Финска је најавила увођење основног (гарантованог) дохотка у износу од €800 месечно. Сличну меру најавио је и град Утрехт (Холандија). Највише је са концептом експериментисала Канада.
Овакву политику називамо политиком универзалне социјалне заштите. Идеја је проста: сваки грађанин, без озбира на то да ли је запослен или не, овлашћен је на основни доходак у износу који одреди држава. (Постоје различите варијанте овог концепта о којима може посебно да се дискутује.)
Како оваква социјална мера може да се правда? Сваки појединац свој доходак стиче учешћем на тржишту. Нису, међутим, сви поједнако способни за тржишну утакмицу. Неки појединци имају телесне или менталне препреке. За неке се, пак, препрека састоји у томе што су се родили у сиромашној породици које нису могле да им обезбеде стицање тржишних талената.
Сиромаштво репродукује сиромаштво, те људи који су се родили у сиромашним околностима често остају на дну социјалне лествице, без основних средстава за живот. Да ли је ово праведно? Да ли су људи који се налазе на дну лествице ту дошли сопственом одлуком? Другим речима, да ли су појединци који су се родили у сиромашним околностима одговорни за животну позицију у којој су се нашли? Исто питање може да се постави за за људе који су се родили у имућним породицама. Ни једни, ни други нису одговорни за своје животне позиције, а управо те почетне позиције пресудно утичу на разој и стицање интелектуалних и физичких вештина које ће сутра морати да продају на тржишту да би преживели.
Наше моралне интуиције нам сугеришу да људи могу бити одговорни за животне изборе, али не и за ствари које су им се десиле случајно. (Рецимо, осећамо потребу да помогнемо људима који су изгубили кућу у поплави, али не и да им помогнемо ако изгубе кућу на коцки.) А са становишта појединца, рођење је ствар случаја, а не животног избора. Нико не може да бира у каквој се породици рађа. Пошто сиромашни нису одговорни за позицију у којој су се нашли, социјално одговорно друштво може да одлучи да помогне онима који се налазе у таквом положају.
Чак и либертаријанци и неолиберали (који сматрају да социјална помоћ мора да буде добровољна, тј. да се обезбеђује кроз тржиште) имају добре разлоге да прихвате систем универзалне социјалне заштите. Када такав систем постоји, друштво има легитимитет да привредни систем дизајнира као тржишну економију на којој влада беспоштедна конкуренција. Конкуренција би омогућавала да на тржишту остају само најбољи, чиме би се осигуравао квалитет производа и привредни напредак. Са системом универзалне социјалне заштите нико не би морао да брине да ли је довољно талентован да учествује у таквој утакмици или да ће га сутра на радном месту заменити машина. Сви који не би били способни за тако жестоку тржишну утакмицу сада би били заштићени гарантованим дохотком.
То није све. Када постоји универзална социјална заштита, појединци се лакше одлучују да преузимају предузетнички ризик. Спремност појединаца да прихватају овакав ризик је неопходан за предузетништво и тржиште. Велики број људи одустаје од предузетничких активности управо због страха од пропасти и губитка који настаје ако их победи конкуренција или ако направе лошу тржишну процену (инвестирају у производ који тржишту није потребан). Такви људи сада имају мање разлога за страх, јер знају да их у случају пропасти на тржишту очекује загарантовани доходак.
Dok se privreda ne konsoliduje i drustvo ne ozdravi misleci prvenstveno u finansijkom smislu,prihvatljiva je univerzalna socijalna zastita bar za vecinu,ukoliko je neprimenljivo za sve.Taj proces bi trebalo pomno pratiti,pa kada drustvo ozdravi u finans.smisllu,tj.sukcesivno bi trebalo ukinuti univerzalnu soc.zastitu i da zivimo i radimo u trzisnoj utakmici gde to vec postoji kao normalan svet.Hvala na mogucnosti izlaganja licnog stava.Pozdrav za pokret,a posebno za gdj.Kozic iz Kikinde,kao i lidera gospodina Sasu Radulovica.Hvala.
Kao jos jedan primer je Nemacka, koja takodje ima univerzalan sistem socijalne zastite od 400 eura, ako zivite sami, a dodatnih 150 eura za svakog clana vase porodice. Mozete i raditi ali ako vam primanja predju 400 eura, gubite pravo na socijlanu zastitiu. Uz sve ovo, drzava vam placa stan. A rekao bih da, posto Nemacka ima jaku trzisnu ekonomiju, da moze ovo da izdrzi, pa cak i da primi veliki broj izbeglica kojima, u pocetku, mora obezbediti iste ili slicne uslove, a da uprkos tome ostvari privredni rast! To mi potvrdjuju sve kolege Nemci, i svi su upoznati sa ovim pravilima, kao i mnogim drugim pravilima vezanim za npr. odlazak u panziju. Iz licnog iskustva vidim kako su Nemacke vlade pravile socijalno odgovorno drustvo kao celinu, koje je solidarno i koje se brine ne samo o socijalno ugrozenima, vec je upuceno u sve tokove rada svoje vlade u drzavnih institucija. Uostalom, vec ste pisali o tome.
Nego, zapitajmo se dokle smo mi stigli sa time danas, i koju socijalnu zastitiu imaju ljudi koji su nezaposleni, socijalno ugrozeni, u ruralnim sredinama bez osnovnih zivotnih uslova, kao i mnogi ljudi izbegli iz ratnih podrucja tokom 90ih. Odgovornost je na svim vladama Srbije u poslednjih 15 godina, i svaki gradjanin Srbije ne sme odustati dok njegova egzistencija ne bude zagrantovana. Meni je neshvatljivo da se o ovome uopste prica u 21. veku u jednoj Evropskoj drzavi!
И морална и тржишна оправданост просте идеје тзв. основног дохотка зависе од висине (износа) тог дохотка. Висок износ основни доходак морално је неприхватљив јер охрабрује паразитизам (награђује нерад), а тржишно – јер оптерећује продуктивни део привреде. Низак основни доходак морално је неприхватљив јер не елиминише егзистенцијални страх а тржишно је штетан јер обесхрабрује предузетништво. Дакле, оправданост ове социјалне мере није у питању – питање је колики износ основног дохотка може да се оправда.
Сматрам да се може оправдати трансфер (од имућних ка сиромасима) који обезбеђује очување живота и здравља сиромаха – опстанак (subsistence) – и не више од тога. Очигледно, мање од тога не обезбеђује егзистенцију и тржишне ефекте не морамо ни да разматрамо. Зашто не треба више? Може ли се оправдати веће давање? Мислим да не, односно да оправдања која нуди професор Павловић не могу да оправдају основни доходак већи од минимума довољног за опстанак.
Није неправедно то што различити људи имају различите способности – то је природа човека. Један начин да се људи изједначе у способностима је да се способнији делимично онеспособе – монструозан и сасвим неприхватљив приступ. Други начин је да мање способне наградимо, а способније казнимо – да изједначимо резултате – али то би, што се дарежљивије ради више наводило способније да „швиндлају“. Минимум овог негативног ефекта се постиже минималним трансфером – основни доходак на нивоу опстанка.
Да ли су сиромашни одговорни за своје сиромаштво? Можемо да поставимо аналогно питање: да ли су имућни заслужни за своје богатство? Не, ако су га неправедно стекли. Али, ако су га праведно стекли – заслужни су и имају право да своје богатство задрже. Човек рођен у имућним условима није одговоран за то што је неки други човек рођен у сиромашним околностима. Ако је неко одговоран за сиромаштво сиромашног то су његови родитељи. Што се већи трансфер богатства врши, то су опет већи негативни ефекти, у овом случају кажњавање штедљивих родитеља који остављају наследство деци и награђивање расипних родитеља који деци не оставе жуту банку. И опет се као најмање лош и истовремено довољно добар показује основни доходак довољан за опстанак.
Са тржишног аспекта, сваки основни доходак већи од довољног за опстанак дестимулише радни ангажман – што већи доходак, то већа дестимулација. И уз то, наравно, већи терет на продуктивним члановима друштва да издржавају непродуктивне, а радно способне.
Radim u opstini Loznica,plata mi je sa minulim radom oko 30.000,00 din. Muz ostao bez posla nekad radio u Drini trg.preduzece koje je kupio privatnik. Ima 21 g. staza i 58 godina zivota niko nece da ga zaposli, vozac je. Imam cerku koja je zavrsila SSS ekonomski tehnicar od 2003.g. je na birovu kao nezaposlena, udata muz ne radi ima 2 sina od 12 i 10 godina, U politiku da ide nece jer neveruje nikome vise. Ja sam strasno razocarana u narod, ljude u vlast svi gledaju samo sebe i svoje. Nekad sam radila u Opstinskoj konferenciji omladine Loznica i kad je ukinuta presla sam u Opstinu radila sam i u Komitetu tu nas niko nije terao u partiju svi smo bili jedno drugovi i drugarice a sada je druga situacija. Veze i vezice i debelog novcanika cini mi se ne mozes nista da zavrsis ili da ides lekaru ili za posao. Meni je sin 2000-te godine nazalost utopio se u Drurini sa jos 2 druga da zlo bude vece tako da mi je tesko da ove moje glavesine molim da mi zaposle dete jedino boli me dusa a i nemam cini mi se kome ni da kazem kad su dosli na vlast rekli su da mozemo doci ako imamo problema sad nas niko ne gleda. Nemamo ni za topli obrok,vrlo tesko zivim a moram deci da dajem. Pa molim dobre ljude da mi pomognu nekako da cerku koja je 1982.godiste zaposlim da radi neinteresuje me koja je partija icicu i ja i cela moja familija ako treba da mogu deci dati za osnovne potrebe jer i ja sam sirotinja.Sve moje kolege su nezadovoljne ali cute i trpe kao i ja ali pitam se samo dokle ce narod da gleda propast svoju.Moj zivot je stao 2000-te kada sam izgubila sina jedinca moga Zeljka a imao je samo 15 ipo godina kada su se kola prevrnula u Drinu. To zna cela opstina a niko me ne pita kako mi je kako zivim da li imam za hleb , jedva sam kupila drva malo za zimu i strepim kako dalje, a racuni stizu, pa pitam vlast sta moze covek od 30.000,00 din. da uradi da ishrani 6 ljudi ja i muz smo bolesni oboje operisani ja kicmu i ciste na nogama, muz operisan od kronove bolesti a u penziju ne moze se, a i strepim od otkaza a krediti moji glava me boli od njih. Imam 56 godina a osecam se kao da imam 90 jer samo za patnju znam.Dosta mi je ove muke hocu da gledam svoju ‘erku, zeta, svoje unuke nasmejane sretne pa da umrem sutradan nebi mi bilo zao da odem mome sinu da imam sta da mu kazem ako postoji onaj svet.A nadam se da postoji, a ovako ostase deci moji dugovi koje sam uzela da decu ishranim.Molim za pomoc bicu u vasoj stranci ako treba.Verujem u vas i uz vas sam i pozdrav.
Socijalna pomoć treba da je dovoljna za život, a manja od minimalne plate. Ako bi minimalna prata bila blizu socijalne pomoći, onda ne bi bilo motivacije za rad. Minimalna plata mora da bude dovoljna za prosečnu potrošačku korpu, a socijalna pomoć za minimalnu potrošačku korpu. Mi smo daleko od toga.
Slozio bih se sa Andrejem u najvecoj meri. Ali bih dodao jos nesto. Moj kolega, profesor Pavlovic, polazi od teze (prelako) da nismo u mogucnosti da izaberemo u kakvim uslovima se radjamo (siromasna ili bogata porordica). Ali to je tvrdnja koju nije moguce dokazati, tako da je to aksiomatska podloga za dalje razmatranje (nulta hipoteza). A sta mi zaista znamo o tome? Ne mnogo zaista. Mozemo samo da pretpostavljamo, pa je fer to i priznati i u skladu s tim i biti oprezan. Istrazivanja bi lako mogla dokazati da je upravo siromastvo porodice u kojoj su rodjeni neke stimulisalo da postignu veliko bogatstvo za zivota, kao sto postoje i obrnuti primeri da je bogatstvo porodice destimulisalo razvoj pojedinca u svakom smislu, kao i svi ostali moguci primeri na tom spektru. Uzmimo za primer da zivimo u civilizaciji koja veruje da dusa bira telo, kao i sve okolnosti u kojima ce se roditi. U tom slucaju bi analiza skrenula u nekom sasvim drugom pravcu, dakle, sustinski bi promenila tok predlozenih akcija. Stoga, u socijalnom i drustvenom inzenjeringu treba biti veoma oprezan i ne zatvarati unapred oci ni pred jednom pretpostavkom, narocito ako se radi o aksiomima.
Psrdon, htedoh reći socijalnog i ekonomskog inzenjeringa.
Autoru su i srce i pamet na pravom mestu. Ovo je ideja koja čeka svoje vreme još od Tomasa Pejna. Kod nas, o njoj je bolje pričati kao “društvenoj dividendi” nego “osnovnom prihodu”, jer je mnogi očigledno mešaju sa “socijalnom pomoći” koja se kod nas siromašnih i napaćenih, kao termin, pretvorila u svoju suprotnost (društvenu kaznu umesto pomoći). Ljudi, bogati i siromašni, neće primati društvenu dividendu zato što su lenji, bedni, glupi, bezvedni, bolesni itd nego zato što će to biti univerzalno ljudsko pravo i bukvalno dividenda na sve ono što je čovečanstvo do sada stvorilo. Vreme ove ideje je baš sada jer tehnologija, bukvalno sada, prevazilazi pojedinačne ljudske mogućnosti. Uz izostanak nuklearnog rata ili slične katastrofe broj ekonomski smislenih radnih mesta se već sada ne povećava, u najboljem slučaju stagnira. Prihodi onih koji rade u Americi stagniraju još od kraja sedamdesetih. Pa šta onda mi da očekujemo.. Produktivnost raste svuda a broj radnih mesta opada dok prihodi u najboljem slučaju stagniraju. Tržišni fundamentalisti po inerciji veruju kako će i ovoga puta tržište stvoriti neka nova zanimanja. Istina je, hoće, ali ni približno koliko je potrebno da bi većina našla svoje mesto na tom tržištu.
Algoritmi, senzori i roboti upravo prevazilaze pojedinačne ljudske mogućnosti. Kada ovaj proces dodje do određene tačke, a to je izuzetno blizu, naročito za poslove koje obavlja 90% populacije, moraće da dođe do globalne reformulacije društvenog ugovora i na scenu da dodju sistemi preraspodele u skladu sa okolnostima.
Država je, pored ostalog, i interesna zajednica u kojoj svaki član poseduje jedan glas za izbor menadžmenta. Iz tog ugla se može napraviti paralela sa kapitalističkim preduzećem. Glas koji birač poseduje potvrđuje njegovo vlasništvo nad jednim delom države, i to opravdava uvođenje državne dividende. U tom slučaju, građani bi bili svesniji svoje moći i odgovornosti koje im daje njihov glas. Mudrije bi birali ljude koji vode državu. Bili bi svesniji i teže bi ih bilo nagovoriti da daju svoj glas nekome samo na osnovu emocija.. Praktičnije bi razmišljali i mnogo više pažnje obratili na one koji su sposobni da efikasno vode privredu, jer bi tada i dividende bile veće.
Poznat mi je koncept univerzalne socijalne zastite (USZ) za koji se Sasa Radulovic zalaze i recimo da mogu i da se slozim sa istim uz sve probleme koje pri tome vidim, ali me je ovaj tekst Dusana Petrovica podstakao da napisem ovaj komentar.
Naime, od gospodina Petrovica kao profesora i strucnjaka bih ocekivao ozbiljniji tekst. On je naveo obilje tvrdnji koje je predstavio kao da su nepobitne cinjenice, a daleko su od toga. Konkretno, socijalna pomoc opravdana time sto se neko rodio bogat, a neko siromasan a da to nije ljudski izbor je problematicna. Problem vertikalne socijalne pokretljivosti se posmatra vec dugo i ono sto se empirijski moze videti je da je pokretljivost znacajno veca u drustvima gde je socijalna zastita manja. Ekstremni primer danasnjice je da USA imaju slabu socijalu a ipak je to zemlja gde su daroviti klinci iznedrili Google, Amazon, eBay, paypal, Facebook, …., i postali milijarderi. Zbog cega nemamo ovakvih primera u socijalno jakoj Evropi?
Sledece, pomoc se pominje u smislu dovoljnosti za zivot, a onda se ide argumentacijom da to podstice preduzetnistvo? Ljudi sa socijalnom pomoci obicno nisu preduzetnici a kod preduzetnika koji se izloze riziku strah od propadanja se ne resava time sto cete im omoguciti “da prezive” i nakon propadanja. Opet pogledajte USA vs. Evropa i gde je stepen preduzetnistva i sklonost riziku veca.
Da li pricamo o drustvu jednakih sansi ili jednakih potreba?
Univerzalna socijalna zastita, u meri kako je to gore Andrej (imenjak) objasnio ima svoju ulogu. No i tu postoji par nelogicnosti. Kako Sasa obicno navodi, za troclanu porodicu na primeru Srbije univerzalna socijalna pomoc bi bila 30000 dinara. Nije isto da li imate 30000 dinara u Beogradu ili u Vranju ili Prokuplju. Takodje, kod utvrdjivanja socijalnog stanja stan u Beogradu vrednosti 30000 eur vam sugerise mali prostor na periferiji gde svi zive jedni drugima na glavi. Istih 30000 eur u nekom vojvodjanskom selu vam sugerisu pristojnu prostranu kucu sa povelikom okucnicom u kojoj mozete sebi proizvoditi voce, povrce, meso, mleko, jaja, isto i prodavati ‘po komsiluku – neregistrovano’. Totalno dve razlicite socijalne situacije.
Da ne bude zabune, mislim da je USZ i dalje najmanje lose resenje i da bismo trebali da idemo u tom pravcu i probleme resavamo u hodu jer vremena za cekanje nemamo. Sa druge strane, mislim da ovom tekstu treba ozbiljna dorada.
“Nije isto da li imate 30000 dinara u Beogradu ili u Vranju ili Prokuplju. Takodje, kod utvrdjivanja socijalnog stanja stan u Beogradu vrednosti 30000 eur vam sugerise mali prostor na periferiji gde svi zive jedni drugima na glavi. Istih 30000 eur u nekom vojvodjanskom selu vam sugerisu pristojnu prostranu kucu sa povelikom okucnicom u kojoj mozete sebi proizvoditi voce, povrce, meso, mleko, jaja, isto i prodavati ‘po komsiluku – neregistrovano’. Totalno dve razlicite socijalne situacije.”
To je dobro, jer bi smanjiilo pritisak na Beograd i druge veće gradove u Srbiji. Motivisalo bi ljude da ostanu u manjim sredinama. Čak i da se presele iz većih gradova u manje.
Kako ideja „osnovnog dohotka“ ulazi u javni diskurs, raste potreba da se o njoj diskutuje racionalno, jer ako samo novinari budu oblikovali javno mnenje preovladaće instinkti i osećanja, a posle će đavo biti kriv – odnosno mrski kapitalizam, kao da je nasilna poliički vođena redistribucija legitimno stečenog bogatstva imanentna kapitalizmu.
Moj uvaženi imenjak (Andrej #2) primetio je praktičan nedostatak ideje isplaćivanja osnovnog dohotka, naime isti iznos osnovnog dohotka dovodi do različitog purchasing power-a u različitim delovima Srbije. Mislim da ne treba izgubiti iz vida ni mogućnost „nenamenskog trošenja“ osnovnog dohotka, na kafu i cigare, umesto na sveže voće i povrće. Oba nedostatka lako se mogu otkloniti tako što će funkciju brige o sirotinji preuzeti državne narodne kuhinje – što i jeste njihova osnovni smisao tj misija.
Umesto da se (u ovoj krizi) teško stečeno bogatstvo pod pretnjom sile uzima od produktivnih građana, a zatim birokratski dementno baca u rupu bez dna (jer što se više baca, više „treba“), ono što je potrebno jeste da sistem narodnih kuhinja od amaterskog dobročinstva postane ozbiljna racionalna državna institucija za obezbeđivanje opstanka i za najsiromašnije. Da se ne bi političari zaigravali sa „socijalnim kartama“ i sličnim šemama nasilne kontrole ekonomskog statusa svih građana, potpuno nekompatibilnim sa idealom slobodne i samostalne individue, osnovno ekonomsko zbrinjavanje siromašnih treba organizovati otprilike ovako:
Bez ikakve prethodne evidencije i analize, pravljenja nekakvih „socijalnih karata“ i sličnih političarskih ujdurmi i mamipara, siromašni građani dolaze sa ličnom kartom u narodnu kuhinju, tamo su svakodnevno evidentirani, zdravstveno-higijenski pregledani, upućeni na lečenje ili po potrebi oprani i presvučeni u second hand ili doniranu odeću – i nahranjeni pristojnim obrokom. Pošto se podaci svakodnevno slivaju, vrlo brzo se vidi ko su redovni korisnici narodnih kuhinja. Od njih se traži da popune upitnik sa podacima o ekonomskom stanju. Posle provere (koja je vrlo fokusirana, samo na korisnike narodnih kuhinja, i stoga mnogo efikasnija od skeniranja kompletnog stanovništva za „socijalne karte“), dotični i nadalje koristi narodne kuhinje, naravno uz periodične provere, savetovanje, prekvalifikacije i slično. Prikupljeni podaci omogućavaju uključivanje drugih specijalizovanih organizacija – za brigu o siromašnoj deci, učenicima, studentima, starima, hendikepiranima, bolesnima – dakle siromašnima sa nekim posebnim potrebama. Pristup narodnim kuhinjama se naravno vrlo jednostavno uskraćuje imućnim nezaposlenima – nema besplatnog ručka za vlasnika prostranog stana ili druge vredne imovine – to bi bila krađa od produktivnog stanovništva Srbije.
Ovakav sistem bi na najracionalniji i najpošteniji način obezbedio opstanak svim građanima, uz minimalne negativne efekte odnosno troškove koji usporavaju napredak slobodne tržišne privrede. Ovaj mali i fokusirani sistem, sa eksplicitnom misijom da omogući siguran opstanak siromašnima bi bio mnogo transparentniji i otporniji na korupciju nego „socijalne karte“. Najvažniji pozitivan efekat ovakvog sistema bi bila eksplicitna i fokusirana „socijalna funkcija“ odnosno briga o sirotinji, koja je sada rasprostrta po čitavoj privredi i vanprivredi i predstavlja pravan za političarsko mešetarenje, arbitriranje i manipulisanje, jednom rečju – korupciju.