VIDEO Гостовање Трибина

Саша Радуловић на симпозијуму "Теологија у јавној сфери" у Требињу (видео)

Председник покрета “Доста је било” Саша Радуловић је заједно са професором Филозофског факултета Миодрагом Зецом, учествовао на симпозијуму у организацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске под називом “Теологија у јавној сфери” који се одржао 07.02.2015. у Требињу. Панел на којем су они били говорници назван је “Хришћанство и економска правда у (нео)либералном капитализму”.

Модератор: “Шта подразумева појам “Неолиберални систем” ?”

Саша Радуловић: “Више бих говорио о томе шта људи мисле када се спомене “неолиберални систем”, јер прва асоцијација је нешто јако, јако лоше. Па се тим термином фарба све. Па се офарба и тржиште на пример, па кад неко спомене тржиште, људи одмах помисле то је неки неолиберални концепт. А у главном се мисли о једном систему који почива на великим мултинационалним корпорацијама, банкама и финансијским институцијама, које се углавном накаче на мања друштва и извлаче економску корист на уштрб становништва, и дерегулација која иде уз то, а којом покушавају да наместе себи како што повољнији порески положај тако и монополски положај у друштву. Долази од највећих земаља, посебно од САД, које наравно штитећи своје интересе и интересе своје економије постављају систем који њима одговара. С друге стране клопка у коју упадамо је да појам тржишта и важност тржишта добију негативни предзнак, што никако не би смело да се деси и око тога иду разне мистификације и замајавање јавности, те се губи из вида шта је то што је важно за једно друштво.

Ја мислим да је политички гледано, концепт левице и деснице имао велику важност у 19. веку, полако губио у 20. веку и мислим да се у 21. веку то већ потпуно губи. Такође мислим да концепт социјалне правде није резервисан, није монопол левице. Исто тако тржишна економија, ефикасност и профит, није ствар деснице. Требало би да почнемо мало да говоримо о здравом разуму и да је граница раздвајања коју сада треба повући између привилегованих и пристојних људи. Значи, људе који поштују правила и људе који извлаче привилегије из система. Те привилегије углавном потичу од политичких елита које управљају друштвом и управљају у своју личну корист, а не у корист друштва. Затим потиче од великих мултинационалних корпорација, великих банака, које користе тај систем за извлачење користи за себе и где год су успоставили монопол, ради се о некој привилегији коју су добили. Са друге стране је огромна већина становништва, пристојни људи, који у том систему само покушавају да нађу неко место за себе. Нико не може да ми каже да у једној породичној фирми постоји класни сукоб између власника и запосленог. Ја мислим да и власник и запослени имају исте интересе и да власници у малим породичним фирмама раде више од запослених. Тако да ту не постоји та подела, али постоји линија раздвајања између њих и великих привилегованих система који користе свој положај. Битно ми је такође да кажем, да ја немам ништа против великих мултинационалих корпорација и банака, али мислим да економски и правни систем треба правити за већину. А ти велики већ имају и ресурсе и знање и све остало што им треба да се снађу у таквом систему. На жалост, на овим нашим просторима, а и шире, системи су прављени за велике, а мали једва састављају крај са крајем.

Завршио бих овај први део са мало података за које мислим да су јако важни како би добили осећај ко носи економски терет у друштву. У Србији је запослено званично 1.700.000 људи. Од тога 700.000 ради у јавном сектору, то није само администрација, ту су школство, здравство, војска, полиција, али и јавна предузећа, комунална предузећа и тако даље. У приватном сектору званично је запослено 1.000.000 људи. Од тога 700.000 ради у микро и малим предузећима, породичним фирмама. Значи само 300.000 ради у средњим и великим предузећима. Поред тога, у Србији, по неким проценама, на црно ради 500.000 људи, који такође долазе из микро и малих породичних фирми. А онда на тих 1.200.000 додајте 250.000 породичних домаћинстава, индивидуалних пољопривредних домаћинстава. Значи највећи послодавац у Србији, око 1.500.000 људи , су породичне фирме. Према томе, мислим да фокус наше дискусије треба да буде окренут ка томе да развијамо и јачамо тај слој, јер одатле долази запошљавање и мислим да је то кичма сваке економије. Уместо тога, у Србији, а и у целом региону, ми се погрешно бавимо митовима о страним инвеститорима, против којих, поново понављам, ја немам апсолутно ништа против, али они су само део приче. Ја волим да кажем да су они шлаг на торти, а нама је пропала торта.”

Цео снимак панела “Хришћанство и економска правда у (нео)либералном капитализму” погледајте на линку:

https://www.youtube.com/watch?v=TE0bwMW5eL0


 

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Poštovani. Ovakve diskusije su melem za ranu i simfonija za osetljive uši. Uz opasnost da me proglasite pesimistom a to ni slučajno nisam, naprotiv, moram reći da kucate na otvorena vrata jer mi kojima ovo lepu zvuči smo deo one Srbije za koju ON reče da ga ne voli a mi mislimo i više tj. da je za tu istu Srbiju ON- HODAJUĆE ZLO. Zato predažem da paralelno razradite metode kako prići i animirati većinski-ruralni deo Srbije koji ga još uvek obožava a od njega zavisi sastav svake buduće vlasti i nažalost i naša sudbina. Zato Vas molim ne fokusirajte se na onih 5% nas koji Vas i bez ubeđivanja podržavamo već postavite cilj dosta dalje kako bi se moglo uticati i na našu sudbinu. Pozdravljam Vas

    • Mislim da je to ono pravo sto treba da se uradi a slozila bih se i sa Miodragom Stamenkovicem.Treba vise paznje posvetiti ruralnom delu stanovnistva, ne samo zato sto oni podrzavaju ovo hodajuce zlo, nego zato sto je to masa ljudi koji veruju u lepe reci, i nemaju dovoljno vremena da malo razmisle glavom, bore se da opstanu, i treba im pomoci da bolje razumeju o cemu se radi.Apsolutno podrzavam vas stav da se ovo mora prekinuti, inace cemo nestati kao narod i kao ljudi.

  • Lepo je videti da su se konacno pokrenule ovakve teme i u Crkvi a i izvan nje. Zao mi je sto nisam imala mogucnosti da ucestvujem i postavim neko pitanje pa cu ovde malo prodiskutovati, mozda neko procita pa se malo ukljuci. Smatram da bi uvodjenjem koncepta “nenasilja” u predmetnu diskusiju, pitanja o kojima se raspravljalo bila mnogo jasnija. Naime, jedno je kada ljudi dobrovoljno raspodeljuju svoje bogatstvo na tzv. ravne casti (kao u hriscanskim zajednicama, manastirima i dr.) a potpuno suprotno je kada sila zakona “za nase dobro” vrsi tzv. “pravednu” raspodelu sto je komunizam-agresija nad tudjom slobodom i imovinom i sto smo jako dobro na zalost osetili kako funkcionise u praksi. Izuzetno je vazno da ljudi shvate razliku i da dobro porazmisle o onom mesaru Adama Smita koga je spomenuo prof. Zec. Da li je to zaista egoizam ili istovremeno i sluzenje drugome u smislu da taj mesar iako na prvu loptu proizvodi/prodaje meso iz cisto sebicnih interesa (da bi vise zaradio), on to meso istovremeno pravi za drugoga-za musteriju i trudi se da ga napravi najbolje sto ume. Sledeca stvar koja mi je interesantna jeste primer Sase Radulovica vezano za pivaru u Vrscu. Pitam se da li je zaista tu potrebna regulacija da bi se ta lokalna pivara sacuvala. Jer ako imamo slobodno trziste, imamo i slobodu drugih velikih proizvodjaca i piva i sokova da dodju na nase trziste pa onda pokusaj proizvodjaca Koka-Kole da “motivise” distributere nagradama da prodaju samo njegovo pivo mozda vise ne bi bio tako uspesan. Hocu samo reci da je drzavna regulacija uzasno opasno iako neophodno sredstvo za uspostavljanje funkcionalnog sistema u nekom drustvu i da je treba izbegavati gde god je to moguce… Lepo bi bilo cuti sta i drugi misle o tome…