Ravno do dna – 34 godine kasnije

Prenosimo tekstsa Bloga Dušana Pavlovića od 13.12.2015. godine

Autor: Dušan Pavlović

Pre 34 godine izašla je po meni najvažnija ploča jugoslovenskog rokenrola — Azrina Ravno do dna. Snimljena je u zagrebačkom Kulušiću 21. oktobra 1981, a izdata nekoliko meseci kasnije za zagrebački Jugoton. Ploča je bila trostruka, imala je 44 pesme, i koštala tadašnjih 330 novih dinara.

^{Foto: www.sjajnevesti.com}

Pre nego što objasnim zaštro smatram da je ovo najvažnija ploča, želim da objasnim kako razumem domaću rok muziku.

Jugoslovenska rok muzika je, kao i svaka druga muzika — zabava. Ona je od početka do danas u komercijalnoj fazi. S vremena na vreme, tu fazu može da prekine nekomercijalna faza u kojoj rok muzika postane više od zabave. U Velikoj Britaniji se to desilo 1976. godine s pojavom panka. U Americi s pojavom rep i hip-hop muzike (proces je trajao malo duže, od pojave “Rapper’s Delight” 1979. god. do Fear of the Black Planet 1990. godine). Kod nas se to desilo 1979. godine sa pojavom Novog vala. U tom Novom valu se, među mnogim grupama, pojavila i Azra. (Prva Azrina ploča izašla je 1980. godine.)

Po jednom shvatanju novi val se završio negde između 1982. (kada je Film izdao ploču Zona sumraka ) i 1984. godine (kada je Bijelo dugme izdalo album kreativnog naziva Bijelo dugme). Nakon toga, ništa slično se nije ponovilo niti u Jugoslaviji, niti državama koje su iz nje nastale, iako mnoge grupe koje su nastale u Novom valu sviraju i danas.

Glavna karakteristika tog nekomercijalnog, novovalnog jugoslovenskog roka bila je kritika i promena post-titovskog, socijalističkog društvenog sistema. Svi bendovi tog vremena kritikovali su savremeno socijalističko društvo, njegovu hipokriziju, nepotizam, licemerje, politički monopol komunističke partije… Podsmevali su se ljudima koji su pristajali na jednoglasje, kolektivizam, kult ličnosti, ispiranje mozga i zastrašivanje. Kao alternativu Novi val je nudio individualizam, autonomiju ličnosti, samosvest i pluralizam. (Čak i kada je ishod bilo pravoslavlje koji se kao oblik novog kolektivizma nudio na ploči Odbrana i poslednji dani, ono je opet bilo proizvod jednog autonomnog pogleda na svet.)

Pesme novovalnih bendova bile su lični iskazi o tome šta ti ljudi misle o društvu u kome žive. Bile su iskrene. Bendovi su živeli svoje pesme.

Ploča Ravno do dna bila je jedna od retkih ploča toga vremena koja je tu iskrenost pokazivala na jednom fiziološkom nivou. Tvrdim da se ni na jednoj živoj ploči Novog vala ne može naći ovako požrtvovan i izgarački pristup rok muzici kao na Ravno do dna. Furiozno odsvirana od početka do kraja, ta ploča vas “drži na nogama”, ne dozvoljavajući vam da pažnju presumerite na bilo šta drugo. Ploča je iskrena na više nivoa: nakon snimanja nije bilo peglanja, dosnimavanja, presnimavanja, brisanja itd. To je bilo to.

Ali najvažniji od svega na toj ploči je glas Džonija Štulića — njegovo upinjanje na bini ogleda se u buntovnom pokliču kojim svoje ideje želi da dobaci do što većeg broja ljudi. Način kojim Džoni peva ovaj koncert nije glas, nego krik. U tom kriku prelama se istovremeno sva snaga i bespomoćnost mlade generacije u borbi protiv post-titovog socijalističkog društva.

Nikada ni pre, ni posle te ploče nisam čuo živu ploču nekog jugoslovenskog rok benda na kojoj bi iz glasa pevača izlazila tako snažna energija i emocija.

Džonijev glas menjao se paralelno sa umiranjem jugoslovenskog roka iz novovalne faze. Kada je 1985. godine otišao u Holandiju i iz nje nam poslao It Ain’t Like in the Movies At All godinu dana kasnije, to više nije bio taj glas. Kako su izlazile naredne ploče, glas je bio sve više drugačiji. Danas ga jedva prepoznajemo.

Ravno do dna nas je odveo ravno do dna. Videli smo kako je, i vratili se na površinu. Tamo su nas sredinom osamdesetih čekali spremni Bijelo dugme, Plavi orkestar, Crvena jabuka, Bajaga, Denis & Denis, i mnogi novovalni bendovi koji se više nisu mogli prepoznati.