Постати члан неке политичке организације – странке или групе грађана у садашњој Србији није нешто за шта просечан човек у својој околини добија подршку, већ пре неверицу, чак и прекор.
У случају да је у питању владајуће странка, то изазива разумевање, јер се подразумева да се тим чином решавају разна егзистенцијална питања као на пример посао – у смислу запослења или у смислу стицања. Или притајени презир јер су ти “подразумевани” разлози у корену непоштени. Притајен јер у сваком постоји мањи или већи страх од власти.
У случају, да је у питању опозициона организација, то пак изазива поруке узалудности, немоћи и безнађа. Слику о томе шта се догађа око нас, добијамо из контаката са нашом непосредном околином. На послу, у породици, на дружењу са пријатељима, родбином и из средстава информисања.
Свако данас зна колико су наша средства информисања, у ствари средства пропаганде, где можете да добијете врло мало информација, а пуно дисквалификација и етикетирања. Чак и кад то знамо, нисмо имуни од утицаја истих.
У неком нормалном времену и простору, било би логично да би једна доказана лаж у вестима била довољна да битно смањи кредибилитет тог медија. Међутим, са појавом таблоида у поплави очигледно лажних вести једна истинита је довољна да буде доказ да су и очигледне лажи можда истина.
Садашња власт је увела релативизацију свега као основу своје реторике и политике. Када јој на основу јасних и лако доказивих чињеница предочиш да је нешто украдено-корумпирано, она нема потребу да даје контрааргументе, него релативизује тиме што стално понавља да је претходна власт више крала. Ни у једној ствари, размени аргумената ми сад немамо јасан епилог. Неку опште прихваћену истину. Једна од последица тога је да свако има неку своју истину до које долази не на основу проверених чињеница већ на основу интуиције, осећаја и јако је тешко да се појави нека већа група истомишљеника која би се удружила у политичку организацију. Зато је огромна већина људи ван било каквог политичког ангажовања, чак и у виду најосновнијег – гласања.
Власт је бахата и не осећа потребу да одговори на чињеницама добро поткрепљене примедбе опозиције, што парадоксално доводи до тога да тиме фрустрирана опозиција често користи све више тешких речи, а све мање јаких аргумената и све мање конкретних предлога решења.
Политиком сам почео да се бавим сада, скоро тачно на свој 50 рођендан. На неки начин остварио сам се на личном плану – имам малу складну породицу. Материјалном – живимо у свом стану, возимо своја кола. Пословном – власник сам самосталне радње више од 10 година. Баш та пословна страна научила ме је да је за успех на крају потребно пуно победа и пуно пораза.
Одлучио сам да дам свој допринос у борби за нешто у шта верујем да ће донети неки напредак, наоружан стрпљењем, животним и пословним искуством и чврсто решен да у томе истрајем. У ГГ ДЈБ сам нашао оно што је мени битно, што ми одговара. Свако то може да прочита у програму, а ја ћу да истакнем само једну ствар – да је Србији потребан систем, а не вођа. Систем се заснива на увођењу реда у свим сферама живота. Поред тога, нашао сам и људе који разумеју да и ако се у нечему не слажемо нисам против њих, нити они против мене, да спроводимо и поштујемо одлуке које већином гласова донесемо, чак и онда када се лично не слажемо у потпуности. Укратко она атмосфера коју желим да постоји у средини у којој живимо већ у великој мери постоји у ДЈБ.
За сада сам научио, на самом почетку, да бављење политиком тражи и време, али и знање. Шта год да се из тога изроди у сваком случају ћу пуно да научим и надам се да ћу нешто успети и ја да научим људе око себе. Та размена мишљења, дијалог међу нама доводи до тога да сваки пут дођемо до квалитетнијег решења. Тај напредак буди у мени оптимизам у нашој тмурној стварности.
Нови члан ГГ ДЈБ – Зрењанин
Дипл. машински инжењер и предузетник Никола Млађеновић
Коментариши