Ауторски текст Људска права

Добровољачка – блог Саше Радуловића из 2012.

Кухиња и њена тераса у нашем стану су гледале на Добровољачку улицу. Ни тридесет метара далеко. Преко ње сам прешао готово сваки дан прве половине свог живота барем два пута. Често и десет пута. До школе, до трафике, до самопослуге, до реке, у град.

Ово је лична прича. Ово није политичка прича. Осећам гађење и презир према свима који од личних прича праве политичке.

Одрастање је било лепо. Било је скромно. Помало тесно. Али пре свега лепо. Родитељи су завршили факултете у Београду и у духу времена шездесетих, без икакве задршке, променили град. И моји, и родитељи многих пријатеља, и родитељи моје супруге. Могао је бити и било који други град. Није било важно.

И нисмо се делили. По било ком основу. Чак ни по материјалном, а камоли неком другом. Било је само важно ко си, не од кога си. Поштовали смо обичаје комшија, као што су и они поштовали наше. И као клинци фурали неку своју фурку. Слушали смо Азру и ЕКВ, Булдожер и Казалиште, Clash и Headse. И није нас интересовала политика. Интересовао нас је живот и лепе ствари у њему. Ово све је почело да се мења крајем осамдесетих година.

Земљу сам напустио крајем осамдесетих. Постала је тесна. Моја породица није. Моји пријатељи нису. Они су то почели да раде после маја 1992.

Мој отац је био лекар. Начелник санитета друге армијске области. Убијен је у санитетском возилу, на предњем седишту, трећег маја 1992. године хицем у главу из непосредне близине. На 150 метара од стана у којем сам одрастао и у коме смо живели 25 година, у улици коју сам прешао хиљаде пута, на месту поред кога сам прошао хиљаде пута. И као да су се уплашили мало од тога и од призора, нису реаговали када је возач инстинктивно стао на гас и успео да се поред свих пробије и прође, и поред унпрофоровог возила изађе из обруча и стигне до војне болнице.

Мајка је побегла из стана. Чула је да се нешто десило. Није знала шта. На 150 метара од стана. Само тешка и туробна слутња као тона на грудима. Комшије нису хтеле ништа да кажу. Само су гледале на страну. У стану су остале све личне ствари. Документи. Све породичне фотографије. Филмови са летовања. Они који су се касније уселили су све или бацили или разменили са неким другим. Ништа није остало.

После пар дана трагања, очево тело је пронашла у војној болници. Око дозволе и транспорта тела за Београд су морали преговарати. Трајало је данима. Тело је примио доктор Станковић на ВМА. Мајци нисам дао да оцу види лице. Мислим да не би поднела. Само му је држала руку. И плакала.

Сви злочини су индивидуални. Зна се ко је смислио и планирао ратни злочин у Добровољачкој, и шта је хтео да постигне. Зна се и ко је извршио смишљено, ко је издао нарађење и ко је повукао окидач. За сваког човека који је убијен.

Један злочин не поништава други нити га чини мање злочином. Ако у разговор о једном злочину уводите други као противтежу, нисте човек.

Ко год изврши злочин, без обзира на то колико „узвишен“ му је циљ, је злочинац. Без обзира на вашу борбу и политику, злочин је злочин.

Без обзира на то ко сте, злочин захтева казну. Казну спроводи друштво. Не само због жртава и њихових породица, већ прво и превасходно због себе. Да би могло да се зове друштво. У противном, нисте друштво.

Ако вам требају корумпирани међународни „тужиоци“ да процесуирате злочинце у властитим редовима, нисте друштво. Постоје нека друга имена за то шта сте. Ако се сакривате иза корумпираних међународних „тужилаца“ и мислите да је у интересу вашег друштва да се злочин не казни, нисте друштво.

Сакривати злочин је злочин. Ако то не знате, нисте човек.

Саша Радуловић
председник покрета „Доста је било“

Саша Радуловић

Саша Радуловић

Рођен 1965. године. Одрастао у Сарајеву где завршио основну и средњу школу и Електротехнички факултет 1989. године, смер аутоматика и електроника. Након дипломирања добио је посао у Сименсу у Немачкој где је радио на нуклеарним електранама. Каријеру је 1993. наставио у Канади и САД где је био је активни учесник бума Силицијумске долине. У Србију се вратио 2005. године.

Са Верицом Бараћ и Мирославом Миленовић борио се против корупције и радио на случајевима 24 пљачкашке приватизације. Био је финансијски експерт тужилаштва за стечај и берзу, држао тренинге за тужиоце и полицијске инспекторе за привредни криминал. Пет месеци био је министар привреде у Влади Србије и за то време спречио пљачку браћеВучић, Синише Малог, Млађана Динкића, који су наставили тамо где је Тадићева власт стала.

Уверио се да је Александар Вучић центар корупције, изашао из Владе и са сарадницима основао покрет “Доста је било” чији је циљ да победи и уведе систем, правну државу јаких институција и слободних медија, заустави партијско запошљавање, уведе транспарентност и чисте рачуне.

Саша Радуловић је доказано највећи борац против режима Александра Вучића и партократије која убија Србију. Ако Александар Вучић некога не сме да погледа у очи, онда је то Саша Радуловић. Спречио га је у пљачки тада, спречиће га у пљачки и сада.

Оставите коментар

avatar
2500