Београд Политика

Како се воли Београд

Приликом посете Београду, један од највећих архитеката Ле Корбизије наводно је рекао да је Београд најружнији град на најлепшем месту на свету. Будући да је више од педесет пута сравњиван са земљом током своје вишевековне историје, можемо само да слутимо о томе како је данас овај град могао да изгледа да се од свог оснивања није налазио на раскрсници најважнијих историјских путева, на самој граници неких од највећих царстава у цивилизацији, често на путу највећим освајачима које историја памти.

Наш Београд, не толико леп, али свакако на најлепшем месту у свету. И тако разрушен, рањаван, Београд се воли једном тешко докучивом љубављу. Он се воли у призору свитања изнад Цркве Светог Марка, воли се у пролећним шетњама Тајшмајданом док се свуда около шири мирис липа.

Београд се воли на пијацама, воли се у изненадним летњим пљусковима кад толико покиснете, да се изујете и тако боси трчите до куће. Још више га волите кад нам се подари пријатна јесен у којој слушате шуштање опалог лишћа под својим ногама док очарани посматрате све боје Калемегдана.

Толико је начина на који се Београд може волети. Међутим, колико га љубав може учинити лепим, толико га небрига и черупање оних који га воде може неповратно наружити. Они који су на челу Града већ шест година, упркос свом слогану, јесу они који га не воле, не поштују, не осећају, који за њега не брину, не гледају као свог, већ га воле једино због прилике да муљају.

Подижу симболе корyпуције и пљачкања у виду вашарских фонтана коју баш ниједан Београђанин није желео, бетонирају, бетонирају и опет бетонирају сваку површину с којом не знају шта ће. Раскопају баш цео град правећи представу да као нешто раде, а заправо само извлаче новце.

Дижу своје Вавилонске куле не обазирући се на мишљење струке нити питајући Београђане како желе да им изгледа њихов град. Отели су нам га својом ‘’љубављу’’, присвојили и направили од њега кич паланку гушећи поносан и ведар дух овог града. И сад кад им Београд измиче и кад се опире, покушавају да нас лажима и обманама убеде, јер то је једино у чему су мајстори, да је ово њихов град, да сигурно побеђују и да нема никакве сврхе ни да гласамо. А то не може бити даље од истине. Истина је да су у паници.

Можда то делује смешно, али запитајмо се, због чега би цели град облепили својим плакатима, билбордима, због чега би милионе и милионе евра уложили како би људе убедили да гласају баш за њих? Зар би све то било потребно да им је победа глатка као што представљају у својим пропагандним гласилима?

Зато је страховитно важно гласати током сутрашњег дана. Током историје, неке храбре жене и мушкарци су своје животе положили у борби за ово право којег се данас тако олако одричемо. Ако заиста волимо овај град, наш гостољубиви град, онда смо дужни да у ову истину убедимо своје ближње који су поверовали у стотине разлога да не треба гласати. У то их је убедила актуeлна власт.

Сутрашњим гласањем ми заправо обликујемо нашу сутрашњицу јер гласање, ма колико деловало мало, ситно и безначајно, није само наше право већ и наша моћ. Када гласамо тада одбијамо да ћутимо, већ бирамо да проговоримо и да подржимо оне за које верујемо да ће се борити за нас. Ми тада гласамо за своју наду, за свој сан о томе како овај град заслужује да изгледа.

Уколико волимо свој град, подсетимо се да је лоша, најгора власт увек бирана захваљујући онима који не гласају и да сутрашњи останак код куће не представља никакав глас побуњеника, већ је то ништа друго до обичан чин предаје.

Објасните својим ближњима да остајањем код куће гласају за ове на власти, а да то заправо ни не знају. И зато, ако заиста волимо овај град, било да смо рођени у њему, било да нас је он отворених руку примио, морамо сутра гласати. Ако заиста желимо коначну промену, не смемо бити лењи критичари нити пасивни посматрачи. Морамо гласати.

Ако смо током претходних избора толико пута били спремни да зажмуримо на једно око и гласамо за једно од два зла која су нас редом изневерила јер другачији исход и није био могућ, шта нас то спречава да гласамо за оне за које никада пре нисмо гласали, а за које верујемо и осећамо да неће издати наше скривене наде, очекивања и сан о лепом, културном и хуманом Београду у коме се радо и лепо живи?

И упамтимо да, док сутрадан будемо стајали над листићем, ми не гласамо за ове или оне, већ за нашу срећу, наше снове и наду о којој толико дуго сневамо и за којом чезнемо. И, што да не, за то да на најлепшем месту на свету поносно стоји уздигнут један од његових најлепших градова. Тако се воли Београд.

Др Ана Стевановић, народна посланица у Народној Скупштини Републике Србије