Ауторски текст Индустрија Људска права Политика Привреда Рад

Радници између чекића и наковња

Ових дана властодршци у Србији веома интензивно и славодобитно пласирају информације о повећању минималне цене рада са 130 на 140 динара по сату. Ово ће, чак и ако се реализује, бити апсолутно недовољно за иоле пристојан живот српских радника.

Синдикати траже повећање на 154 динара по сату, док Унија послодаваца сматра да не постоје услови за повећање минималне сатнице за више од 140 динара (што је увећање за 8 процената), а са чиме се априори сагласила и Влада Републике Србије. Поред тога, послодавци захтевају и повећање неопорезивог дела зараде са 11.600 динара, на 12.528, дакле опет увећање за 8 процената.

Колико су ови потенцијални проценти повећања минималне цене рада и потенцијални увећани апсолутни динарски износи минималне зараде недовољни и апсурдни најбоље илуструје тренутни, веома тежак и скоро безнадежан положај радничке класе у Србији, који се не би могао значајније побољшати чак ни са троструко већим повећањем минималне цене рада од предложеног.

Можда је још поразнија чињеница, када се говори о минималној цени рада, да је у последњих пет година повећана само за 15 динара по сату, а сви знамо колико су у тих пет година несразмерно више порасле цене енергената, хране, комуналних услуга и многих других производа неопходних за пристојан живот радника и њихових породица.

Веома је узнемирујући и крајње забрињавајући податак да у овом тренутку минималну зараду у Србији, која износи 22.880 динара, прима чак око 350.000 радника. Њихов изузетно тежак и незавидан положај неће се променити на боље ни ако Социјално-економски савет, којег чине представници Владе, Уније послодаваца и репрезентативни синдикати, до 15. септембра 2017 донесе одлуку о повећању минималне цене рада на 140 динара по сату. То значи да ће минимална зарада бити око 24.640 динара, што је реално гледајући, мало у односу на просечну потрошачку корпу, која износи око 69.500 динара.

Минимална зарада је недовољна чак и за минималну потрошачку корпу, која је око 36.100 динара. Дакле, потребне су скоро три минималне зараде како би се покрила просечна потрошачка корпа, што би практично значило да би у једном домаћинству требало да раде три особе за минималну зараду, како би могли себи да приуште „просечну потрошачку корпу“.

Када се говори о тешком полажају радника у Републици Србији, незаобилазан фактор су страни инвеститори који у Србију обично долазе на „позив“ Владе Србије, која им нуди најјефтинију радну снагу у Европи, поклања им земљиште, ослобађа их плаћања пореза и доприноса, и поврх свега, даје им енормно високе субвенције. У већини случајева такви послодавци, који имају више него „блиске“ односе са тренутно владајућом политичком олигархијом, према запосленима се односе веома ригидно, услови рада су тешки, веома често потпуно нехумани, а плате су више него мизерне. Без обзира на то што страни инвеститори и домаћи политичари на власти „одлично сарађују“, нико од њихових рођака и пријатеља не ради код страних субвенционисаних (привилегованих) инвеститора, већ су већину ухлебили по државним институцијама, јавним и комуналним предузећима.

Имајући све ово у виду, са сигурношћу се може констатовати да једину „праву“ радничку класу у Србији, у традиционалном значењу те речи, чине управо запослени у страним, субвенционисаним и бенефицираним компанијама, које за мале плате жестоко експлоатишу незаштићене, обесправљене и преплашене српске раднике.

Поставља се питање зашто су српски радници уплашени? Зашто ћуте, зашто раде за срамотно мале плате? Одговор није ни мало једноставан. Гледајући глобално, стање у српској привреди је катастрофално, не функционише слободно тржиште, партократија цвета, политички подобни управљају најзначајнијим компанијама и институцијама, нема позитивног селектовања кадрова, напротив, кадровска политика је доведена до апсурда захваљујући непотизму и полтронству.

Тржиште радне снаге у Србији не функционише – тако да радници не смеју ни да помисле, а камоли да стварно напусте макар и слабо плаћено радно место. У тржишно развијеним привредама веома често радници дају отказ послодавцима и иду у другу компанију, на друго, боље плаћено радно место, када би то код нас неко урадио, сви би се забринули за његово ментално здравље, јер су му шансе да нађе ново радно место равне нули, осим ако није „партијски војник“, у том случају неће бити проблема да нађе ново, још „боље ухлебљење“, где неће много радити или чак неће морати ни да долази на посао, а плата ће му бити још већа.

Дакле, ако изузмемо све партијске послушнике, у највећем броју „збринуте“ по државним институцијама, јавним и комуналним предузећима, и одређени, мањи број предузетника и приватних компанија – који се на тржишту жестоко боре са конкуренцијом за своју егзистенцију, као класична радничка класа преостају само запослени код страних субвенционисаних инвеститора. Управо се они налазе између чекића и наковња. С једне стране их Влада Србије „нуди на тацни“ страним послодавцима са препоруком да су најјефтинија радна снага у окружењу, а са друге стране их дочекују, управо од стране Владе Републике Србије, субвенционисани послодавци, са више него ригидним условима рада, мобингом и мизерним платама.

Наравно поставља се питање како ће у актуелној привредној ситуацији синдикати да заштите радничка права. Одговор је једноставан – никако! Нажалост, синдикати у Србији, тј. прецизније, синдикалне вође се не боре за интересе радника, већина њих су корумпирани или уцењени од стране владајуће политичке олигархије, покорно извршавају њихове налоге, добијајући за то велику плату и многе друге бенефиције, при чему успешно опструишу рад искрених бораца за радничка права и веома ефикасно црпе енергију и позитиван набој најактивних синдикалаца.

Осим што се синдикалне вође декларативно представљају као заштитници радника, они практично ништа не чине да би поправили њихов преговарачки и материјални положај, напротив, синдикални лидери представљају „продужену руку“ партија и моћних појединаца на власти и заједно са Владом Србије и Унијом послодаваца само глуме жестоку „борбу за радничка права“ у оквиру Социјално-економског савета. Форма је задовољена, с једне стране су синдикати („борци“ за радничка права), са друге послодавци, а „између“ је Влада Републике Србије.

Међутим, реалност је потпуно другачија – радници, барем они индустријски, производни, налазе се физички у фабричким халама, али се фигуративно речено, они фактички налазе између „чекића и наковња“. Налазе се између послодаваца с једне и Владе Републике Србије и синдиката с друге стране, који скупа већ годинама успешно праве представу за широке народне масе, кобајаги воде „тешке преговоре“, онда напокон „успеју да се договоре“, потпишу трипартитни споразум, којим повећавају минималну цену рада за тричавих десетак динара, и „то је то“ – игроказ је завршен, барем до следеће прилике, која ће бити за пар година, и онда ће опет на сва звона режимски медији да извештавају о „жестоким расправама“ на Социјално-економском савету. Да није тужно и нажалост веома погубно за раднике и њихове породице, заиста би ово „глуматање“ било смешно.

Положај радничке класе у Србији је заиста изузетно тежак, актуелна неспособна и корумпирана власт није у стању да реши овај хронични проблем. Грађани Србије, а поготово обесправљени, осиромашени и понижени радници морају напокон схватити да решење проблема лежи у „новим“, некомпромитованим и стручним људима, који су спремни да се храбро и доследно боре за тржишну привреду, здраву и фер конкуренцију, позитивно селектовање кадрова на свим нивоима, али исто тако да се ефикасно и у континуитету боре против партократије, непотизма, полтронства и буразерске економије, који су нажалост и довели радничку класу у Србији у овако тешку, скоро безизлазну ситуацију.

Дакле, ДОСТА ЈЕ БИЛО партијског запошљавања, узалуд потрошених субвенција на стране инвеститоре, бахатог понашања и расипања буџетских средстава од стране владајуће олигархије. Крајње је време да се у српској привреди подвуче црта, и да се вратимо правим вредностима: стручности, дисциплини, поштењу, раду и резултатима рада, а да се оканемо демагогије, популизма, непотизма и полтронства. Само у таквом окружењу, где би се неговале праве вредности, могла би да егзистира, напредује, усавршава се, и од свога рада пристојно да живи радничка класа. То је тежак и дугачак пут, али једини исправан, у том случају радничка класа не би била монета за поткусуривање између Владе Републике Србије и Уније послодаваца, нити између Владе Републике Србије и страних инвеститора.

У таквим условима радничка класа би могла из својих редова да регрутује најбоље представнике, који би били довољно стручни, кредибилни и храбри да воде искрену и ефикасну борбу за бољи положај запослених, хуманије услове рада и вишу минималну цену рада. У таквим условима радничка класа, која би била добро синдикално организована, имала би довољно снаге да парира послодавцима (домаћим и страним), али и да буде равноправан преговарач са Владом Републике Србије и „субвенционисаним“, односно боље је рећи привилегованим страним инвеститорима.

 

Драгољуб Јовичић

заменик председника покрајинског одбора ДЈБ

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

19 Коментарa на "Радници између чекића и наковња"

avatar
2500
најновији најстарији
Gojko
Гост
Gojko

O nije valjda da je DJB napisao nekakav tekst o minimalcu, mada ne vidim sta biste vi uradili kad bi bili na mestu Vlade. Koliko bi bio minimalac da se vi pitate?

Sale
Гост
Sale

Gojko, nije poenta u minimalcu nego u snazi i razvijenosti privrede. Možeš da propišeš i da je minimalac 1000 din po satu, hoće nas to načiniti bogatima? Neće. Dakle to je samo jedna nebitna cifra koja ne oslikava suštinu. A suština je da moramo da razvijamo privredu. Zarada se definiše na tržištu rada na osnovu potražnje i ponude. Svako veštačko odstupanje od te cifre ne doprinosi privredi ni malo. Na primer, ako zakonom primorate poslodavce da plaćaju radnike više nego što to tržište određuje, samo će se dobiti veći rad na crno i veća nezaposlednost. Drugim rečima, presipa se iz šupljeg u prazno. Napredna ekonomija ničega. Jeftin populizam i predstava za narod.

Gojko
Гост
Gojko

Sale sve je to u redu o cemu ti pricas i slazem se ali ni ti ne vidis jednostavno pitanje. Plus, mene ne zanimaju samo analize, to je kao da sedim i gledam sta se desava oko mene i nemam nikakav stav, IDEJU!

Ja sam vise puta i preko vise kanala pitao DJB vezano za minimalac i nikada nisam dobio jednostavan odgovor, sto malo iritira mene kao glasaca, jer evo ja ne znam sutra ako DJB pobedi sta bi on radio po pitanju minimalca. Svakih 6 meseci se sastaje socio ekonomski savet i donose se odluke, Vlada je ta koja ima snazan ako ne i poslednji glas. Znaci to je nesto sto ce biti u agendi ko god da je na vlasti. Moje pitanje je vrlo jednostavno, sta biste vi uradili?

I minimalac ne moze da bude 1000din po satu, to je klasicno podbadanje sa povrsnim idejama iz kojih se vidi da se uopste ne razume problematika minimalca i funkcionisanje. Posto je DJB satkan od ekonomskih experata verovatno da bi trebali imati jasan stav, sta bi oni uradili.

Pa u Rumuniji je jedna od opcija dobila izbore zbog svojih stavova oko minimalca, tj. ideja. Povecacemo za toliko i toliko kad dodjemo na vlast.

I ranije sam pisao da se u ovoj ideji, krije preko 500.000 glasova ljudi koji primaju minimalac. Pa koliko je onda osvojio DJB.. negde oko 300.000. I on je dalje inertan prema ovoj soc.grupi. Ako je ideja da se pravi elitisticka stranka onda necete nikada uzeti vlast.

Recept je jednostavan. Vucic je pre svega i slagao neko vece da je opozicija smanjivala minimimalac za 30% ranije a evo on povecava za 11%. Klasicno njegovo laganje. Ali to znam ja jer pratim ta kretanja, a tih 500.000 ljudi na minimalcu sigurno ne znaju, ma oni ni ne znaju sta je to minimalac u sustini.

Istina je da je Vucic a i Dacic jedini od 2000te na ovamo zamrzao minimalac i to na 2 ili 3 godine. JEDINI! Svi ostali su povecavali. I sta ? VI CUTITE, umesto da ga nakautirate. Napravite video koji ovo pokazuje … Super je ovo analiza ali onda sledeci korak je vasa ideja sta cete vi uraditi kad dodjete na vlast…

Morate da dajete jednostavna obecanja, ali prava i moraju biti bolja od SNSovih, da bi ljudi glasali samo zbog toga.
Npr. hteli ste da vratiti penzije, ali je to tako mlako odjeknulo i ne ubedljivo da niste nikakav efekat napravili. Niste ubedili te sto im je skinuta penzija da cete to stvarno i uraditi. Meni je to stvarno porazavajuce, da imate ogroman broj penzionera koji su nezadovoljni zbog smanjenja penzija i vi kazete da cete im sve vratiti i oni ne glasaju za vas. Pa zasto?

Sale
Гост
Sale

Gojko, mašiš poentu. Taj minimalac o kome ti pričaš je jedan tehnički ekonomski detalj koji nema nikakve konkretne veze sa položajem radnika i ekonomskim standardom neke države. Jeftini populizam vlasti. Plate se ne propisuju zakonom. Plate se ZARAĐUJU na tržištu. Tek kada privreda prodiše, onda raste standard. Do tada može zakonom da se propiše i 1000 din sat i ništa se neće promeniti. Zato se niko ozbiljan ne bavi pitanjem minimalca jer je to nebitna stvar. Zapravo, to je samo tehničko pitanje koje se izračuna i propiše. Konkretno se uzme neka cifra koja je dovoljna za osnovni život, ono „tek da se ne umre“ i to bude zakonski minimalac. Sve ostale priče kako će minimalac biti 500, 1000 itd… to je samo jeftini populizam i ozbiljni ekonomisti se time ne bave jer znaju da je to bezvezarija. I ovaj članak upravo i skreće pažnju na zamajavanje naroda sa tim minimalcem, u smislu „rešila vlada da pokaže kako nam je porastao standard tako što će da propiše veći minimalac“ a u stvari svako ko vlada ekonomskim znanjem zna da je to samo presipanje iz šupljeg u prazno.

Gojko
Гост
Gojko

Jos oko minimalca ima i najmanje populizma kod Vucica. Po zakonu mora svakih 6 meseci da se donese.

Minimalac je kljucan problem u Srbiji i ko to ne razume, ne vidi dovoljno realno.
Minimalac je izmisljen da bi se zaustavilo siromastvo i imaju ga 99% zemalja.
Ozbiljni ekonomisti se itekako bave sa minimalcem, pa u USA su bile non stop demostracije oko toga, oko radnik u Mek Donaldsu. U Rumuniji su se izbori slomili oko toga. U Sloveniji takodje jedne godine velike demostracije.

Standard se gleda preko BDP-a po glavi stanovnika i nema neke veze sa minimalcem osim sto je kod nas standard minimalac… zloupotrebaljva se za razne stvari, u javnom sektoru kao neka osnova sa koeficijentima za racunanje plata a u privatnom kao normalna srednja plata …

ako mene pitas, partija koja bi udarila na ovo pitanje najsnaznije i tu zavela red bi mogla da osvoji izbore. Materijala za marketing ima koliko hoces, a kod nas je to prazan prostor, nazalost jer evo i ti si dokaz da se to shvata neozbiljno.

Ako hoces da razumes neke stvari pogledaj ovaj film:
http://www.imdb.com/title/tt2215151/

iako je rec o Americi, autor otkriva neverovatne istine oko minimalca… Paralela sa Srbijom pa i bilo kojom zemljom 100%.

Nikola
Гост
Nikola

Postoje brojni razlozi za los polozaj radnicke klase

1.Visoka nezaposlenost. Gde svako ko izgubi radno mesto pogotovu stariji, tesko nalazi novo.

2. Poluperiferijski polozaj zemlje uglobalnom sistemu koji ide ka periferijskom zbog zakasnele tranzicije.

3. Losi sindikati.

4. Slab drzavni podsticaj za firme radnickog akcionarstva, zadruge, mesovito i neprofitno preduzetnistvo gde bi radnici vise ucestvovali kao vlasnici.

5. Losa kontrola inspekcija kod prava zaposlenih, prijavljivanja radnika…

6.Neobavezivanje investitora da za datu subvenciju mora se dati pristojna plata, uslovi rada i sindikalno organizovanje.

7.Slab drzavni sektor u privredi.

8. Slabe i lose levicarske partije koje stite radnike.

9.Losa poreska politika.

10. Puno domacih tajkuna nije radilo po trzisnim uslovima nego se obogatilo u socijalizmu, u vreme sankcija svercom, drzavnom pomoci….

Student 022
Гост
Student 022

Svaka Vam cast profesore, realna analiza, konkretan pristup. Konacno neko strucan u obilju amaterizma!

goran
Гост
goran

U ovakvom politickom sistemu jedini nacin da se zastite ugrozene grupacije radnika i seljaka [ zamislite gde su dospeli oni koji dan noc rade , zene se stvaraju decu , ratuju u prvim borbenim redovima i ginu za ovu zemlju.Sve je dovedeno do apsurda.] je da se odvoje kao zasebne grupacije tj. partije od drugih koje imaju drugacije interese od njihovih.Ne mogu vukovi i ovce biti u istoj partiji .
Samo snazna radnicka i seljacka partija sa svojim radio i tv stanicama i ostalom infrastrukturom kao i odgovarajucom zastupljenoscu u vladi i skupstini moze da se izbori za njihov odgovarajuci polozaj u drustvu.
Radnici i seljaci moraju da shvate da „intelektualci“ imaju najcesce suprotne interese od njihovih .Uprosceno oni zele jeftinu hranu u prodavnici , nerealno u odnosu na stanje u privredi visoku platu , da im ostane za letovanje u Spaniji , za izlaske u restorane i pravljenje mesta za svoju decu da se grupacija uveca i brojno a i po apetitima jer mladi ne pate od saosecajnosti prema onima kojima je tesko.

Novosađanka
Гост
Novosađanka

Krajnje realna slika položaja radnika u Srbiji…nažalost. Kroz tekst je na vrlo slikovit način prikazana sva obeshrabrenost i obespravljenost naših radnika.

Deni
Гост
Deni

Svaka čast na autorskom tektu i realno sagledanom stanju u društvu koje objektivno prikazuje našu sumornu realnost. Sve je izrečeno oštro, jasno, civilizovanim rečnikom bez uvreda i prostakluka svojstvenim političarima SNS. Svaka reč je na mestu odmerena i stručno argumentovana. Nažalost, postali smo najamna radna snaga u sopstvenoj zemlji jer su nas porobili bez oružja, ekonomski uz blagoslov „naše države“ za kojom stranci vape. Teško nama kad našu zemlju više vole stranci nego mi sami što smo rodjeni u njoj. Nama je sopstvena domovina postala zla maćeha koja otera našu mladost u tudjinu. U potpunosti se slažem sa svim iznetim jer zaista dosta je bilo cirkusa i cirkusijade vladajuće oligarhije.

Sremac
Гост
Sremac

Steta je sto je nas sistem pun korumpiranih, sebicnih i polupismenih kadrova kojima je bitna samo licna korist, a ovakvi strucnjaci poput Prof. Jovicica nemaju uticaj na drzavne odluke.

Beli
Гост
Beli

Svaka cast profesore, izuzetno analitican i studiozan clanak kako i dolikuje univerzitetskom profesoru. Nazalost glas strucnjaka se nigde ne cuje, zato nam ovako i ide. Najbolja radna mesta su rezervisana za ˇstrucnjake ˇ edukonsa, singidunuma, megatrenda i ostalih privatnih fakulteta cije je znanje na nivou osnovne skole. Borba sa vetrenjacama je uvek teska…

Radnik
Гост
Radnik

Dobar tekst profesora, na zalost u našoj državi se najmanje brine o radniku.
Bilo bi lepo da ovaj tekst bude objavljen i u nekom čitanijem dnevnom listu ili nedeljniku.

Младен
Гост
Младен

@Sale,

Како може привреда да „продише“ са платама од 300 евра или чак мање? Где је ту куповна моћ која би погурала већи промет? Минималац сам по себи није популизам, већ мера којом се штити минимум животног стандарда, а уједно даје замајац привреди. Популизам (боље рећи безобразлук) је када се расправља о повећању од пар динара, јер таква мизерија нема ефекте ни на личном, ни на макроекономском плану. Да вас подсетим, привреда нигде на свету не ствара паре. Неко ко има емисиону моћ мора да јој обезбеди новац да би функционисала и развијала се.

@Gojko,

Из ДЈБ вам нису дали (једноставан) одговор зато што је њихова специјалност пореска политика, а питање минималне цене рада је у тесној вези са кредитно-монетарном политиком (недостатак динара у оптицају у комбинацији са високим каматама има за резултат неликвидну привреду – нема довољно обртних средстава). Део решења се налази на овом линку: http://www.danas.rs/licni_stavovi/licni_stavovi.1148.html?news_id=346433&title=Koliko+koštaju+punjene+paprike%3F

Оно што аутор није поменуо су дугорочни динарски кредити за ликвидност са роком отплате од рецимо 10 година и уз минималну камату (тек толико да се покрије инфлација), чиме би се обезбедила средства за увећани минималац, тј. раст зарада. Што би рекли win-win ситуација.

Sale
Гост
Sale

Ako je plata od 300e prepreka da se razvija privreda, onda najbolje sve da batalimo, samo gubimo vreme na polemiku. Što se tiče minimalne zarade, već sam rekao da taj parametar u ekonomiji ima više neki tehnički nego suštinski efekat. Slično kao i recimo dečiji dodatak. Propiše se i ima neku svoju svrhu ali je prilično bezvezan ako se u širem smislu gleda ekonomija pošto bukvalno predstavlja presipanje iz šupljeg u prazno. Prosto treba naći neku sredinu tako da taj minimalac bude u socijalnom smislu zadovoljavajući (da omogući preživaljavanje) i sa druge strane ne previše veliki jer onda remeti prirodnu tržišnu ravnotežu pa dobijamo nezaposlenost i rad na crno. Drugim rečima, nije dobro ni kad je mali, ni kad je veliki, nađe se neka sredina i to je to. Ne znam dalje šta bih više rekao na tu temu.

Младен
Гост
Младен

@Sale,

Наравно да је препрека, јер нема довољно промета. Продавнице зврје полупразне. Има робе, нема потрошача. Шта ту има нејасно или чудно? Исти ти слабо плаћени радници (често у дуговима до гуше) су купци роба и услуга. А шта ће да купују, ако немају с чим? Иначе, трансакције на домаћем тржишту чине највећи део новостворене вредности у свим развијеним земљама. Зато је битно да расте куповна моћ што већег дела популације.

Друга ствар, упорно помињеш некакав „технички карактер“ минималне зараде, као да не постоји никаква веза између куповне моћи становништва и оствареног промета (животног стандарда)?! И није то тек тако „пропише се“ и „пресипање из шупљег у празно“ већ су фирме дужне да радника минимум толико плате, а држава би као носилац емисионе моћи обезбедила довољно националне валуте за ту сврху. Дакле, није реч о пукој буџетској прерасподели, већ се свеж новац уноси у систем.

Информације ради, нигде у пракси не постоји „природна тржишна равнотежа“, већ управо супротно – стална неравнотежа и злоупотреба моћи и положаја. У томе се посебно истиче финансијски сектор.

Sale
Гост
Sale

Svaka privreda je sklona razvoju ako je dobro okruženje. Tako će i naša privreda da se razvija ako se izvrši reforma poreskog sistema, administracije, pravosuđa i drugih oblasti koje utiču na poslovanje. To što su plate male nije limitirajući faktor za razvoj, to samo znači da će razvoj biti usporen ali će definitivno postojati ako se sve uradi kako treba.

Što se tiče minimalne zarade, ne deluje mi kao da si u pravu. Jer, po tome kako ti rezonuješ, onda bi zakonski moglo da se propiše da je minimalna zarada 1000 din po satu (ustvari, neka bude 5000 din po satu) i onda država da naštampa par miliona dinara i pusti u promet i svi bogati. Naravno, to su nedostižne bajke, stvarnost je mnogo drugačija. Ravnoteža na tržištu rada itekako postoji, to je mesto gde se sastaju potražnja i ponuda, to je neka vrednost koja po prirodi stvari treba da bude ispoštovana ako se želi dugoračna stabilnost. Naravno, pošto ekonomija nije samo ekonomija i pošto se tu upliću socijalna i politička komponenta, razumljivo je da stvari često ne odgovaraju ekonomskoj ravnoteži ali to ne znači da ona ne postoji. Dakle, ako se minimalac zakonski poveća, jasno je da će neki radnici od toga imati benefit u vidu veće plate ali kao što znaš, nema besplatnog ručka, tako će neki drugi radnici biti otpušteni a i neke firme ugašene. Na kraju je efekat po ukupnu privredu nepromenjen. Zato i kažem da je to sa minimalnom zaradom presipanje iz šupljeg u prazno, jer ne možeš stvoriti novu vrednost tako što zakonom propišeš da je imaš. Uvek platiš na drugom mestu. A ovu ekonomiju tipa „ajde da naštampamo još para pa da svi budemo bogati“ je dosta teško komentarisati a da bude obziljno. Naime, ako naštampamo dinare (evre ne možemo, jelte) samo će se isti obezvrediti (u odnosu na evro) i dobiće se inflacija.

Tako da: podizanjem minimalne zarade i štampanjem novca se ne postaje bogat. Privreda mora da napravi novu vrednost i to je ono što povećava bogatstvo. Minimalna zarada je samo jedan od mnoštva tehničkih parametara u ekonomiji koji nema neku suštinsku korist. Otprilike kao da zatežeš ili otpuštaš kaiš, može da ti bude lakše, mogu pantalone da ti spadnu ali suština u svim slučajevima ostaje ista – previše si debeo i kaiš sa time nema nikakve veze.

Gojko
Гост
Gojko

kakvo stampanje novca? to nema nikakve veze. Podizanje minimalca je prosto drugacija raspodela novca koji je u opticaju. Nema tu nekog novog izmisljenog novca …

a minimalac ne moze da ide ni 1000din ni 5000 din jer je daleko iznad ekvilibrijuma pa je to prosto glupavo. Ekvlibrijum je uprava taj odnos izmenju zaposlenih i nezaposlenoih i njihov broj na trzistu.

a minimalac mora da se povecava svakih 6 meseci jer ce inflacija obezvrediti rad, kurs evra npr. Ne mogu cene svega i svacega da idu gore, a cena rada da stoji.

Ili kako drzava moze da uvede npr. pravilo da se akcize usklade sa inflacijom a to isto ne uradi sa radom, zar nije malo licemerno.

minimalac je izmisljen da bi se iskorenilo siromastvo i da je nemas u Srbiji, veruj mi neki poslodavci bi placali 10.000 mesecno plate umesto ovih jadnih 20.000 i sto je najgore neko bi zaista radio za te pare, ako nema drugi izlaz.

procitajte malo vise o minimalcu jer ste u osnovi skroz promasili shvatanje. I to malo na engleskom itd.

Младен
Гост
Младен

@Sale,
„Svaka privreda je sklona razvoju ako je dobro okruženje. Tako će i naša privreda da se razvija ako se izvrši reforma poreskog sistema, administracije, pravosuđa i drugih oblasti koje utiču na poslovanje. To što su plate male nije limitirajući faktor za razvoj, to samo znači da će razvoj biti usporen…“

Ништа од тих области не ствара паре (порези су прерасподела постојећег), па ми није јасно како замишљаш раст куповне моћи и БДП-а? Без новца, нема ни трансакција.

„Što se tiče minimalne zarade, ne deluje mi kao da si u pravu. Jer, po tome kako ti rezonuješ, onda bi zakonski moglo da se propiše da je minimalna zarada 1000 din po satu (ustvari, neka bude 5000 din po satu) i onda država da naštampa par miliona dinara i pusti u promet i svi bogati.“

Нећемо претеривати. Постоје лимити у виду постојећих робних фондова и производних капацитета, као и одређено време да се они максимално упосле. Сатница од хиљаду динара није недостижна, али паре неће настати саме од себе, нити су оне резултат производних активности и „пословног амбијента“. Новац је потребно емитовати, али зналачки. То значи поступно и под повољним условима у производне сврхе.

„Dakle, ako se minimalac zakonski poveća, jasno je da će neki radnici od toga imati benefit u vidu veće plate ali kao što znaš, nema besplatnog ručka, tako će neki drugi radnici biti otpušteni a i neke firme ugašene. Na kraju je efekat po ukupnu privredu nepromenjen.“

Само ако се запостави проблем неликвидности привреде. Али ми убијамо две муве једним ударцем. Фирме би добиле дугорочне (неоптерећујуће) динарске кредите за обртна средства (плате), плус приходи из редоводног пословања, али сада уз знатно већи промет, јер је порасла куповна моћ становништва.

„Zato i kažem da je to sa minimalnom zaradom presipanje iz šupljeg u prazno, jer ne možeš stvoriti novu vrednost tako što zakonom propišeš da je imaš.“

Не ствара се законом нова вредност, већ се њиме креира куповна моћ која повратно ствара нову вредност (посредством предузећа), а са друге стране троше постојећи, а нереализовани вишкови роба и услуга. Јер реална тражња у Србији постоји, потребе су далеко од задовољених и у тоталном нескладу са капацитетима којима као друштво располажемо, али недостаје она ефективна, тј. платежно способна тражња. У савременој економији све се врти око новца, а људе убедили да новац није важан!!! Он ето тако спонтано настаје. Тобоже као последица привредних активности и доброг амбијента. Неће бити господо.