Најбољи опис актуелних дешавања у Новом Саду дао је још 1880. године Достојевски у „Великом инквизитору“.
Данас је Нови Сад сличан Севиљи XVI века како ју је описао великан књижевности:
Страховлада инквизиције свакодневно на ломачу одводи на десетине и стотине неистомишљеника, под плаштом чувања вере, а уствари ради очувања сопствених позиција.
На челу моћне католичке цркве, и на челу инквизиције, налази се старац од 90 година, моћни Кардинал, Велики инквизитор, господар живота и смрти грађана Севиље, кога свуда прате његови мрачни помоћници и слуге и света стража.
Достојевски га описује, изеђу осталог као: високог и правог, из чији очију избија жар као ватрена искирца, бескрвних, модроплавих уста.
На његов један покрет, стража креће у беспоговорно извршавање наређења Великог инквизитора а грађани, научени на покорност, се склањају са пута, погнутих глава до земље.
Са онима које означи као противнике обрачунава се тако што их „испитује“ на начин да сам оптужује, доказује, закључује и пресуђује у дугом монологу док оптужени ћути и чека већ извесну пресуду, јер нема могућност да се брани.
Ових дана, нажалост, сведочимо још једној епизоди инквизиторског односа режима према Новосађанима.
Прогон и етикетирање неистомишљеника, претње силом, хушкање покорних на непокорне, подизање тензија и изазивање страха су реалност Новог Сада под влашћу СНС-а и његових сателита. И поново су, опет нажалост, мета забринут, спонтано организовании појединци, чији је ваљда једини грех што имају различито мишљење које угрожава режимске, високоризичне, финансијске конструкције.
Велики напор власти да се обрачуна са грађанима на Шодрошу, и енергична реакција полиције, уколико би била усмерена ка решавању нагомиланих животних проблема би, врло вероватно, од Новог Сада и Србије могли да направе место у ком се лепо и радо живи. Одговор на кризу, чиме код да је узрокована, не сме бити насиље и агресија.
Тада би, можда, искорачили из мрака средњевековне, инквизиторске Севиље, и кренули ка цивилизованом, демократском друштву у ком, у институционалним оквирима, носиоци власти равноправно разговарају и са неистомишљеницима. У друштву које верује у културу дијалога уместо у бесконачне монологе, у ком заиста постоји општи интерес а не само партијски, у ком не постоји један који је увек у праву а сви други који другачије мисле греше, у ком се признаје и прашта, јер је грешити људски…
„Доста је било“
Градски одбор Нови Сад
Коментариши