Ауторски текст Војводина Државна управа Економија

Пољопривреда у Србији – чупање бркова

„1.200 села у Србији је у фази нестајања. 50.000 празних кућа зврји у Србији, а на још близу 150.000 пише да тренутно у њима нико не живи. 1.034 села имају мање од 100 становника. Просечна старост српског сељака је 43,6 година, а 2/3 села немају амбуланте. Комплетно сеоско домаћинство може да се купи за пар хиљада евра.“ (извор: Блиц Досије 10.01.2015) Ово је слика уништеног аграра у Србији.

Paori - čupanje brkova

Занемаривана пољопривреда југословенских република деценијама је трпела притисак преувеличаног значаја крупне индустрије и државне својине. Сматрало се да је сектор аграра нижег значаја у односу на тада растућу индустријску производњу. За кратко време сви су желели фабрике, а интересовање за село и пољопривреду је гушено. Живот „у земљи сељака на брдовитом Балкану“ је индустријализован. Огромни природни ресурси за производњу хране у којима обилујемо, све мање су се користили. Тако смо се заглавили негде између пољопривредне и пролетерске републике. Становништво се масовно пресељавало из села у градове.

Да зло буде веће, смењивали смо погрешне аграрне политике једну за другом. Једино у чему смо истрајавали је склоност ка великим фирмама, великим комбинатима, великим инвеститорима, страним корпорацијама, гламурозном сјају свега што је по величини и географском пореклу далеко од наших потреба и могућности. Ништа друго није било стабилно. Свако ново правило је све више газило локалне породице, газдинства, људе.

Кажу стручњаци “проблем српске пољопривреде су уситњена и економски неисплатива газдинства”. Хајде да се подсетимо како су она настала.

Одмах накод Другог светског рата разарање је почело чупањем бркова. Гладна држава је покушавала да нахрани народ тако што је од паора тражила да дају више него што су имали и могли. Пуно је поштених људи било изложено и физичком насиљу. Отето је увек било проклето, а са отимањем се наставило.

Законом о аграрној реформи из 1945. године извршено је укидање већих поседа, прописан је аграрни максимум од 35 хектара по земљораднику. Тако је створен земљишни фонд од 1.600.000 хектара који је подељен безземљашима, али и пољопривредним добрима и установама. Године 1953. аграрни максимум по земљораднику је смањен на само 10 хектара, а одузета земља је подељена задругама и државним комбинатима. Овако је систематским и дугогодишњим екстремизмом на пољу аграрне политике настао уситњен и неефикасан земљишни посед у Србији. Баш онај ситни посед који поједини стручњаци сада криве за лошу крвну слику домаћег аграра, држава је сама насилно и створила.

Нада за домаће пољопривреднике је бљеснула најавом реституције, тј. враћања земље из државних руку у приватне. Весеље је кратко трајало. Тај процес је спор и посустаје. Још једна радост је била неколико година присутна могућност да паори државну земљу узму у закуп и тако прошире своје уситњене економије и доведу их до исплативог обима. И то је сасечено недавним доношењем последње верзије Закона о пољопривредном земљишту којим ће приоритет над закупом земље поново имати велики и странци. Све изгледа као да домаћи паори опстају држави у инат!

Тренутно стање у великој пољопривреди је следеће. Када упоредимо број запослених радника у великим пољопривредним компанијама које сада обрађују земљу у Војводини са укупним површинама земље коју обрађују, добијемо запањујући резултат да 1 радник у овим компанијама обрађује преко 160 хектара. Ову рачуницу потврђује и на сајтовима произвођача механизације истакнута ефикасност пољопривредних машина у хектарима по дану, када је поделимо на три смене. Тај радник, за посао који обавља, кући однесе своју једну плату. На површини од 160 хектара има довољно простора и материјалног интереса да се финансијски врло издашно запосле и збрину 4 вишечлане породице, уколико би је обрађивале као четири индивидуална пољопривредна газдинства. Опстанак и развој домаћег становништва, останак људи у земљи Србији су основни аргументи у прилог домаћим пољопривредним газдинствима. Требају ли нам већи аргументи од радних места за домаће породице? Требају ли нам радна места? Желимо ли да зауставимо исељавање грађана из земље? Ето посла.

Како би са тако мало запослених људи обрађивале непрегледне пољопривредне површине, велике компаније прибегавају интензивној употреби хемијских средстава за сузбијање корова и штеточина. Ручне алатке заменило је оно из бочица што трује коров, штеточине, земљу, воду, а и нас.

Индивидуална пољопривредна газдинства једу оно што произведу, вишак понуде тржишту. Делом своје произведене сточне хране хране своју стоку. Она имају више радне снаге по хектару, јер их у домаћинству има више. Њихов интерес да прекомерно користе хемију је мањи, јер имају руке које могу да допринесу да се ипак бар понешто уради по старински, еколошки. Већа је шанса да се проиведемо здраву храну сарадњом са малим произвођачима. Чињеница је да немају агронома у свакој кући, али колико уопште кошта да се ангажује један агроном који би опслуживао више паорских кућа?
Мислимо да је у Србији увелико дошло време да саберемо грешке и пресаберемо своје одлуке.

Покрет Доста је било – Саша Радуловић је у потпуности посвећен домаћим породичним газдинствима. Наш је став да, након реституције, преосталу државну земљу треба продати домаћим паорима са роком отплате од минимум двадесет година, по најповољнијим условима кредитирања. Држава треба да обезбеди бесплатно аграрно образовање оних који раде земљу, како би се пољопривредници оснажили и знањем. Буџет Министарства пољопривреде је довољан да свака општина добије годишње 2.000.000 евра за оснивање и рад задруге (кооперативе, продуктне групе…). Оне би служиле као сервис и подршка газдинствима (набавка семена и горива, складиштење, пласман и наплата производа…). Такође, свака задруга би морала да има запослене аграрне и економске стручњаке. А, како се сада деле паре тог Министарства и какву корист као друштво имамо од њих?

Пољопривреда је најзначинија привредна грана у Србији. Само јака и независна породична газдинства могу да створе јаку и независну Србију у којој се домаћински газдује. Подржимо их.

Светлана Козић
координаторка за Севернобанатски округ
покрета „Доста је било – Саша Радуловић“

Никола Штула
заменик координатора за Војводину
покрета „Доста је било – Саша Радуловић“

ДЈБ Војводина

ДЈБ Војводина

2
Оставите коментар

avatar
2500
2 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
Sopček ĐuraJaro Recent comment authors
најновији најстарији
Jaro
Гост
Jaro

U centrolnoj Srbiji se ne obradjuje milion Ha.
U vocarskoj proizvodnji tu bi moglo da se zaposli 200.000 porodica.

Sopček Đura
Гост
Sopček Đura

Za razliku od većine, na svom životnom putu, krenuh u suprotnom smeru od ogromne većine građana Srbije: pre dve godine, preselih se iz rodnog Zemuna u Majku Prirodu!
U selu u kome živimo, supruga i ja, na sopstvenom malom posedu, za potrebe svoje porodice, bavimo se proizvodnjom ZDRAVE HRANE: paradajz, krompir, beli i crni luk, boranija, zelena salata, tikvice, lešnici, kupine, jagode…Sve je u kategoriji organske proizvodnje, bez upotrebe pesticida i herbicida!
Naravno, da bih ekonomski opstali, uzgajamo i JAPANSKE PREPELICE i proizvodimo njihova, širom sveta veoma cenjena LEKOVITA jaja, koja sa uspehom plasiramo na tržište glavnog grada…
Slažem se da je poljoprivreda „kec u rukavu“ naše kuće Srbije i da njen razvoj treba da bude prioritet!
Međutim, u proteklih 25 godina, agrar je postao teren za potkusurivanje između političke „elite“ i krupnog kapitala, na račun seoskih domaćina!
Živim u uverenju da bi budžet ministarstva poljoprivrede MORAO da bude većinekoliko puta tj. da dostigne visinu najmanje 25% BDP, kako bi na taj način izvozom kvalitetnih polj.proizvoda, privreda Srbije ostvarila veliki izvoz, pre svega u EU, i na taj način u svom budžetu obezbedila značajan izvor sredstava, kojim bi mogla da finansira uništeno zdravstvo, školstvo, kulturu…
Konačno, dok ljudi poput g.Radulovića ne dođu na odgovorna mesta u vrhu države, našoj kući Srbiji nema pomoći!
Svakako od pomenutog gospodina NIKAKO ne smemo praviti kult ličnosti jer nas je takva ideologija dovela tu gde jesmo: NA DNO SEPTIČKE JAME!!!

paor Sopček Đura-Zemun,
farma u Majci Prirodi