Postati član neke političke organizacije – stranke ili grupe građana u sadašnjoj Srbiji nije nešto za šta prosečan čovek u svojoj okolini dobija podršku, već pre nevericu, čak i prekor.
U slučaju da je u pitanju vladajuće stranka, to izaziva razumevanje, jer se podrazumeva da se tim činom rešavaju razna egzistencijalna pitanja kao na primer posao – u smislu zaposlenja ili u smislu sticanja. Ili pritajeni prezir jer su ti “podrazumevani” razlozi u korenu nepošteni. Pritajen jer u svakom postoji manji ili veći strah od vlasti.
U slučaju, da je u pitanju opoziciona organizacija, to pak izaziva poruke uzaludnosti, nemoći i beznađa. Sliku o tome šta se događa oko nas, dobijamo iz kontakata sa našom neposrednom okolinom. Na poslu, u porodici, na druženju sa prijateljima, rodbinom i iz sredstava informisanja.
Svako danas zna koliko su naša sredstva informisanja, u stvari sredstva propagande, gde možete da dobijete vrlo malo informacija, a puno diskvalifikacija i etiketiranja. Čak i kad to znamo, nismo imuni od uticaja istih.
U nekom normalnom vremenu i prostoru, bilo bi logično da bi jedna dokazana laž u vestima bila dovoljna da bitno smanji kredibilitet tog medija. Međutim, sa pojavom tabloida u poplavi očigledno lažnih vesti jedna istinita je dovoljna da bude dokaz da su i očigledne laži možda istina.
Sadašnja vlast je uvela relativizaciju svega kao osnovu svoje retorike i politike. Kada joj na osnovu jasnih i lako dokazivih činjenica predočiš da je nešto ukradeno-korumpirano, ona nema potrebu da daje kontraargumente, nego relativizuje time što stalno ponavlja da je prethodna vlast više krala. Ni u jednoj stvari, razmeni argumenata mi sad nemamo jasan epilog. Neku opšte prihvaćenu istinu. Jedna od posledica toga je da svako ima neku svoju istinu do koje dolazi ne na osnovu proverenih činjenica već na osnovu intuicije, osećaja i jako je teško da se pojavi neka veća grupa istomišljenika koja bi se udružila u političku organizaciju. Zato je ogromna većina ljudi van bilo kakvog političkog angažovanja, čak i u vidu najosnovnijeg – glasanja.
Vlast je bahata i ne oseća potrebu da odgovori na činjenicama dobro potkrepljene primedbe opozicije, što paradoksalno dovodi do toga da time frustrirana opozicija često koristi sve više teških reči, a sve manje jakih argumenata i sve manje konkretnih predloga rešenja.
Politikom sam počeo da se bavim sada, skoro tačno na svoj 50 rođendan. Na neki način ostvario sam se na ličnom planu – imam malu skladnu porodicu. Materijalnom – živimo u svom stanu, vozimo svoja kola. Poslovnom – vlasnik sam samostalne radnje više od 10 godina. Baš ta poslovna strana naučila me je da je za uspeh na kraju potrebno puno pobeda i puno poraza.
Odlučio sam da dam svoj doprinos u borbi za nešto u šta verujem da će doneti neki napredak, naoružan strpljenjem, životnim i poslovnim iskustvom i čvrsto rešen da u tome istrajem. U GG DJB sam našao ono što je meni bitno, što mi odgovara. Svako to može da pročita u programu, a ja ću da istaknem samo jednu stvar – da je Srbiji potreban sistem, a ne vođa. Sistem se zasniva na uvođenju reda u svim sferama života. Pored toga, našao sam i ljude koji razumeju da i ako se u nečemu ne slažemo nisam protiv njih, niti oni protiv mene, da sprovodimo i poštujemo odluke koje većinom glasova donesemo, čak i onda kada se lično ne slažemo u potpunosti. Ukratko ona atmosfera koju želim da postoji u sredini u kojoj živimo već u velikoj meri postoji u DJB.
Za sada sam naučio, na samom početku, da bavljenje politikom traži i vreme, ali i znanje. Šta god da se iz toga izrodi u svakom slučaju ću puno da naučim i nadam se da ću nešto uspeti i ja da naučim ljude oko sebe. Ta razmena mišljenja, dijalog među nama dovodi do toga da svaki put dođemo do kvalitetnijeg rešenja. Taj napredak budi u meni optimizam u našoj tmurnoj stvarnosti.
Novi član GG DJB – Zrenjanin
Dipl. mašinski inženjer i preduzetnik Nikola Mlađenović
Komentariši