Blog

Trudnoća i porođaj u Srbiji 6: Intenzivna nega, dan treći

I bi noć. I svanu novi dan.

Treći na Odeljenju intenzivne nege.

Do vizite, pričasmo o burecima, pečenim prasićima i jagnjetini, a posle vizite došlo na red da kukamo koju šta boli. To uzajamno kukanje bar odvraća od plakanja, da ne dehidriramo skroz. Baš dok smo razrađivale temu bezobraznih i drskih Amerikanaca kojima nije dovoljno bilo što su nas bombardovali, nego nam uvaljujuju kojekav otpad (možda i nuklearni?) s etiketom “donacija” (a možda su i lokatori?), naiđe opet moj anesteziolog.

“Kako je danas, Branka, jel’ bolje? Ima li bolova?”

“Ma, kakvih bolova, doktore, nema bolova uopšte. Kažem Vam, svaka mu čast onome ko izmisli ovaj epidural. Doduše, bole me leđa, ali tu epidural ne može da pomogne. Kičmu iskrivismo svi spavajući u polusedećem položaju.”

“Pa, što ne spustite krevete u horizontalni položaj?”

“Pa, sestra kaže da ne može. Evo, vidite, ovi dugmići uopšte ne rade.”

“A jeste li uključili krevete u struju?”

“Kakvu struju?”

Moj anesteziolog se saginje, virka ispod kreveta, i odatle izvlači gajtan. Uključuje krevet u struju. Oprezno počinjem da pipkam dugmiće. Krevet se iznenada transformiše u svemirski brod!

“Jao, jel’ možete i meni, molim vas!”, kuka žena do mene.

“I meni, i meni!” spopadoše mog anesteziologa i ostale žene.

On ide, nesrećnik, od kreveta do kreveta i uključuje nas sve u struju.

“Pa, dobro, zašto je nama sestra rekla da kreveti ne rade, da su pokvareni?” pitam ja njega.

On me gleda i sleže ramenima. Ubrzo potom odlazi, izgovarajući se da mora da opere ruke od prašine i paučine koje je nahvatao tražeći gajtane pod krevetima.

Ja se zasitih od plakanja, i reših da krenem u akciju. Smislila Branka da lepo ustane, i da ode da si nađe svoje dete. Za razliku od drugih žena, koje su umirale od bolova, zahvaljujući epiduralu ja sam toga bila pošteđena, pa i relativno pokretna. Ako zanemarimo to što su me za krevet vezali s jedne strane infuzijom, a s druge urinarnim kateterom. Ipak, videvši kako se druge žene dovijaju, i ja stavljam kesu s infuzijom u jedan, a kesu s urinom u drugi džep bade mantila, i laganim, sitnim koracima izlazim na hodnik. Žene iz sobe mi rekoše da je neonatologija odmah tu, pored. Vidim hodnik koji vodi do nje, ali vrata su zaključana. Dalje se ne može. Verovatno moram uz stepenice na gornji sprat, pa da dođem s druge strane. Kud ću, to već ne smem, nisam sigurna da i mogu sama uz stepenice…

U sred tog razmišljanja, prepade me iznenadna dreka sestre koja se stvorila, čini mi se, niotkuda:

“Gde si ti pošla?! Vraćaj se nazad u krevet, momentalno! Hoćeš da mi se onesvestiš ovde na sred hodnika, pa posle ja da budem kriva?!”

“Ali, meni je moj anesteziolog rekao da moram da šetam!”, opsetih se spasonosnog opravdanja.

“Ma, kakva šetnja, vraćaj se u krevet kad ti kažem!”

Lagano se vraćam u sobu, a sestra me u korak prati, da se uveri da neću da zavijem za krivinu dok ne gleda. Koristim priliku da je preispitam za sve što mi do tada nije bilo jasno:

“Recite mi, molim vas, jel’ možete da mi skinete ovaj urinarni kateter. Meni to uopšte ne treba, ja sam uverena da ja mogu sama da piškim, bez ikakvih problema.”

“A šta ako ne budeš mogla, pa posle moram da ti ga vraćam?”

“A zašto uopšte moramo da nosimo te katetere?”

“Bolnički protokol je takav.”

“Dobro, a zašto je takav, mislim šta time postižete, zbog čega je to tako?”

“Tako merimo količinu tečnosti koju izbacujete iz organizma.”

“Pa, zar nema neki drugi način da to izmerite?”

Na ovo pitanje uopšte i ne dobijam odgovor.

Već smo stigle nazad na odeljenje i ona razvrstava moje okove (kesu s infuzijom i urinom) gde treba, vezujući me njima ponovo za krevet. Bade mantil mi konfiskuje i odnosi na čiviluk koji je udaljen desetak metara – da mi ne bi ponovo pala na pamet kakva glupost tipa šetnje.

Malo zatim, u prostoriju uvoze na kolicima ženu koja je obeznanjena. Diše nepravilno, bunca, u polusvesnom stanju je. Žena koja leži do mene kaže mi da sam upravo tako ja izgledala kada su me dovezli. Novopridošlicu parkiraju u samo dno prostorije. Ona je na krevetu okrenuta na bok, licem prema zidu. Gledam kako se nad nju nadvija doktorka koja je bila u pratnji, i čujem kako joj se obraća:

“Biće sve u redu. Bićete dobro.”

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

“Ali beba nije dobro.”

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

“Čujete li me? Beba nije dobro!”

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

“Čujete li me? Beba je umrla.”

Izgovorivši to, doktorka se okreće i izlazi iz sobe. Žena iz ćoška sobe se ne pomera, ne čuje, čini mi se da ni ne diše. Mi žene se zgledamo dok nam svima suze naviru na oči.

Odjednom me hvata panični strah. Tresem se. JA MORAM DA VIDIM MOJE DETE! SAD I ODMAH! Šta ako je umrlo??! Šta ako su me lagali??! Šta ako su ga zamenili s nekim drugim??! Šta ako su ga prodali nekome??! Ništa im ne verujem! To nisu ljudi, to su monstrumi!

“Sestro!!!” urlam, “Donesite mi moje dete, odmah! ODMAH!!”

Počinjem da ridam, da jecam, da vrištim. Nalazim se pred nervnim slomom. Sestre dozivaju dežurnu doktorku. Opet je u smeni ona fina, od prve noći. Smiruje me, teši me, obećava mi da će mi doneti moje dete. Verujem joj. Smirujem se. Čekam.

I konačno, eto moga sina… Unose ga na Odeljenje, a meni se oči pune suzama, pa ih brišem jer od njih ne mogu ni da ga vidim, ali one nezaustavljivo nadolaze još i još i još… Pružam ruke, tražim da mi daju moje dete. Ne daju mi. Mogu samo da ga pogledam, ali ne i pipnem. A ja ga od suza ne vidim. Brišem ih, one nadolaze, ja opet brišem… i tepam mu, mojoj ljubavi jedinoj, sreći majkinoj, koga sam 9 meseci tako željno iščekivala da ga zagrlim i poljubim.

Posle pet minuta ga odnose, ostavljajući mi rašireni zagrljaj prazan.

Ostatak dana prolazi mi u polovičnom transu. Plačem non-stop, a najviše kad mi pogled skrene u ćošak gde leži žena koja je izgubila bebu. Ja sutra idem na odeljenje baby-friendly gde će moj sin biti pored mene 24 sata dnevno, a ona će kući bez deteta koje je željno iščekivala. Ako je uopšte i shvatila da je izgubila dete.

Pokušavam da spavam, da što više i što duže spavam, da što pre dođe sutra.

SUTRA. SUTRA. SUTRA.

Nastavak:
Trudnoća i porođaj u Srbiji 7: Bejbi frendli

Dosta je bilo

Dosta je bilo

Komentariši

Klikni ovde da postaviš komentar