Ауторски текст Спољна политика

Азил и мигранти – бројке и слова

Суштина спорне Радуловићеве изјаве нису мигранти по себи, нити њихов број, већ чињеница да се користе као монета за поткусуривање, пребијање политичких дугова и за уцене малих и економски слабих земаља као што је Србија.

ДЈБ је 27. октобра објавио снимак са трибине и изјаву Саше Радуловића о проблему процедуре тражења азила у контексту нелогичности кретања миграната кроз земље првог уласка пре Србије, као и у вези са реалним ризиком од обавезе њиховог поновног прихвата у случају одбијања Немачке и других земаља ЕУ да их приме и доделе им статус азиланата.
Недуго потом се на друштевим мрежама огласио портал Талас.рс који је, у критичком осврту на ДЈБ објаву, оценио као нетачну бројку од 620.000 апликација за азил, те је истовремено Радуловићу спочитано да је “пропустио да направи разлику између намере тражења азила и подношења захтева за азил” .

Пар дана касније, Саша Радуловић се нашао на мети и 151. епизоде талк-схоw емисије “24 минута са Зораном Кесићем”, где је уз колажну монтажу с одломцима из прилога са телевизије Н1, Радуловићев исказ (намерно или случајно) у потпуности истргнут из контекста, лишен кључних порука и неосновано поистовећен са изјавама народног посланика Двери, Срђана Нога, који је у неколико одвојених изјава средином октобра – у разговору за медијску кућу Центар и у обраћању током конференције за штампу из Народне скупштине Србије – изнео инсинуације о потписивању Даблинског споразума.
У понедељак 5. новембра на он-лине насловници дневног листа Данас је освануо и текст портала Истиномер са мање-више истим спином као на порталу Talas.rs
Шта је то промакло новинарима Трага, Истиномера, дневног листа Данас, телевизији Н1 и Зорану Кесићу и како је могуће да нико од напред наведених није имао жељу (или стрпљења) да до краја саслуша и верно пренесе спорну Радуловићеву изјаву?
Чињенице су следеће:
Азилни систем у Србији је почео да функционише 01. априла 2008. године са почетком примене Закона о азилу који предвиђа да приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију странац може (али не мора) да изрази намеру да поднесе захтев за азил.
Ако странац дакле одлучи да изрази намеру, бива регистрован и упућује се у центар за азил или у други смештајни објекат у који се мора јавити у року од 72 сата од момента када му је издата потврда о регистрацији и где га овлашћени полицијски службеник у циљу регистрације фотографише и узима му отиске прстију.
Истим законом је странцима остављен рок од 15 дана да након регистрације поднесу захтев за азил овлашћеном службенику Канцеларије за азил као организационој јединици МУП РС.
Јасно је дакле да је намера тражења азила суштински предуслов за подношење формалног захтева, те није ништа друго до њен саставни и инцијални део.
Иако је Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила (АПЦ/ЦЗА) у својој публикацији из 2013. скренуо пажњу на неопходност сагледавања намере тражења азила као почетак азилног поступка, извршни директор Центра Радош Ђуровић је у својој изјави за Траг – опет намерно или случајно – заборавио на ову околност, те је изјавио да се бројка од 620.000 миграната „вероватно” односила на 2015. годину када је велики број људи изразило намеру, али не и званично затражио азил, додавши да се Радуловић “вероватно” уплашио да би, уколико постоји неки уговор сличан Даблину који би Србија закључила са земљама ЕУ, сви људи могли да се врате у Србију.
Међутим, Саша Радуловић се у својој спорној изјави ниједног тренутка није позвао на Даблински споразум нити је изразио страховање да би неки уговор сличан Даблину омогућио повратак миграната у Србију, па је самим тим нејасно како је Радош Ђуровић уопште дошао до тог закључка.
Радош Ђуровић такође није могао да не зна да Закон о азилу даје права мигрантима да оспоре примену концепта прве државе азила (чл. 43 ЗОА), да предвиђа примену концепта сигурне треће државе (чл. 45 ЗОА), накнадног захтева за азил (чл. 46 ЗОА) као и начело некажњавања за незаконит улазак и боравак у Републици Србији (чл.8 ЗОА), што на мала врата отвара могућности за бројне злоупотребе, а у шта су се увериле неке друге земље попут Италије у коју су често пристизали мигранти унапред поучени о свим правима и “рупама у закону” које би им олакшале несметан пут до жељене дестинације у Немачкој или у некој од скандинавских држава.
Радош Ђуровић такође није могао да не зна да Дублински споразум (чл. 3 став 5) даје могућност земљама потписницама (ЕУ + Норвешка, Швајцарска, Лихтенштајн и Исланд) да тражиоце азила пошаљу у трећу земљу у складу са Женевском конвенцијом и Њујоршким протоколом, тако да Србија уопште ни не мора да фигурира као потписница овог документа да би јој друге земље из ЕУ и Шенгенског простора послале назад непожељне избеглице.

Београд, наиме, има потписан велики број билатералних споразума о реадмисији са готово свим земљама чланицама ЕУ, као и са Европском унијом. Сам Споразум о реадмисији између Србије и ЕУ из 2007. експлицитно је наведен и у члану 83. Закона о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између РС и ЕУ од 29.04.2008. тако да је реадмисија, односно поновни прихват странаца, постављен као један од предуслова за придруживање Србије ЕУ.

Споразумом о реадмисији Србија је, дакле, преузела обавезу да „на захтев државе чланице и без посебних формалности прихвати било којег држваљанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице ЕУ (мољиље), уколико је доказано или је могуће на основу доказа веродостојно претпоставити да је лице на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице након што је боравило или било у транзиту кроз територију Србије“.
Неспорна је чињеница и више је него евидентно да у Србију мигранти улазе илегално, да се третирају по Закону о азилу, враћају се по Закону о реадмисији, док се истовремено сви актери у ЕУ понашају као да не постоји ниједан међународно обавезујући уговор, па отуда није ни чудо што је још пре пар година Даблински споразум преименован у Даблински неспоразум.
Иако најновија верзија даблинског документа – Даблин ИИИ – подразумева да прва земља уласка буде задужена за обраду поднетих захтева за азил, на терену се дешава сасвим супротно. Земље ЕУ се отворено свака понаособ залажу за очување свог суверенитета и националних интереса, не марећи притом за преузете билатералне и мултилатералне обавезе.

Даблински споразум довео је до тога да земље чланице које се налазе на спољним границама ЕУ трпе највећи притисак таласа избеглица, те иако већ дуже времена покушавају да договоре тзв. избегличке квоте о расподели избеглица ради растерећења Италије и Грчке, у пракси међутим усвајање таквог правила не успева због противљења неких држава попут Пољске, Мађарске, Словачке и Чешке које одбијају да прихвате „на силу додељене“ имиграционе контингенте.
Осим што су одбиле ЕУ план за релоцирање избегличких квота, Аустрија, Чешка и Пољска су крајем октобра и почетком новембра најавиле да ће пратити пример Мађарске која је у јулу ове године најавила да се повлачи и из УН споразума о миграцијама, што су уосталом пре свих на ширем међународном плану учиниле САД у децембру 2017. када је Трамп изјавио да споразум Уједињених нација о међународној помоћи мигрантима и избеглицама није компатибилан с миграцијском политиком његове земље.
Ако пак и оставимо по страни све ове законске зачкољице и преигравања, не може да не заинтригира чињеница да је веома тешко, готово немогуће, установити који је државни орган надлежан за евидентирање броја избеглица односно тражиоца азила у Републици Србији.

На сајту МУП Србије нема никаквих података о броју миграната иако се по закону управо ово Министарство односно Канцеларија за азил (Закон о азилу чл. 20) појављује као надлежни орган за одобравање и вођење поступка азила.
Подједнако ни Комесеријат за избеглице и миграције Владе Србије на свом званичном сајту нема нити једну ажурирану статистику у вези са питањима тражиоца азила иако је ова проблематика у домену њихових надлежности. Последњи доступни подаци о броју тражиоца азила су из 2014. док је једина актуелност од пре годину дана, тачније из децембра 2017. с новостима о новогодишњем програму и пакетићима за децу избеглице, односно о смештајним капацитетима Центара за избеглице – последњи из септембра 2018. године.
Изгледа да тема азила није била занимљива ни Републичком заводу за статистику, те на њиховом званичном сајту не постоји ниједан званични извештај у вези са овим питањем, а једина сродна обрађена тема је у вези са унутрашњим миграцијама у 2017.
Најпотпуније анализе тренутног стања по питању броја избеглица, тражиоца азила и миграната са исказаном намером тражења азила су приказане у брошурама Београдског центра за људска права у оквиру пројекта Азил, како у званичној публикацији за 2017. тако и у брошури за период јули – септембар 2018. и у прегледу избегличке ситуације за септембар 2018.
Колико год да је онеспокојавајућа чињеница што ниједан државни орган нема јавно објављење податке о броју регистрованих тражиоца азила, већ се бројке црпе из НВО сектора, који са своје стране статистику и процене преузима од међународне организације попут УНХЦР, можда још више треба да забрине чињеница да на сајту управо референтног УНХЦР Србија нема нити једног објављеног документа ни статистике!

Питање које се нужно намеће јесте зашто државни органи не објаве званичне податке и зашто је управљање овим сегментом препуштено НВО организацијама – конкретно Београдском центру за људска права – односно Канцеларији УН?
Без даљег политизовања проблематике тражења азила и без било какве намере негирања или оспоравања исконске и неотуђиве људске потребе за бољим животом далеко од ратова и сиромаштва, суштина спорне Радуловићеве изјаве и посланичког питања дакле нису мигранти по себи, нити њихов број, већ чињеница да се користе као монета за поткусуривање, пребијање политичких дугова и за уцене малих и економски слабих земаља кандидата за улазак у ЕУ као што је Србија.

У том светлу, питање за премијера Ану Брнабић, министра спољних послова Ивицу Дачића и министра полиције Небојшу Стефановића јесте зашто нису известили јавност о захтеву Италије да Србија прими мигранте са брода Дичоти о чему су крајем августа извешатавали српски и италијански медији, како је српска страна одговорила на овај захтев Рима и на које се тачно међународно обавезујуће документе позвала Италија у свом обраћању званичном Београду?
Све напред наведене нелогичности јесу суштина поенте ДЈБ става и изјаве Саше Радуловића која се, желим да верујем, само пуком непажњом Зорана Кесића, телевизије Н1, дневног листа Данас и новинара портала Траг и Истиномер преокренула у своју сушту супротност.
За оне који нису схватили: нико не напада избеглице, са њима саосећамо јер су и многи наши људи били избеглице када им је свака врста помоћи била преко потребна.

Јасмина Стојановић

OO ДЈБ Звездара

Доста је било

Доста је било

9
Оставите коментар

avatar
2500
8 Comment threads
1 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
8 Comment authors
goran j.JocaMirkoGordan PaunovićMilos Recent comment authors
најновији најстарији
milutin
Гост
milutin

ma bre zabraniti izbeglicama iz zemalja koje se borile u bosni protiv srba i koje glasale za sankcije i kosovo ulaz u srbiju

Parisenžermen
Гост
Parisenžermen

Ozbiljna analiza i dobar tekst.Svaka čast i hvala.Tako to izgleda kada se neko ozbiljno posveti nekoj temi i tačno zna šta govori.Sve ostalo je populizam, doskočice i „moderno, građansko široko shvatanje stvari“.
Najbolji primer je ovo što ste rekli za Kesića.Sad sam pogledao i zgrožen sam.I naravno, Jasmina, da tu nema nikakve slučajnosti i nepažnje, nažalost.Ni kod Kesića ni kod N1 ni kod Danasa ni Istinomera.Slučajnost ne traje 28 godina.Samo što su ovo ranije radili DS, LDP, LSV, Nataša Kandić i ostala ekipa a danas Kesić,Kristina Kovač, Saša Janković, Jelena Milić i bog te pita ko sve.Ista priča samo nove njuške jer stare više niko ne sluša, izlizali su se, potrošili, smučili se ljudima.Optužiti Radulovića i ove neke ostale koji pričaju o migrantima da su fašisti, rasisti, šovinisti, ksenofobi i da plaše građane migrantima i njihovim potencijalnim zločinima.Klasičan spin, upravo oni plaše javnost ovim pričama jer se kod ljudi stvara utisak „eto ako ovi (DJB, Dveri i šta znam ko) dođu na vlast imaćemo ratove, zločine nad migrantima a onda će da nas uvedu u rat sa celim svetom pa će NATO opet da nas bombarduje a to smo sve već gledali devedesetih godina i znamo kako je to izgledalo.“ Upravo oni to rade – šire strah kod ljudi da ljudi ne bi glasali za ideje DJB i slične.Plaše ljude da ćemo uvesti Srbiju u rat sa celim svetom.A zatvaraju se oči pred suštinom.I to kod nas traje intenzivno od 5.oktobra pa na dalje.Kaže Kesić ovde onako u sprdačkom stilu „kao da su nama migranti najveći problem“, pa nisu najveći ali mora i o tome da se priča pobogu! To je potencijalno ozbiljan problem do kojeg se nadam da neće doći ali ne možemo ćutati i pričati stalno o partokratiji ili ne znam čemu, ne znam šta bi u stvari oni hteli da čuju, o čemu bi želeli da pričamo? Uzgred DJB je sve teme odavno pokrenuo, partijsko zapošljavanje, tajni ugovori, transparentnost, popis imovine, rešenje za KiM, spoljnopolitički odnosi, nezavisno pravosuđe, ekonomija, besplatni udžbenici… Ali se sve to ignoriše.Kada o tome pričamo ne obraćate uopšte pažnju.NAMERNO naravno, ne slučajno.Ali kad se migranti spomenu svi skoče k’o opareni. Sledi nastavak…

Parisenžermen
Гост
Parisenžermen

Ne diraj migrante, moramo biti humani.Ma nemoj, a da budemo prema sebi nekad malo humani, mani me se migranata, baš me briga za njih jer ja imam svoje probleme.Kada rešim svoje probleme, pokušaću da rešim i njihove.Vrlo rado, jer sam human.A Kesić i ova ostala ekipa? Jesu li pomogli nekom od migranata na bilo koji način, ovima što su u Srbiji? Ili je važno samo na rečima biti moderan, građanski, evropski ili šta već, bljutavih izraza ima na pretek.Veliki pozdrav gospođi Jasmini.

Tanja
Гост
Tanja

Bravo, Jasmina.Odlican tekst.Strasno je kakav su odnos sve vreme imali prema Djb-u-svi rezimski, a i oni manje rezimski mediji,takozvani „opozicioni“.Nenormalan stepen ignorisanja gomile dobrih predloga sa jedne,i neprestalna kritika,spinovanje i podmetanje sa druge.Svi su bili protiv vas.Nemoguce je izdrzati taj pritisak.Svi su odgovorni sto je jedna lepa ideja i odlican program za Srbiju mozda i nepovratno izgubljen

Milos
Гост
Milos

Prema migrantima se treba odnositi bez poznate srpske patetike. Na njih gledati kao saucesnike u legalizaciji ropstva, jer ce prihvatiti da rade za nizu cenu rada i u jos gorim uslovima nego sto su trenutno.

Gordan Paunović
Гост
Gordan Paunović

Ima smisla da razmislite da promenite ime iz Dosta je bilo u Šta bi bilo kad bi bilo. Trenutno ste na tom nivou…

Mirko
Гост
Mirko

Ne znam da li može negde da se nađe taj podatak, ali me interesuje da li postoji uporedna tabela po zemljama o broju migranata koji su iskazali nameru o traženju azila u toj zemlji. Znači, ne govorimo o podnetim zahtevima za azil već o nameri za podnošenje azila. Mislim da bi iz te tabele mogli da izvučemo jako korisne zaključke.

Joca
Гост
Joca

Radulovića ili svi mrze i samo hoće da ga upropaste – ali bukvalno svi, što se u ovom slučaju vidi – čak i malobrojni preostali komičari/ironičari u javnom prostoru, čak i malobrojni preostali „objektivni“ mediji (mada pitanje objektivnosti medija je uvek nezgodno, posebno Danasa)…
TO da ga „svi“ mrze je dobrim delom sigurno tačno, jer sigurno je da postoje aktivne službe (ili Služba) koje se bavi takvim stvarima i „problemom Saše Radulovića“, ali je sumnjam da je baš 100% tačno.
Takvo ujedinjenje svih protiv jednog nismo u Srbiji imali jako dugo. Čak je i neki najgori među najgorima su u Srbiji imali svoje odane navijače, pa mislim da je teško da se tako nešto dogodi Saši Raduloviću, koji nije čak ni blizu grupi „najgorih“.

Dakle, ili je to gore navedeno, pa ga NIKO ne razume, što zbog stava, što iz interesa, ili Radulović ima problema sa „iščitavanjem“ svojih tekstova. Malo, malo, pa on nešto napiše, pa se to objavi, pa svi skoče na to, pa onda on (ili neko za njega, kao sad) objašnjava kako je to potpuna suprotnost, nije ga se razumelo, nisam to hteo da kažem itd.
Ja sam više sklon da verujem da je ovo poslednje, posebno imajući u vidu raniju komunikaciju DJB sa medijima.

Dakle, stanje se može popraviti. Ako vas niko ne razume – pišite jasnije. Ne dajte gratis materijal protivnicima.

goran j.
Гост
goran j.

Joco, kod nas je (sto bi rekao Stulic) „do neprepoznavanja dovedena sustina prevare“.
Grupa (kako ih neko ovde nazva a sto zaista i jesu) ratnih profitera je raznim protivzakonitim mehanizmima drzavnu imovinu prisvojila (oni sve ovo vreme zive u strahu da ne dodju pod udar zakona). Potom su kupili medije koji im sluze (glavna svrha) da odagnaju od svesti naroda svoju odgovornost za sve ovo sto nam se desavalo i sto nam se desava. A pritom moraju da oznacavaju hrvate, albance…i marokance kao krivce za to sto nam je lose (sa druge strane oni nas oznacavaju za krivce zbog njihovih problema). Sledeci korak je kupovina intelektualaca(„koji vazno vrte palce kupis ih za frtalj i po cvaraka i kavurmu“) , politicare, novinare i ostalu bagru (tako sto im omoguce privilegije ili novac) i na taj nacin grade svojevrsnu tvrdjavu oko njihove, nase imovine. Ono sto nenamerno proizvedu a ide im u korist je tesko prezivljavanje ostatka naroda koji moraju da cute da ne bi izgubili i to malo uslova za prezivljavanje.
Scena je postavljena i kad se u jednom momentu, ocekivano pojavi neko poput Radulovica mehanizam je spreman za „docek“ sto se moze videti iz prakse pokreta DJB.
Ko ce podrzati takvu opciju? Mafijasi sigurno nece. Politicari, privilegovani intelektualci, novinari takoodje nece zbog putera na glavi. Ostali pojedinacno isto nece iako su takozvani „gubitnici (famozne) tranzicije“jer su u strahu od gubitka i ono malo mrvica koje ih dopadnu kad se krokodili namire.
Inace medijski mrak nije dobar izraz jer je stvar jos znatno gora (bolje bi bilo da je zaista potpuni med. mrak) zahvaljujuci cinjenici da medija ima i previse ali rezimskih tj. mafijaskih. Uz med. mrak mora stajati za dobronamerne. To istine radi treba konstatovati.
Svima rado preporucujem da odslusaju radio dramu na youtube „Krug“ od Velimira Lukica. Tu je sve jasno opisano kako se jedna (kancerogena) grupacija zacauri na drustvenom sistemu i kako izgradi mehanizme odbrane od prodora onih koji ih mogu ugroziti. Vrlo slicno sa nasom sadasnjom situacijom. Prica je kroz istoriku uvek ista…