VIDEO Autorski tekst Poljoprivreda Skupština

Ko i šta stvarno preti srpskim oranicama?

Da li su izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu zaista spasile srpske oranice od pretnje da će ih stranci razgrabiti? Da li su prava pretnja po srpske oranice zaista stranci, fizička lica, državljani država članica EU? Da li su promene Zakona o poljoprivrednom zemljištu zaista bilo šta promenile?

Jednostavno je odgovoriti na sva tri pitanja iz podnaslova.

Ne. Ne. I ne.

Izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje je Narodna skupština usvojila 28. avgusta, ne menjaju praktično ništa. One regulišu samo jednu stvar: uslove pod kojima fizička lica, državljani država članica Evropske unije, mogu kupiti privatno poljoprivredno zemljište od fizičkog lica državljanina Republike Srbije. I ništa više od toga.

Koliko je to bitno? Pa, taman toliko koliko je fizičkih lica iz Evropske unije uopšte zainteresovano da u Srbiji kupi poljoprivredno zemljište. A koliko su oni zaista za to zainteresovani? U svojim državama oni: imaju višestruko veće subvencije po hektaru,

    koriste agrarni budžet Evropske unije koji je višestruko veći od celog srpskog budžeta,

    rade na zemljištu na kojem je obavljena komasacija,

  zahvaljujući tome, imaju ukrupnjene parcele, zadružno su organizovani i udruženi, stoga im je isplativo da nabave mehanizaciju, kako ih otkupljivač, koji ima i monopol na prerađivačke kapacitete, ne bi ucenjivao cenom uslužne obrade,

    rade u uređenom pravnom sistemu, u kojem se zakoni ne menjaju svaki čas, ali se dosledno sprovode.

Svega toga u Srbiji nema.

Naivno je stoga očekivati najezdu evropskih paora na srpske oranice, kada bi i mnogi domaći paori svoju proizvodnju rado iselili odavde. Licemerna je stoga i tvrdnja vlasti kako baš novim zakonskim izmenama spašava srpske oranice od stranaca. Realne pretnje po srpsko poljoprivredno zemljište dolaze sa drugih strana, a njima se zakonske izmene ne bave uopšte.

I posle ovih izmena, baš kao i pre njih, srpske oranice:

biće davane u zakup na 30 godina pravnim licima, stranim, ali i domaćim, bliskim vlastima, pod nedefinisanim i rastegljivim uslovima propisanim u Vladinoj Uredbi;

biće kroz stečaj preostalih poljoprivrednih kombinata prodavane u bescenje, opet pravnim licima, stranim, ali i domaćim, bliskim vlastima;

biznismeni bliski vlastima, inostrani ili domaći, i dalje će imati na raspolaganju sve dobro uhodane mehanizme da preko svojih kompanija dođu do poljoprivrednog zemljišta;

biće izložene samovolji suše i grada, jer za navodnjavanje i zaštitu nije urađeno ništa

naši paori ostaće razjedinjeni izloženi milosti i nemilosti tajkuna.

Ksenofobija se svesno podgreva, a Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju se lažno građanima predstavlja kao pretnja od evropskih paora, a vlast se predstavlja kao spasilac, kako bi se sakrile sve prave pretnje, jer vlast i njeni partneri stoje iza svake od njih.

Šta su pravi problemi srpske poljoprivrede, o kojima se u Skupštini ne raspravlja i za koje Vlada ne isporučuje ni zakonska, niti bilo kakva druga rešenja?

Suša je akutni problem. Ministarstvo se hvali projektima navodnjavanja, tvrdeći kako će se veoma brzo 15 miliona eura realizovati zajmom od Fonda za razvoj Abu Dabija. Istina je da je budžetom Republike Srbije za te projekte predviđeno samo 68 miliona dinara (tek nešto više od pola miliona evra), a da je pokrajinski parlament tek nedavno usvojenim rebalansom budžeta predvideo milion evra, i to samo za pripremu projektne dokumentacije. Naivno je očekivati brzu realizaciju projekata koje ministar najavljuje, kada u budžetu pare za njih nisu predviđene, a očigledno je da ni projekta dokumentacija još nije ni započeta.

Za zaštitu od grada od domaćih osiguravajućih kuća uzima se čak 10% novca koji poljoprivrednici daju za osiguranje useva. U te svrhe u 2016. godini država je uzela 2,3 miliona evra. Za toliko je paorima poskupelo osiguranje, što je poništilo efekte subvencionisanja njegove kupovine. Gde je taj novac potrošen ne znamo, jer nas Ministarstvo o tome ne obaveštava, ali znamo da je u jednom danu grad u Topoli napravio štetu od oko 3 miliona evra, a da je nedavno Gornji Milanovac bio prekriven ledom. Zaštita od grada se tim novcem očigledno nije efikasno finansirala.

Evropski novac namenjen razvoju poljoprivrede nalazi se u IPARD fondovima. Srbija je propustila da od 2014. godine povuče ta sredstva, jer nismo osposobili administraciju za njihovu distribuciju. Neizvesno je hoće li srpska poljoprivreda dobiti i preostalih 176 miliona evra. Decembra prošle godine ministar je u Skupštini obećao da će prvi novac biti dodeljen u aprilu ove godine.

Premijerka je tokom iznošenja ekspozea najavila da ćemo do kraja godine tek akreditovati nedostajuću administraciju, pa je jasno da ni od tog novca uskoro nema ništa. Dodatno, IPARD sredstva dodeljivaće se samo poljoprivrednicima koji su u stanju da svoje projekte sufinansiraju, a takvih je malo. Malo je i onih koji su administrativno osposobljeni da prođu kroz komplikovanu proceduru za dobijanje tih sredstava, a naša Vlada ništa nije uradila na edukovanju poljoprivrednika. Uostalom, nije osposobila ni sopstvenu administraciju, pa akreditacija kasni već koju godinu i sredstva će ostati neiskorišćena po isteku perioda za koji nam ih je Evropska unija namenila.

Šta su lekovi za srpsku poljoprivredu? Akutna terapija je jednostavna:

državnu zemlju prodati domaćim poljoprivrednicima, uz ograničenje maksimuma koji od države može kupiti jedan poljoprivrednik;

domaće poljoprivrednike zadružno udružiti, stručno edukovati i konkurentski osnažiti, kako bi zajedno imali isplativu računicu nabavke mehanizacije za obradu udruženog zemljišnog poseda;

što pre završiti akreditaciju za IPARD fondove i pokrenuti sveopštu kampanju osposobljavanja domaćih poljoprivrednika da što brže povuku evropski novac;

već u decembru usvojiti drastično veći poljoprivredni budžet, na teret svih onih izmišljenih i parazitskih korisnika budžeta koji novac razbacuju, kako bi srpska poljoprivreda iz budžeta dobila više nego što u njega daje, a što sada nije slučaj, i kako bi dobila onoliko koliko doprinosi bruto domaćem proizvodu, odnosno dži di piju, kako to naš predsednik voli da nazove.

Ako se nastavi sa dosadašnjom politikom, naše oranice završiće u rukama domaćih i inostranih kompanija i biznismena bliskih vlastima. Oni će na bazi tih oranica napraviti prerađivačke pogone. Naši poljoprivrednici ostaće bez zemlje za obradu i preostaće im jedino da u tim prerađivačkim pogonima prihvate nisko kvalifikovana i slabo plaćena radna mesta. Alternativno, napustiće selo. Verovatno i Srbiju, u kojoj će ostati samo stari, bolesni i nemoćni, koji će čekati nekog lokalnog moćnika da im udeli dve do tri hiljade dinara.

Zato apelujemo na građane da se probude iz apstinencije, jer već žive u zemlji jeftine radne snage koja se izrabljuje na nisko kvalifikovanim poslovima. To nije zemlja u kojoj će nam deca lepo i rado živeti.

Zaista, dosta je bilo.

Vladimir Đurić
narodni poslanik Dosta je bilo 

Povezani tekstovi:

SNS se zalaže za davanje državne zemlje strancima
Nama slama, njima žito
SNS podržava prodaju zemlje strancima
Saša Radulović: Izmene zakona o poljoprivrednom zemljištu još jedna šarena laža SNS
Ko će pomoći strancima da se domognu zemlje u Srbiji?
Šta ako se ne spreči otimanje zemlje?

 

Vladimir Đurić

Vladimir Đurić

Ostavite komentar

2 Komentara na "Ko i šta stvarno preti srpskim oranicama?"

avatar
2500
Sortirajte po:   najnoviji | najstariji
Valter
Gost
Valter

Najbolji poslanik DJB!

Vladimir Đurić
Gost
Vladimir

Nije valjda 🙂 ?
Ima valjda boljih od mene 🙂 ?
Hvala u svakom slučaju!

wpDiscuz