Finska je najavila uvođenje osnovnog (garantovanog) dohotka u iznosu od €800 mesečno. Sličnu meru najavio je i grad Utreht (Holandija). Najviše je sa konceptom eksperimentisala Kanada.
Ovakvu politiku nazivamo politikom univerzalne socijalne zaštite. Ideja je prosta: svaki građanin, bez ozbira na to da li je zaposlen ili ne, ovlašćen je na osnovni dohodak u iznosu koji odredi država. (Postoje različite varijante ovog koncepta o kojima može posebno da se diskutuje.)
Kako ovakva socijalna mera može da se pravda? Svaki pojedinac svoj dohodak stiče učešćem na tržištu. Nisu, međutim, svi pojednako sposobni za tržišnu utakmicu. Neki pojedinci imaju telesne ili mentalne prepreke. Za neke se, pak, prepreka sastoji u tome što su se rodili u siromašnoj porodici koje nisu mogle da im obezbede sticanje tržišnih talenata.
Siromaštvo reprodukuje siromaštvo, te ljudi koji su se rodili u siromašnim okolnostima često ostaju na dnu socijalne lestvice, bez osnovnih sredstava za život. Da li je ovo pravedno? Da li su ljudi koji se nalaze na dnu lestvice tu došli sopstvenom odlukom? Drugim rečima, da li su pojedinci koji su se rodili u siromašnim okolnostima odgovorni za životnu poziciju u kojoj su se našli? Isto pitanje može da se postavi za za ljude koji su se rodili u imućnim porodicama. Ni jedni, ni drugi nisu odgovorni za svoje životne pozicije, a upravo te početne pozicije presudno utiču na razoj i sticanje intelektualnih i fizičkih veština koje će sutra morati da prodaju na tržištu da bi preživeli.
Naše moralne intuicije nam sugerišu da ljudi mogu biti odgovorni za životne izbore, ali ne i za stvari koje su im se desile slučajno. (Recimo, osećamo potrebu da pomognemo ljudima koji su izgubili kuću u poplavi, ali ne i da im pomognemo ako izgube kuću na kocki.) A sa stanovišta pojedinca, rođenje je stvar slučaja, a ne životnog izbora. Niko ne može da bira u kakvoj se porodici rađa. Pošto siromašni nisu odgovorni za poziciju u kojoj su se našli, socijalno odgovorno društvo može da odluči da pomogne onima koji se nalaze u takvom položaju.
Čak i libertarijanci i neoliberali (koji smatraju da socijalna pomoć mora da bude dobrovoljna, tj. da se obezbeđuje kroz tržište) imaju dobre razloge da prihvate sistem univerzalne socijalne zaštite. Kada takav sistem postoji, društvo ima legitimitet da privredni sistem dizajnira kao tržišnu ekonomiju na kojoj vlada bespoštedna konkurencija. Konkurencija bi omogućavala da na tržištu ostaju samo najbolji, čime bi se osiguravao kvalitet proizvoda i privredni napredak. Sa sistemom univerzalne socijalne zaštite niko ne bi morao da brine da li je dovoljno talentovan da učestvuje u takvoj utakmici ili da će ga sutra na radnom mestu zameniti mašina. Svi koji ne bi bili sposobni za tako žestoku tržišnu utakmicu sada bi bili zaštićeni garantovanim dohotkom.
To nije sve. Kada postoji univerzalna socijalna zaštita, pojedinci se lakše odlučuju da preuzimaju preduzetnički rizik. Spremnost pojedinaca da prihvataju ovakav rizik je neophodan za preduzetništvo i tržište. Veliki broj ljudi odustaje od preduzetničkih aktivnosti upravo zbog straha od propasti i gubitka koji nastaje ako ih pobedi konkurencija ili ako naprave lošu tržišnu procenu (investiraju u proizvod koji tržištu nije potreban). Takvi ljudi sada imaju manje razloga za strah, jer znaju da ih u slučaju propasti na tržištu očekuje zagarantovani dohodak.
Dok se privreda ne konsoliduje i drustvo ne ozdravi misleci prvenstveno u finansijkom smislu,prihvatljiva je univerzalna socijalna zastita bar za vecinu,ukoliko je neprimenljivo za sve.Taj proces bi trebalo pomno pratiti,pa kada drustvo ozdravi u finans.smisllu,tj.sukcesivno bi trebalo ukinuti univerzalnu soc.zastitu i da zivimo i radimo u trzisnoj utakmici gde to vec postoji kao normalan svet.Hvala na mogucnosti izlaganja licnog stava.Pozdrav za pokret,a posebno za gdj.Kozic iz Kikinde,kao i lidera gospodina Sasu Radulovica.Hvala.
Kao jos jedan primer je Nemacka, koja takodje ima univerzalan sistem socijalne zastite od 400 eura, ako zivite sami, a dodatnih 150 eura za svakog clana vase porodice. Mozete i raditi ali ako vam primanja predju 400 eura, gubite pravo na socijlanu zastitiu. Uz sve ovo, drzava vam placa stan. A rekao bih da, posto Nemacka ima jaku trzisnu ekonomiju, da moze ovo da izdrzi, pa cak i da primi veliki broj izbeglica kojima, u pocetku, mora obezbediti iste ili slicne uslove, a da uprkos tome ostvari privredni rast! To mi potvrdjuju sve kolege Nemci, i svi su upoznati sa ovim pravilima, kao i mnogim drugim pravilima vezanim za npr. odlazak u panziju. Iz licnog iskustva vidim kako su Nemacke vlade pravile socijalno odgovorno drustvo kao celinu, koje je solidarno i koje se brine ne samo o socijalno ugrozenima, vec je upuceno u sve tokove rada svoje vlade u drzavnih institucija. Uostalom, vec ste pisali o tome.
Nego, zapitajmo se dokle smo mi stigli sa time danas, i koju socijalnu zastitiu imaju ljudi koji su nezaposleni, socijalno ugrozeni, u ruralnim sredinama bez osnovnih zivotnih uslova, kao i mnogi ljudi izbegli iz ratnih podrucja tokom 90ih. Odgovornost je na svim vladama Srbije u poslednjih 15 godina, i svaki gradjanin Srbije ne sme odustati dok njegova egzistencija ne bude zagrantovana. Meni je neshvatljivo da se o ovome uopste prica u 21. veku u jednoj Evropskoj drzavi!
I moralna i tržišna opravdanost proste ideje tzv. osnovnog dohotka zavise od visine (iznosa) tog dohotka. Visok iznos osnovni dohodak moralno je neprihvatljiv jer ohrabruje parazitizam (nagrađuje nerad), a tržišno – jer opterećuje produktivni deo privrede. Nizak osnovni dohodak moralno je neprihvatljiv jer ne eliminiše egzistencijalni strah a tržišno je štetan jer obeshrabruje preduzetništvo. Dakle, opravdanost ove socijalne mere nije u pitanju – pitanje je koliki iznos osnovnog dohotka može da se opravda.
Smatram da se može opravdati transfer (od imućnih ka siromasima) koji obezbeđuje očuvanje života i zdravlja siromaha – opstanak (subsistence) – i ne više od toga. Očigledno, manje od toga ne obezbeđuje egzistenciju i tržišne efekte ne moramo ni da razmatramo. Zašto ne treba više? Može li se opravdati veće davanje? Mislim da ne, odnosno da opravdanja koja nudi profesor Pavlović ne mogu da opravdaju osnovni dohodak veći od minimuma dovoljnog za opstanak.
Nije nepravedno to što različiti ljudi imaju različite sposobnosti – to je priroda čoveka. Jedan način da se ljudi izjednače u sposobnostima je da se sposobniji delimično onesposobe – monstruozan i sasvim neprihvatljiv pristup. Drugi način je da manje sposobne nagradimo, a sposobnije kaznimo – da izjednačimo rezultate – ali to bi, što se darežljivije radi više navodilo sposobnije da „švindlaju“. Minimum ovog negativnog efekta se postiže minimalnim transferom – osnovni dohodak na nivou opstanka.
Da li su siromašni odgovorni za svoje siromaštvo? Možemo da postavimo analogno pitanje: da li su imućni zaslužni za svoje bogatstvo? Ne, ako su ga nepravedno stekli. Ali, ako su ga pravedno stekli – zaslužni su i imaju pravo da svoje bogatstvo zadrže. Čovek rođen u imućnim uslovima nije odgovoran za to što je neki drugi čovek rođen u siromašnim okolnostima. Ako je neko odgovoran za siromaštvo siromašnog to su njegovi roditelji. Što se veći transfer bogatstva vrši, to su opet veći negativni efekti, u ovom slučaju kažnjavanje štedljivih roditelja koji ostavljaju nasledstvo deci i nagrađivanje rasipnih roditelja koji deci ne ostave žutu banku. I opet se kao najmanje loš i istovremeno dovoljno dobar pokazuje osnovni dohodak dovoljan za opstanak.
Sa tržišnog aspekta, svaki osnovni dohodak veći od dovoljnog za opstanak destimuliše radni angažman – što veći dohodak, to veća destimulacija. I uz to, naravno, veći teret na produktivnim članovima društva da izdržavaju neproduktivne, a radno sposobne.
Radim u opstini Loznica,plata mi je sa minulim radom oko 30.000,00 din. Muz ostao bez posla nekad radio u Drini trg.preduzece koje je kupio privatnik. Ima 21 g. staza i 58 godina zivota niko nece da ga zaposli, vozac je. Imam cerku koja je zavrsila SSS ekonomski tehnicar od 2003.g. je na birovu kao nezaposlena, udata muz ne radi ima 2 sina od 12 i 10 godina, U politiku da ide nece jer neveruje nikome vise. Ja sam strasno razocarana u narod, ljude u vlast svi gledaju samo sebe i svoje. Nekad sam radila u Opstinskoj konferenciji omladine Loznica i kad je ukinuta presla sam u Opstinu radila sam i u Komitetu tu nas niko nije terao u partiju svi smo bili jedno drugovi i drugarice a sada je druga situacija. Veze i vezice i debelog novcanika cini mi se ne mozes nista da zavrsis ili da ides lekaru ili za posao. Meni je sin 2000-te godine nazalost utopio se u Drurini sa jos 2 druga da zlo bude vece tako da mi je tesko da ove moje glavesine molim da mi zaposle dete jedino boli me dusa a i nemam cini mi se kome ni da kazem kad su dosli na vlast rekli su da mozemo doci ako imamo problema sad nas niko ne gleda. Nemamo ni za topli obrok,vrlo tesko zivim a moram deci da dajem. Pa molim dobre ljude da mi pomognu nekako da cerku koja je 1982.godiste zaposlim da radi neinteresuje me koja je partija icicu i ja i cela moja familija ako treba da mogu deci dati za osnovne potrebe jer i ja sam sirotinja.Sve moje kolege su nezadovoljne ali cute i trpe kao i ja ali pitam se samo dokle ce narod da gleda propast svoju.Moj zivot je stao 2000-te kada sam izgubila sina jedinca moga Zeljka a imao je samo 15 ipo godina kada su se kola prevrnula u Drinu. To zna cela opstina a niko me ne pita kako mi je kako zivim da li imam za hleb , jedva sam kupila drva malo za zimu i strepim kako dalje, a racuni stizu, pa pitam vlast sta moze covek od 30.000,00 din. da uradi da ishrani 6 ljudi ja i muz smo bolesni oboje operisani ja kicmu i ciste na nogama, muz operisan od kronove bolesti a u penziju ne moze se, a i strepim od otkaza a krediti moji glava me boli od njih. Imam 56 godina a osecam se kao da imam 90 jer samo za patnju znam.Dosta mi je ove muke hocu da gledam svoju ‘erku, zeta, svoje unuke nasmejane sretne pa da umrem sutradan nebi mi bilo zao da odem mome sinu da imam sta da mu kazem ako postoji onaj svet.A nadam se da postoji, a ovako ostase deci moji dugovi koje sam uzela da decu ishranim.Molim za pomoc bicu u vasoj stranci ako treba.Verujem u vas i uz vas sam i pozdrav.
Socijalna pomoć treba da je dovoljna za život, a manja od minimalne plate. Ako bi minimalna prata bila blizu socijalne pomoći, onda ne bi bilo motivacije za rad. Minimalna plata mora da bude dovoljna za prosečnu potrošačku korpu, a socijalna pomoć za minimalnu potrošačku korpu. Mi smo daleko od toga.
Slozio bih se sa Andrejem u najvecoj meri. Ali bih dodao jos nesto. Moj kolega, profesor Pavlovic, polazi od teze (prelako) da nismo u mogucnosti da izaberemo u kakvim uslovima se radjamo (siromasna ili bogata porordica). Ali to je tvrdnja koju nije moguce dokazati, tako da je to aksiomatska podloga za dalje razmatranje (nulta hipoteza). A sta mi zaista znamo o tome? Ne mnogo zaista. Mozemo samo da pretpostavljamo, pa je fer to i priznati i u skladu s tim i biti oprezan. Istrazivanja bi lako mogla dokazati da je upravo siromastvo porodice u kojoj su rodjeni neke stimulisalo da postignu veliko bogatstvo za zivota, kao sto postoje i obrnuti primeri da je bogatstvo porodice destimulisalo razvoj pojedinca u svakom smislu, kao i svi ostali moguci primeri na tom spektru. Uzmimo za primer da zivimo u civilizaciji koja veruje da dusa bira telo, kao i sve okolnosti u kojima ce se roditi. U tom slucaju bi analiza skrenula u nekom sasvim drugom pravcu, dakle, sustinski bi promenila tok predlozenih akcija. Stoga, u socijalnom i drustvenom inzenjeringu treba biti veoma oprezan i ne zatvarati unapred oci ni pred jednom pretpostavkom, narocito ako se radi o aksiomima.
Psrdon, htedoh reći socijalnog i ekonomskog inzenjeringa.
Autoru su i srce i pamet na pravom mestu. Ovo je ideja koja čeka svoje vreme još od Tomasa Pejna. Kod nas, o njoj je bolje pričati kao “društvenoj dividendi” nego “osnovnom prihodu”, jer je mnogi očigledno mešaju sa “socijalnom pomoći” koja se kod nas siromašnih i napaćenih, kao termin, pretvorila u svoju suprotnost (društvenu kaznu umesto pomoći). Ljudi, bogati i siromašni, neće primati društvenu dividendu zato što su lenji, bedni, glupi, bezvedni, bolesni itd nego zato što će to biti univerzalno ljudsko pravo i bukvalno dividenda na sve ono što je čovečanstvo do sada stvorilo. Vreme ove ideje je baš sada jer tehnologija, bukvalno sada, prevazilazi pojedinačne ljudske mogućnosti. Uz izostanak nuklearnog rata ili slične katastrofe broj ekonomski smislenih radnih mesta se već sada ne povećava, u najboljem slučaju stagnira. Prihodi onih koji rade u Americi stagniraju još od kraja sedamdesetih. Pa šta onda mi da očekujemo.. Produktivnost raste svuda a broj radnih mesta opada dok prihodi u najboljem slučaju stagniraju. Tržišni fundamentalisti po inerciji veruju kako će i ovoga puta tržište stvoriti neka nova zanimanja. Istina je, hoće, ali ni približno koliko je potrebno da bi većina našla svoje mesto na tom tržištu.
Algoritmi, senzori i roboti upravo prevazilaze pojedinačne ljudske mogućnosti. Kada ovaj proces dodje do određene tačke, a to je izuzetno blizu, naročito za poslove koje obavlja 90% populacije, moraće da dođe do globalne reformulacije društvenog ugovora i na scenu da dodju sistemi preraspodele u skladu sa okolnostima.
Država je, pored ostalog, i interesna zajednica u kojoj svaki član poseduje jedan glas za izbor menadžmenta. Iz tog ugla se može napraviti paralela sa kapitalističkim preduzećem. Glas koji birač poseduje potvrđuje njegovo vlasništvo nad jednim delom države, i to opravdava uvođenje državne dividende. U tom slučaju, građani bi bili svesniji svoje moći i odgovornosti koje im daje njihov glas. Mudrije bi birali ljude koji vode državu. Bili bi svesniji i teže bi ih bilo nagovoriti da daju svoj glas nekome samo na osnovu emocija.. Praktičnije bi razmišljali i mnogo više pažnje obratili na one koji su sposobni da efikasno vode privredu, jer bi tada i dividende bile veće.
Poznat mi je koncept univerzalne socijalne zastite (USZ) za koji se Sasa Radulovic zalaze i recimo da mogu i da se slozim sa istim uz sve probleme koje pri tome vidim, ali me je ovaj tekst Dusana Petrovica podstakao da napisem ovaj komentar.
Naime, od gospodina Petrovica kao profesora i strucnjaka bih ocekivao ozbiljniji tekst. On je naveo obilje tvrdnji koje je predstavio kao da su nepobitne cinjenice, a daleko su od toga. Konkretno, socijalna pomoc opravdana time sto se neko rodio bogat, a neko siromasan a da to nije ljudski izbor je problematicna. Problem vertikalne socijalne pokretljivosti se posmatra vec dugo i ono sto se empirijski moze videti je da je pokretljivost znacajno veca u drustvima gde je socijalna zastita manja. Ekstremni primer danasnjice je da USA imaju slabu socijalu a ipak je to zemlja gde su daroviti klinci iznedrili Google, Amazon, eBay, paypal, Facebook, …., i postali milijarderi. Zbog cega nemamo ovakvih primera u socijalno jakoj Evropi?
Sledece, pomoc se pominje u smislu dovoljnosti za zivot, a onda se ide argumentacijom da to podstice preduzetnistvo? Ljudi sa socijalnom pomoci obicno nisu preduzetnici a kod preduzetnika koji se izloze riziku strah od propadanja se ne resava time sto cete im omoguciti “da prezive” i nakon propadanja. Opet pogledajte USA vs. Evropa i gde je stepen preduzetnistva i sklonost riziku veca.
Da li pricamo o drustvu jednakih sansi ili jednakih potreba?
Univerzalna socijalna zastita, u meri kako je to gore Andrej (imenjak) objasnio ima svoju ulogu. No i tu postoji par nelogicnosti. Kako Sasa obicno navodi, za troclanu porodicu na primeru Srbije univerzalna socijalna pomoc bi bila 30000 dinara. Nije isto da li imate 30000 dinara u Beogradu ili u Vranju ili Prokuplju. Takodje, kod utvrdjivanja socijalnog stanja stan u Beogradu vrednosti 30000 eur vam sugerise mali prostor na periferiji gde svi zive jedni drugima na glavi. Istih 30000 eur u nekom vojvodjanskom selu vam sugerisu pristojnu prostranu kucu sa povelikom okucnicom u kojoj mozete sebi proizvoditi voce, povrce, meso, mleko, jaja, isto i prodavati ‘po komsiluku – neregistrovano’. Totalno dve razlicite socijalne situacije.
Da ne bude zabune, mislim da je USZ i dalje najmanje lose resenje i da bismo trebali da idemo u tom pravcu i probleme resavamo u hodu jer vremena za cekanje nemamo. Sa druge strane, mislim da ovom tekstu treba ozbiljna dorada.
“Nije isto da li imate 30000 dinara u Beogradu ili u Vranju ili Prokuplju. Takodje, kod utvrdjivanja socijalnog stanja stan u Beogradu vrednosti 30000 eur vam sugerise mali prostor na periferiji gde svi zive jedni drugima na glavi. Istih 30000 eur u nekom vojvodjanskom selu vam sugerisu pristojnu prostranu kucu sa povelikom okucnicom u kojoj mozete sebi proizvoditi voce, povrce, meso, mleko, jaja, isto i prodavati ‘po komsiluku – neregistrovano’. Totalno dve razlicite socijalne situacije.”
To je dobro, jer bi smanjiilo pritisak na Beograd i druge veće gradove u Srbiji. Motivisalo bi ljude da ostanu u manjim sredinama. Čak i da se presele iz većih gradova u manje.
Kako ideja „osnovnog dohotka“ ulazi u javni diskurs, raste potreba da se o njoj diskutuje racionalno, jer ako samo novinari budu oblikovali javno mnenje preovladaće instinkti i osećanja, a posle će đavo biti kriv – odnosno mrski kapitalizam, kao da je nasilna poliički vođena redistribucija legitimno stečenog bogatstva imanentna kapitalizmu.
Moj uvaženi imenjak (Andrej #2) primetio je praktičan nedostatak ideje isplaćivanja osnovnog dohotka, naime isti iznos osnovnog dohotka dovodi do različitog purchasing power-a u različitim delovima Srbije. Mislim da ne treba izgubiti iz vida ni mogućnost „nenamenskog trošenja“ osnovnog dohotka, na kafu i cigare, umesto na sveže voće i povrće. Oba nedostatka lako se mogu otkloniti tako što će funkciju brige o sirotinji preuzeti državne narodne kuhinje – što i jeste njihova osnovni smisao tj misija.
Umesto da se (u ovoj krizi) teško stečeno bogatstvo pod pretnjom sile uzima od produktivnih građana, a zatim birokratski dementno baca u rupu bez dna (jer što se više baca, više „treba“), ono što je potrebno jeste da sistem narodnih kuhinja od amaterskog dobročinstva postane ozbiljna racionalna državna institucija za obezbeđivanje opstanka i za najsiromašnije. Da se ne bi političari zaigravali sa „socijalnim kartama“ i sličnim šemama nasilne kontrole ekonomskog statusa svih građana, potpuno nekompatibilnim sa idealom slobodne i samostalne individue, osnovno ekonomsko zbrinjavanje siromašnih treba organizovati otprilike ovako:
Bez ikakve prethodne evidencije i analize, pravljenja nekakvih „socijalnih karata“ i sličnih političarskih ujdurmi i mamipara, siromašni građani dolaze sa ličnom kartom u narodnu kuhinju, tamo su svakodnevno evidentirani, zdravstveno-higijenski pregledani, upućeni na lečenje ili po potrebi oprani i presvučeni u second hand ili doniranu odeću – i nahranjeni pristojnim obrokom. Pošto se podaci svakodnevno slivaju, vrlo brzo se vidi ko su redovni korisnici narodnih kuhinja. Od njih se traži da popune upitnik sa podacima o ekonomskom stanju. Posle provere (koja je vrlo fokusirana, samo na korisnike narodnih kuhinja, i stoga mnogo efikasnija od skeniranja kompletnog stanovništva za „socijalne karte“), dotični i nadalje koristi narodne kuhinje, naravno uz periodične provere, savetovanje, prekvalifikacije i slično. Prikupljeni podaci omogućavaju uključivanje drugih specijalizovanih organizacija – za brigu o siromašnoj deci, učenicima, studentima, starima, hendikepiranima, bolesnima – dakle siromašnima sa nekim posebnim potrebama. Pristup narodnim kuhinjama se naravno vrlo jednostavno uskraćuje imućnim nezaposlenima – nema besplatnog ručka za vlasnika prostranog stana ili druge vredne imovine – to bi bila krađa od produktivnog stanovništva Srbije.
Ovakav sistem bi na najracionalniji i najpošteniji način obezbedio opstanak svim građanima, uz minimalne negativne efekte odnosno troškove koji usporavaju napredak slobodne tržišne privrede. Ovaj mali i fokusirani sistem, sa eksplicitnom misijom da omogući siguran opstanak siromašnima bi bio mnogo transparentniji i otporniji na korupciju nego „socijalne karte“. Najvažniji pozitivan efekat ovakvog sistema bi bila eksplicitna i fokusirana „socijalna funkcija“ odnosno briga o sirotinji, koja je sada rasprostrta po čitavoj privredi i vanprivredi i predstavlja pravan za političarsko mešetarenje, arbitriranje i manipulisanje, jednom rečju – korupciju.