Izvor: Danas
Kada vas u moru šunda srpskog marketinga i raspevanih reklama za banke i uloške u stilu bolivudske produkcije, sa TV ekrana trgnu i svojom lepotom očaraju briljantne i produkcijski besprekorne reklame američke ambasade u Srbiji „Vi ste svet“, zatvorite oči i načuljite uši na ono što narator priča.
Smatram da ova kampanja, kao mali, ali sastavni deo veće, geopolitičke i lobističko-diplomatske mašinerije, za cilj ima pripremu i privikavanje javnog mnjenja u Srbiji na odvajanje Kosmeta kao sastavnog dela njene teritorije.
To se sasvim jasno da zaključiti iz niza pametno upakovanih, ali jasno izgovorenih poruka i ideja da dostojanstvo nacionalnog identiteta nikako ne treba vezivati za veličinu teritorije jedne države, nego isključivo za doprinos njenih građana današnjoj civilizaciji kroz nauku, umetnost, kulturu, sport i sl.
Čak se u jednoj od tih reklama na pitanje „Kada za državu možemo da kažemo da je velika?“ nakon niza opštih mesta, u 14. sekundi direktno odgovara sa: „Možda bi veličina države ipak trebalo da se meri onim što njeni građani daju svetu“, dok se u drugoj, pod kapom herojstva, izjednačavaju strani agresor i domaći branilac.
Ovo se, sasvim slučajno, savršeno uklapa u već isprobanu neoimperijalističku filozofiju gde saveznik dobija veoma konkretnu vojnu, ekonomsku i diplomatsku pomoć, dok se neprijatelj zadovoljava tapšanjem po ramenu i komplimentima koji ne koštaju ništa.
Od prve do poslednje, u reklamama vidimo klimaks gradaciju, postepenost sličnu onoj strategiji sporog kuvanja žabe, tako da žaba na kraju, kada je već kasno, ni ne shvati da je skuvana.
Međutim, 7. decembra objavljena je nova reklama, koja će, nadam se, osvestiti žabu.
Ovog puta je za opisane ciljeve na najperfidniji mogući način iskorišćen veliki srpski pisac, Borislav Pekić. Citat iz reklame:
„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.“
Tradicionalno naivnom i običajno dobronamernom – našem čoveku, stvara se iluzija da je ovo izgovorio sam Pekić, u čemu je onda problem?
Ko je jedan običan Srba da se suprotstavi rečima svog velikog sugrađanina Borislava Pekića?
Problem je u tome što je ovo izgovorio profesor Konrad Rutkovski, fiktivni lik iz Pekićevog epistolarnog romana „Kako upokojiti vampira“.
Izvrsni intelektualac, humanista i profesor istorije, ali i bivši oficir ozloglašenog nacističkog Gestapoa.
Lik od kojeg se sam Pekić dvostruko distancirao umećući „priređivača“ koji naslovljava Konradova pisma između sebe kao pisca i Konrada kao junaka.
Konrad sporni citat izgovara u svom 26. pismu koje se zove „Kako je profesor Rutkovski prodao dušu đavolu ili S one strane dobra i zla“, gde parafrazira Ničeovog Zaratustru.
Pismo predstavlja samu kulminaciju paklene mešavine nihilističkog nagona, sukoba sa samim sobom i pokušaja pronalaženja opravdanja, jer je i lik sam, makar sopstvenim kukavičlukom i nesuprotstavljanjem, doprineo izgradnji jedne totalitarne varvarske zamisli na tlu civilizovane Evrope, koja je za posledicu imala nepregledna mora ljudskih leševa.
Poredi li to američka ambasada nas Srbe, njihove saveznike u oba svetska rata, sa nacistima?
Za jednog intelektualca i bivšeg gestapovca je sasvim razumljiv (ali ne i opravdan) pokušaj samoporicanja i zaboravljanja prošlosti, međutim, ovakav model razmišljanja je vrlo opasno tek tako preslikavati u propagandne svrhe na druge narode i druge istorijske okolnosti.
Bilo da je ovo poređenje napravljeno svesno, namerno i pod punom odgovornošću, bilo da je došlo do površnog i brzopletog istraživanja tima scenarista koji su pravili reklamu, jedva čekajući da se uhvate za prvi citat iz pera nekog srpskog velikana koji im ide na ruku – oba slučaja predstavljaju manipulaciju par excellence, povredu časti i potencijalni materijal za tužbu.
To se, naravno, neće desiti, jer naše Regulatorno telo za elektronske medije ne kažnjava čak ni naizgled sporadično, a u stvari, u svojoj sporadičnosti uporno prikazivanje mape Republike Srbije bez Kosmeta, kako na Javnom servisu, koji važi za režimski, tako i na ostalim kanalima koji slove za opozicione.
Očekivati suprotstavljanje američkoj ambasadi koja svoje reklame emituje čak i po dva puta u istom reklamnom bloku je u najmanju ruku naivno.
Stoga bih ponudila jedan besplatan savet Ambasadi SAD u Beogradu.
Borislav Pekić, slavni srpski pisac, demokrata, disident i veliki patriota, prošlost je promišljao na način malo komplikovaniji od vaše namerne ili nespretne interpretacije; način metafizički, uviđajući neraskidivost i jedinstvo prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Da ste zaista želeli, mogli ste umesto jednog od mnogih fiktivnih likova iz piščevog bogatog opusa, citirati direktno njega, samog pisca, navodeći njegove reči, iz njegovog intervjua, a intervju ste mogli naći u izdanju Službenog glasnika „Zlatno doba dijaloga“:
„Nemati prošlost je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.“
Jeste da bi za manipulaciju ovim citatom bilo potrebno nešto više umešnosti i truda, boljeg pakovanja u odgovarajući kontekst, ali verujem da biste i u tome uspeli.
Isidora Smolović
Komentariši