Najbolji opis aktuelnih dešavanja u Novom Sadu dao je još 1880. godine Dostojevski u „Velikom inkvizitoru“.
Danas je Novi Sad sličan Sevilji XVI veka kako ju je opisao velikan književnosti:
Strahovlada inkvizicije svakodnevno na lomaču odvodi na desetine i stotine neistomišljenika, pod plaštom čuvanja vere, a ustvari radi očuvanja sopstvenih pozicija.
Na čelu moćne katoličke crkve, i na čelu inkvizicije, nalazi se starac od 90 godina, moćni Kardinal, Veliki inkvizitor, gospodar života i smrti građana Sevilje, koga svuda prate njegovi mračni pomoćnici i sluge i sveta straža.
Dostojevski ga opisuje, izeđu ostalog kao: visokog i pravog, iz čiji očiju izbija žar kao vatrena iskirca, beskrvnih, modroplavih usta.
Na njegov jedan pokret, straža kreće u bespogovorno izvršavanje naređenja Velikog inkvizitora a građani, naučeni na pokornost, se sklanjaju sa puta, pognutih glava do zemlje.
Sa onima koje označi kao protivnike obračunava se tako što ih „ispituje“ na način da sam optužuje, dokazuje, zaključuje i presuđuje u dugom monologu dok optuženi ćuti i čeka već izvesnu presudu, jer nema mogućnost da se brani.
Ovih dana, nažalost, svedočimo još jednoj epizodi inkvizitorskog odnosa režima prema Novosađanima.
Progon i etiketiranje neistomišljenika, pretnje silom, huškanje pokornih na nepokorne, podizanje tenzija i izazivanje straha su realnost Novog Sada pod vlašću SNS-a i njegovih satelita. I ponovo su, opet nažalost, meta zabrinut, spontano organizovanii pojedinci, čiji je valjda jedini greh što imaju različito mišljenje koje ugrožava režimske, visokorizične, finansijske konstrukcije.
Veliki napor vlasti da se obračuna sa građanima na Šodrošu, i energična reakcija policije, ukoliko bi bila usmerena ka rešavanju nagomilanih životnih problema bi, vrlo verovatno, od Novog Sada i Srbije mogli da naprave mesto u kom se lepo i rado živi. Odgovor na krizu, čime kod da je uzrokovana, ne sme biti nasilje i agresija.
Tada bi, možda, iskoračili iz mraka srednjevekovne, inkvizitorske Sevilje, i krenuli ka civilizovanom, demokratskom društvu u kom, u institucionalnim okvirima, nosioci vlasti ravnopravno razgovaraju i sa neistomišljenicima. U društvu koje veruje u kulturu dijaloga umesto u beskonačne monologe, u kom zaista postoji opšti interes a ne samo partijski, u kom ne postoji jedan koji je uvek u pravu a svi drugi koji drugačije misle greše, u kom se priznaje i prašta, jer je grešiti ljudski…
„Dosta je bilo“
Gradski odbor Novi Sad
Komentariši