržišta rada, a zdravstevni radnici podjednako legitimno gledaju svoj interes, bore se za sebe i za boljitak svojih porodica.
Među onima koji odlaze ima i nezaposlenih i zaposlenih. Dok ovi prvi – među kojima je najviše stomatologa i farmaceuta – za glavni razlog svog odlaska navode dugotrajno tapkanje na mestu na birou rada, dotle oni zaposleni navode da su loši uslovi rada, nedostatak odgovarajuće opreme za savremene procedure i skromne mogućnosti za napredovanje ponekad čak važniji od niskih primanja.
Istovremeno sa odlaskom medicinara, svedoci smo paradoksalne situacije na domaćem terenu. Srbija naime ima oko 2.000 lekara na birou rada, uz istovremeni deficit pedijatara, ginekologa i radiologa, pogotovo van Beograda. Medicinski fakulteti ne uspevaju da prate potrebe tržišta jer upisnu politiku na medicinske fakultete diktira Ministarstvo prosvete, a ne Ministarstvo zdravlja. Tako se stvara jedan začarani krug u kojem se održava postojeći status quo bez bilo kakvih naznaka konstruktivnog i sistemskog rešavanja problema.
Činjenica je, međutim, da iza ovako masovnog odliva medicinskog osoblja ostaje pustoš u srpskim bolnicama i niko više ne zna ko će nas lečiti kroz par godina. Neminovno se samim tim nameće pitanje da li je država Srbija na bilo koji način pokušala da utiče na ovaj negativni trend. Drugim rečima, da li je samo sveopšte osiromašenje društva u poslednje bezmalo tri decenije uzrok ove neslavne statistike ili postoji još nešto što doprinosi odlasku belih mantila u inostranstvo?
Odgovor je nažalost više nego poražavajući. Država Srbija ne samo da nije uradila ništa da ovaj problem reši, već sasvim suprotno godinama unazad svesno, aktivno i organizovano posreduje u regrutovanju zdravstvenih radnika za potrebe nemačkih zdravstvenih ustanova. S druge strane, budžetska sredstva koja bi mogla da se planski preusmere i ulože u razvoj bolničkih kapaciteta i stimulativno povećanje primanja medicinskih radnika, rasipaju se na neprimereno visoke plate nestručnih partijskih kadrova uhlebljenih po javnim preduzećima i državnim institucijama.
Koja je pozadina svih ovih dešavanja i kako to u praksi izgleda?
Polovinom januara 2013. Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije je potpisala Sporazum o posredovanju i privremenom zapošljavanju srpskih radnika u Saveznoj Republici Nemačkoj. Sa srpske strane sporazum je potpisao Dejan Jovanović, tadašnji direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa nemačke strane Monika Varnhagen, direktor nemačke Centrale za rad sa strancima i stručno posredovanje, u prisustvu nemačkog ambasadora u Srbiji.
U zvaničnim saopštenjima akcenat je stavljen na korist koju će svi imati iz ovakvog bilateralnog aranžmana – poslodavci iz Nemačke koji dobijaju kvalifikovanu radnu snagu koja im već godinama nedostaje u bolnicima i domovima za stara lica, Srbija u kojoj se smanjuje nezaposlenost radnika ovog profila, i na kraju sami medicinski radnici koji dobijaju mogućnost da započnu život u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta.
Ovim sporazumom Nemačka služba se obavezala da proveri kredibilitet poslodavaca pre započinjanja postupka posredovanja i da pripremi dvojezične ugovore o radu, a sam sporazum je predvideo da će uslovi rada za srpske medicinare biti isti kao i za njihove nemačke kolege na istim poslovima, uz dogovorenu početnu platu za tada prvi kontingent od 250 radnika na oko 2.300 evra i uz mogućnost rasta zarade nakon polaganja državnog ispita.
Međutim, Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije se na ovaj način pretvorila u puki uslužni servis za besplatno regrutovanje srpskih belih mantila za potrebe nemačkog tržišta rada, a da sebe pritom nije ni najmanje ugovorno zaštitila osim što se rasteretila nezaposlenih medicinara na birou rada poklanjajući ih za džabe stranoj državi. Srbija naime ovim sporazumom nije predvidela niti jednu odštetnu klauzulu za odvođenje školovanih kadrova koji će u budućnosti svoje znanje primenjivati u inostranstvu. S druge strane, Nemačka je praktično osigurala sebi dvostruki dobitak – em je dobila radnike u koje nije uložila ni dinara em joj se deo novca iz njihovih zarada vraća nazad u državnu kasu na konto poreza i doprinosa iz radnog odnosa.
Ali tu nije kraj. Naime, poslednjih meseci poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti su otišli i korak dalje, te su sada neskriveno počeli da vrbuju nesvršene srednjoškolce direktno po učionicama, a sve uz saglasnost direktora škola, neretko i samih roditelja. Štampa prenosi da agencije posećuju kako državne tako i privatne medicinske škole i da učenicima predstavljaju programe za rad i odlazak u Nemačku, nudeći im posao već nakon završetka srednje škole, a uz to je zainteresovanim đacima obezbeđen i besplatan kurs nemačkog jezika. Uglavnom se traže negovateljice i medicinske sestre, đacima se daju flajeri na kojima piše kojoj agenciji mogu da se jave, koji su uslovi, kolika je plata, gde bi mogli da rade. Direktori srednjih škola, koji aminuju ovu hajku po učionicama, navodno prethodno proveravaju da li starački domovi koji nude ovu mogućnost poseduju licence.
Nejasno je da li su nadležno Ministarstvo prosvete i Inspekcija rada upoznati sa ovom praksom pretvaranja škola u agencije za zapošljavanje, ko je ovlastio direktore da izigravaju detektive i zašto naposletku tužilaštvo ćuti iako bi moralo da reaguje po službenoj dužnosti. Zatvaranjem očiju se stvara opasan presedan i više neće biti nikakve razlike između kontroverznih ruskih dečijih kampova na Zlatiboru i vrebanja nemačkih agencija po medicinskim školama u Srbiji. Podjednako danas-sutra nekome može pasti na pamet da među polaznicama, primera radi, srednje frizerske škole krene u pohod na buduće neveste za bugarske neženje ili pak da u beogradskim vrtićima potraži reinkarnaciju Dalaj Lame. I ko će onda moći bilo šta da prigovori?!
Šta nam je činiti?
Nikome ne možemo da zabranimo da ode u inostranstvo u potragu za boljim životom, ali možemo da se potrudimo da ovde stvorimo takve uslove da nove generacije ne požele da odu, a da se vrate oni koji su otišli. Ne možemo kriviti Nemačku za ovakvo stanje stvari. Nemce s punim pravom ne interesuje kakva će budućnost biti u Srbiji kroz pet, deset ili dvadeset godina. Odgovornost za katastrofalno stanje u kojem se nalazi zdravstvo u Srbiji snose svi oni koji su sedeli skršetnih ruku kao i oni koji su radili na njegovom sistemskom urušavanju tokom proteklih godina. Državne bolnice i starački domovi su u otužnom stanju – bez materijala, instrumenata, lekova, bez klime, sapuna i toalet papira, sa odvaljenim malterom sa trošnih zidova nad poluraspadnutim bolničkim krevetima.
Umesto investiranja u zdravstvo, po ministarstvima i javnim preduzećima se upošljavaju nestručni i nesposobni partijski kadrovi čija je jedina zasluga to što su privatno bliski sa vladajućom garniturom. Setimo se guvernerkinog zeta Nemanje Sekickog, koji je 2012. godine, samo dva meseca posle izbora Jorgovanke Tabaković na funkciju prvog čoveka Narodne banke Srbije, postavljen na mesto drugog sekretara ambasade Srbije u Rimu. Ne zaboravimo ni Milu Opalić, koju je za funkciju prvog savetnika i konzula u ambasadi Srbije u Švedskoj preporučilo samo to što je bliska sa Ivicom Dačićem, iako je bez adekvatnog obrazovanja i bez dana staža u diplomatiji. Budžetska izdvajanja za platu jednog konzula u inostranstvu su najmanje 3500 evra, uz dodatnih najmanje 1.500 evra mesečno na ime iznajmljivanja stana, tako da Srbija svakog meseca za SPS miljenicu izdvoji minimum 5.000 evra. Ako misija u inostranstvu traje u proseku između četiri i pet godina, Opalićeva je u svoj džep strpala između 240.000 i 300.000 evra.
Koji je tačan broj takvih Nemanja i Mila koji žive na grbači srpskih poreskih obveznika koji jedva spajaju kraj s krajem? Čemu tri ministra bez portfelja u Vučićevoj vladi ako ne za zadovoljenje partijskih i koalicionih apetita? Čemu Kancelarija za saradnju sa Kinom i Rusijom Tome Nikolića ako već imamo Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo privrede kojima je u opisu nadležnosti da rade na unapređenju saradnje sa inostranstvom? Zašto Poreska uprava trenira strogoću nad kafićima i cvećarama, a pušta strane ambasade u Srbiji da drže lokalne radnike na crno čime nanose enormnu štetu penzionom i poreskom sistemu Srbije?
Novca u budžetu dakle ima i može ga biti još više, ali nema odgovornih i hrabrih političara koji bi opšti interes stavili iznad svojeg ličnog i uhvatili se u koštac sa gorućim problemima. Obrazovanje, zdravstvo i kultura su temelji svakog društva bez kojih je nezamisliva uređena i moderna država koja vodi računa o dobrobiti svojih građana.
Neophodno je dakle da se stane na put pogubnoj praksi poklanjanja srpskih zdravstvenih radnika nemačkom tržištu kao i nezakonitom regrutovanju nesvršenih srednjoškolaca za rad u nemačkim domovima za stare. Štetni sporazum o saradnji sa nemačkom službom zapošljavanja mora biti pod hitno raskinut jer država ne sme biti posrednik u izvozu svojih kadrova ka inostranim tržištima. Nedopustivo je da Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije udovoljava potrebama nemačkog tržišta rada, a da pritom sistemski ne rešava probleme kod kuće. Tako se stvara statistički privid smanjenja nezaposlenosti koji ne odgovara stvarnoj situaciji.
Posredovanje za nemačko tržište rada, kao i za sva druga radna mesta u inostranstvu, treba prepustiti privatnim agencijama koje će biti uredno registrovane kod nadležnih srpskih organa, a ne Nacionalnoj službi za zapošljavanje koja pre svega treba da se bavi kanalisanjem potrebe i potražnje na domaćem tržištu rada. Istovremeno budžetska sredstva, umesto na partijske zetove i elitne metrese, treba usmeriti na poboljšanje uslova u zdravstvenim ustanovama, dok bi se rigoroznom i neselektivnom kontrolom i naplatom poreza i doprinosa od velikih dužnika omogućilo povećanje plata medicinskim radnicima.
Jasmina Stojanović
OO DJB Zvezdara
Ovo je alarmantno. Za par godina nece imati ko da nas leci, jer stariji lekari i sestre idu i penziju mladji i srednjih godina u inostranstvo. Mladi ljudi upisuju najvise fakultete sa kojima mogu sto brze u inostranstvo kao IT, elektrotehnika, medicina….
Odlican tekst,Jasmina, i vrlo vazna tema.Treba izneti porazavajuce podatke koliko je lekara bilo u Lekarskoj komori Srbije pre 7-10 godina,a koliko ih je sada,vrlo se lako moze izracunati za koliko godina nece imati ko da nas leci .Mom rodjaku koji ima par godina pred penziju nude 3000 eura da radi u Slovackoj,dvojica njegovih kolega koji rade isti posao takodje su pred penzijom, i nece imati ko da ih zameni,njihov posao u tom gradu nece vise imati ko da obavlja.Pritom sam negde procitala podatak da Slovacka sama ima veci Bdp od zbira Bdp-a Srbije,CG,Bih,Makedonije i Albanije,kako cemo mi da placamo strane lekare,a teramo svoje, kojim parama? Sto se ostalog medicinskog osoblja tice,treba samo pogledati koliki se prosek ocena trazi za upis u srednje medicinske skole, jos malo pa ce dostici moguci maksimum.
Ima puno ljudi koji hoce da ostanu u svojoj zemlji,ali ne mogu, ne daju im
Sve to što Vi i Vaši ljudi pišete je tačno. Ima nas koji to razumemo. Međutim, bojim se da nas nema dovoljno da donesemo bilo kakve promene. Prosto, premalo nas je ostalo. Onih koji ne razumeju je više. Promene mogu doći jedino ako njima otovirte oči, a oni ovakve vaše tektove ne mogu razumeti. Razmislite o nekom primitivnijem obraćanju.
Dosta netačnih informacija u tekstu.
Gorane, voleli bismo da čujemo šta je netačno od informacija iznetih u tekstu?
I sa moje strane, dosta netacnih informacija. Posebno o visini plate za lekare i medecinsko osoblje. Posebno bode oci objasnjenje kako se lako “nostrifikuje”diploma u Nemackoj. Ovde se prvo ide na takozvanu neplacenu hospitaciju, Prije toga mora se dobiti boravisna dozvola u D a jos prije toga da bi se dobila boravisna dozvola treba dobiti kontrakt od bolnice za hospitaciju. Za vreme hospitacije se predaju svi dokumenti za nostrifikaciju i traje najmanje tri meseca dok se dobije odgovor i to ako je sve u redu i potpuno. Potom se polaze strucni medecinski nemacki jezik. Posle uspesnog polaganja medecinskog jezika (izuzetno tesko) dobija se BE ili privremena dozvola za rad na najvise dve godine. Potom zaposlenje u bolnici gde ste bili na hospitaciji uglavnom. Sledeca stavka je ulaganje molbe za aprobacioni ispit ili daleko najtezi ispit u Nemackom skolstvu. Komisija od tri do pet spcijalista ispituje recimo lekara iz Srbije citav dan pitanja koja se uce od prve pa do seste godine univerziteta. Ljudi padaju kao kruske bez obzira na znanje i iskustvo. Jedni nacin je intezivan rad za vreme BE na internim i hirurskim odlenjima bolnice i pripreme kroz razne turbo specijalizovane kurseve od trajanju od jednog do 3 meseca i to sve uz rad. Kostanja i do 5000 evero po kursu. Posle polozene aprobacije lekar iz Srbije postaje konacno lekar u Nemackoj. Znaci nije tako lako i Srbija u bilo kom smislu nema uticaj na ove dogadjaje. Nemci prije svega vrbuju lekare i medecinare po EU drzavama i njima recimo romunima, bugarima, madjarima cesima itd aprobacija nije potrebna samo polaganje nemackog strucnog jezika. Inace sve ukupno uz malo srece traje i do dve godine a ponekad i duze. Toliko
Potpuno ili jako slicno za medecinsko osoblje. nesto lakse za negovatelje ali se jos uvek mora poloziti kurs.
Sta se u Jasmininom tekstu kosi sa informacijama koje ste izneli,da bi izneli tako tesku optuzbu da su iznete neistinite informacijame.Nije zena ni rekla da je lako,nije se ni bavila tom temom,da li ste vi uopste procitali ovaj tekst?
Koliko vidim ovo nisu optuzbe nego reakcije koje se odnose na deo teksta koji se ne podudara sa realnom situacijom.
A koja je realna situacija?
Moram da vam skrenem pažnju da se tekst uopšte ne bavi time na šta vi stavljate akcenat. Nas intersuje stanje zdravstva u Srbiji i odliv lekara ka Nemačkoj. Kako lekari i medicinske sestre polažu ispite i uče nemački jezik je irelevantno sa stanovišta ove analize. Mi ne nudimo vodič za uspešnu integraciju u nemačko zdravstvo već tražimo uzroke, analiziramo stanje i nudimo rešenje za problem u srpskom društvu i zdravstvu. Iz vašeg komentara se naslućuje da ste iz struke pa verovatno otuda ta ” uska ostrašćenost”.
U Nemackoj ima , u odnosu na druge drzave, najmanje Srpskih lekara i drugog medecinskog osoblja.
Postovana, jedan sam od lekara koji planira po zavrsetku ucenja jezika da napusti zemlju.
Ovde, premda sam bio korektan student i sa 24 godine diplomirao na medicinskom fakultetu,
osim mukom stecenog radnog staza u privatnoj klinici od ukupno 1 godine i desetina odbijenica za poziciju
u bilo kojoj drzavnoj zdravstvenoj ustanovi, nemam bas nista. Sto je najvise porazavajuce, nemam pravo ni
na besplatno zdravstveno osiguranje, obzirom da zivim sa roditeljima koji su oboje u radnom odnosu. Na
vise mesta na koje sam pitao za buduce konkurse, odgovorili su mi “ma, znate kako se ovde dolazi do posla”.
NE ZNAM KAKO SE DOLAZI! Ako se tako dolazi, ovu zemlju nece spasiti od bede i bolesti ama bas niko. Ko
to samo ima smelosti i hrabrosti da zaposli lekara po politickoj ili rodbinskoj liniji umesto najboljeg na konkursu?
Pa zar posle svakog takvog zaposlenog gradjani ostaju uskraceni za, u datom momentu, najbolju zdr. negu i savet?
JA NEMAM SAVESTI da se tako igram sa vasionom i nekom lekaru boljem od sebe UKRADEM radno mesto, i svim
gradjanima koje bih tad lecio i ugrozim im zdravlje. ZASTO ONDA TO RADE LJUDI U POLITICI? ZASTO PISETE O
OVOJ TEMI KAO DA NI VASA STRANKA NE BI TO RADILA CIM SE DOTAKNE VLASTI? Srbi su problem, ljudi koji ovde
zive, gramzivi oduvek, temperamentni i s tim genom koji mozda jos od Turaka vucemo.
Elem, zato sto smo takvi i sto ne idemo u crkve, zato stradamo.
Auf wiedersehen!